Монаштво и монашки начин живота су од вајкада били интегрални и неотуђиви део хришћанског и црквеног живота. Православна Црква својом ширином и историјом управо показује да је посвећен начин живота и потпуна преданост Богу могућа понајпре онима који су с једне стране, умрли за овај свет, а с друге стране поново рођени и препорођени за сједињење са Богом у заједници са свима вернима Цркве Христове. Сведочанство сопственим животом и искуством даје нам и мати Надежда (Ракита), монахиња Богородичиног манастира Рајиновца у Бегаљици крај Гроцке.
Биографија мати Надежде почиње од Шипова, где се је 28. новембра 1946. родила од побожних родитеља Риста и Јованке. Основну школу завршила је у родним Бабићима. Животни пут, њена лична жеља и њен крштенски кум Петар Медић, одвели су тринаестогодишњу девојчицу Невенку у манастир Раковицу 1959.год. (прим. ове године је педесет година одкако је мати Надежда житељ манастира). У овом манастиру је била годину и по дана искушеница, одакле прелази у Тимочку епархију, у манастир Суводол. У Суводолу је провела следећих шест година искушеништва, од 1961 до 1967, када ће постати расофорна монахиња. 
Након тринаестогодишњег живота у манастиру Суводолу, тачније 1974. мати Надежда добија благослов за манастир Буково, а потом са дотадашњом намесницом манастира Букова, мати Евпраксијом, прелази у манастир Вратну. Наредних дванаест година била је са игуманијом мати Евпраксијом једина монахиња манастира Вратна. Обављала је послушање економа и друге испомоћи у манастиру. 1986. год. сестринство се увећало доласком сестре Магдалене, која је своју кончину нашла у овом манастиру лета 1998. У међувремену, 1992.год. манастиру је приступио и отац мати Надежде, Ристо Ракита. Овде је примио постриг и добио монашко име Георгије. 1996.год. у манастир ступа и мајка мати Надежде, Јованка Ракита. Бива замонашена у Софију (по аналогији са мајком – Св. Софијом и једном од њене три ћерке, Св. Надеждом (славе се 30/17 септембра), али после краће и опаке болести напушта овај свет 1998.г. Отац мати Надежде, монах Георгије, поживео је још три године и променио светом у истоме манастиру, 2001.г. Земни остаци родитеља мати Надежде почивају у манастирском гробљу.
Између мати Евпраксије и Надежде развијала се већ годинама духовна блискост, међусобна искреност и поверење. Нарочито је важна чињеница да је мати Надежда показала велику послушност и смиреност пред Богом и својом духовном мајком, како ју је звала, мати Евпраксијом, што је допринело одлуци игуманије Евпраксије да јој још за сопственог живота преда старешинство у истом манастиру. Тако, 1997.год. мати Надежда постаје настојатељица манастира Вратна. Дотадашња игуманија, мати Евпраксија поживела је још мало и упокојила се лета 1998.г. Мати Надежда често евоцира успомене на духовни живот и искуство које се градило током 24 године заједничког живота са мати Евпраксијом у манастиру Вратна. Понекад је јако дирљиво, штавише вредно дивљења чути како су се њих две слагале и тим постале узор другим сестрама из других манастира. Смрт мати Евпраксије донела је невоље и тешкоће мати Надежди.
Сиромаштво, оскудно сестринство, дотрајао и оронуо конак манастира, неки су од изазова са којима се је мати у датом тренутку морала да суочи. Све то изискивало је самопрегорни рад и велику личну жртву мати Надежде. С Божијом помоћи, прегалаштвом мати Надежде и упорношћу, те добром вољом житеља три села у околини манастира и појединачних задужбинара, приватних и државних фирми, који су великодушно помогли дајући прилог за манастир, у року од две године подигнут је нови конак. Освећење конака извршено је на дан манастирске славе, Спасовдан 2004.г.
Владика тимочки Јустин је у својим речима истакао да је право чудо да је конак тако брзо изникао у тако сиромашном манастиру и упутио том приликом најтоплије речи захвалности за несебичност и залагање мати Надежде и свих добротвора који су је свестрано подржали у том богоугодном делу. Недуго после овог неимарског успеха, 2005. г. мати Надежда је прешла у Београдско-карловачку Архиепископију, и данас је монахиња у манастиру Рајиновцу крај Београда.
Дá се приметити извесна сета мати Надежде што је након четрдесет четири године монашког живота у Тимочкој епархији, по благослову надлежног епископа, владике Јустина, отишла далеко од своје Вратне и својих духовних успомена. Током ретких и краћих разговора могао сам да осетим колико јој недостају. Но, знајући да смо на овом свету сви пролазни и да нема неутралног простора на кугли земаљској за ширење благе речи Божије и сведочење Јеванђеља, сама мати Надежда остаје сведок пожртвованости и смирености пред Богом.
Желимо јој од Бога снаге за њен даљи духовни пут и у другој вековној педесетници монашког стремљења уз лествицу ка Вечном Царству Божијем. |
