Veliki Vožd

Interesovanje za vodeću ličnost obnovljene srpske države, koja, nažalost, traje kratko, samo od 1804. do 1813. godine, počinje već sa prvim danima otpora i traje neprekidno do danas. Sudbonosna 1813. sprečava da se ličnost vođe, tada u borbi nastale i stalnim ratovanjem branjene srpske države, sagleda u potpunosti. Koga zanima bivša lepotica ili posrnuli trgovac koji je nekad bio među vodećim? Intelekt, po svojoj inerciji, želi da poredak koji postoji danas „proširi“ i na „juče“. Time se oslobađa napora oko bavljenja promenama i brojnim uzrocima koji do njih dovode. Mučenička smrt u Radovanjskom lugu (1817.) pribavila je Crnom Đorđu naknadne simpatije. Ono što je Srbija imala do 1813. nije postigla u potpunosti ni sedam decenija kasnije.

O Crnom Đorđu pre 1804. godine malo se znalo i onda a potom sa pojačanim interesovanjem, pored pouzdanih podataka, stvarala se fama čije razne verzije sprečavaju da se utvrdi šta je stvarno. U pisana svedočanstva Vožd ulazi sporo i sa mnogo manje podataka od onoga što bi dalo mogućnost da se više sazna.
Pojavio se naglo i po prirodi posla - kao vodeći čovek - postao je nedostupan. Oni koji su bili oko Vožda, obuzeti ratnim nevoljama, nisu se zanimali za njegovu prošlost, a drugima je bilo nemoguće da mu priđu.
Čak i Petar Jokić, kao Đorđu vrlo blizak čovek pre ustanka i kroz ustanak komandant njegove garde, dovoljno je daleko od mesta gde se raspravlja i odlučuje. I na njegovom primeru najbolje se prati nastanak slojevitosti u srpskoj vojsci i gubitak početnog „demokratskog“ karaktera. Samo nekoliko dana posle Orašačke skupštine počinje drugi način života: „Ujutru nam najedanput zapovediše da idemo. A, već kud? Ne znamo...“. To „ne znamo“ često se sreće tokom Jokićevog kazivanja i svedoči koliko su znanja učesnika u događaju mala.
Mnogi od boraca koji su pod komandom Vožda ratovali čitavih deset godina, nisu imali prilike da ga lično upoznaju, slično Milošu Stojićeviću Pocercu: „Mi i’ pitamo, znaju li oni Gospodara. Kažu da ga ne poznaju. Mi im pokažemo ko je Gospodar, no oni se suzbijaju. Misle, da i’ varamo, jer ga vide u gunju i opancima. Priđoše da ga poljube u ruku."
Ne čudi što ga Turci na razgovoru posle Tičarske bitke (1810.) ne poznaju, pošto je i tada bio slabije odeven od drugih vojvoda. Nisu verovali da je on tu sa njima prisutan i zato su se rastali sa porukom: „pozdravite Crnog Đorđa“. Drugom prilikom će se reći: „Pitate me za Gospodara našeg Georgija Petrovića, je li kod dvora cesarskog u službi bio. Razni razno govore, no više vele da je kod Mihaljevića na našoj strani kaplarom bio; ali, znaću sa vremenom, za sada pitati ga, mali smo“.
Za protekla dva veka, koliko nas deli od tog vremena, uloženo je mnogo truda da se o Voždu sazna što više. Veliki deo tog rada unapred je osuđen na neuspeh, jer nema načina da se do nečega novog dođe. U prvom redu to se odnosi na godinu njegovog rođenja. Bilo je to razdoblje retke pismenosti i drugačijeg poimanja vremena, kad se nije poklanjala pažnja brojanju godina. Vodilo se računa o praznicima i radnim sezonama. Koje godine je neko dete rođeno nisu znali ni sami roditelji, pa ni njihovi potomci. „Starešine i sveštenik svedočili da se Petar Ivanović rodio na pet godina pređe nego što je cesarsko-kraljevski dvor Beograd uzeo. A od toga doba, kako je ovo u protokol zapisano, dosad ima opet gotovo godinu dana." - stoji u pismu Praviteljstvujuščeg Sovjeta od 18. jula 1808.
Tome treba dodati da se i prota Matija, kao kneževski sin, kolebao između tri moguća datuma svoga rođenja. „Prota nije bio potpuno siguran u datum svog rođenja." Opredeljivao se između 1762, 1770. i 1777. godine. Za današnje poimanje to je neshvatljivo veliki raspon od 15 godina. Pominjani savremenik i istoričar ustanka Bata Laka, rođen nekoliko decenija posle Crnoga Đorđa u građanskoj porodici u Zemunu, za sebe kaže: „Lazar Arsenijević rodio se, otprilike, 1795. u Zemunu." Stoga, kod Vožda ostaju samo utisci savremenika, koji su bili u prilici da Crnog Đorđa sretnu. Oni se kreću u rasponu od 20 godina - od 1749. do 1770. - baš kao i procene potonje nauke.
Crnog Đorđa odlikuju i specifične veze sa tri mesta. Rođen je u selu Viševcu i, posle mnogo seljakanja, živeo je sa porodicom u Topoli, koja postaje jedna od prestonica, ali njegovo životno delo - podizanje ustanka - vezano je za Orašac. Samo taj događaj bio je dovoljan da ovom selu obezbedi trajno mesto u srpskoj istoriji.
Pomenuta sećanja savremenika zapisivana su posle nekoliko decenija kad je avet zaborava mnogo odnela, a zatim su i same kazivače stizale poslednje godine života, kad pamćenje postaje sasvim nepouzdano. Stoga ne čude mitski momenti u tim sećanjima. Tako jedan od zadataka za istraživača jeste da u masi sačuvanog izdvoji ono što je pouzdano stvarno. Nedostatak konkretnih podataka stvara „prazan prostor“ za nastanak mita. Topolski kazivač Janićije Đurić, nekad sekretar Crnoga Đorđa, svoj spis je tako naslovio, kao da je reč o žitiju nekog svetitelja. „Žizanj i podvizi vojna i političeska djejanija, slavnago i hrabrago muža bivšago Vožda serpskago Karađorđa Petrovića iz Topole, koji se 1804. podigao protiv zuluma turskog na dahije i bunu u beogradskom pašaluku učinio, te se narod na oružje podigao, turske amove po selima popalio i subaše po istima pobio, palanke popalio i Turke iz istih u gradove sagnao, a neke za granice beogradskog pašaluka prognao...". Njegov naslov mnogo podseća na žitije Despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa, i predstavlja izvesni sažetak sadržaja celog spisa. Kod prote Matije Nenadovića ne postoje uslovi za tako nešto, jer on u svojim memoarima daje osnovne podatke o sebi, tako da nema ni potrebe ni načina za stvaranje mita.
O vremenu pred bunu govore ljudi koji su u to vreme bili mladi i daleko od mesta dogovaranja. Pitanje je koliko je i sam budući Vožd u sve upućen. Tu su „još drugi neki otmeni ljudi, koje nisam dobro poznavao, pa sam i pozaboravljao“. Niko od ovde pomenutih po imenu (Stevan Filipović, knez Đuka iz Jagnjila, Vićentije iz Koraćice, Matija Karatošić, Marko Katić, Sima iz Darosave...) nije se istakao tokom ustanka.
Po onome što može da se zaključi, duša priprema bio bi bukovički prota Atanasije Antonijević. Njemu račune polaže i sam Đorđe, koji je tada više gost nego domaćin. Kad na skup dovodi Petra Jokića „Prota uz reč zapita Karađorđa za mene: 'Koji je ovo, Đoko?' On mu kaže: 'Ovo je sin našeg Milosava.' 'E, dobro, dobro', reče Prota."
Na skupovima Prota vodi glavnu reč, skoro jedino on i govori u raznim prilikama. „I sad mi se čini kao da čujem kako prota govori prediku da ustanemo...", svedoči Petar Jokić posle punih pedeset godina. O moći te reči najbolje svedoči hajduk Vule Ilić, učesnik zbora u Orašcu: „Vi znate da sam ja sa Stanojem bio hajduk i da je srce moje i narav moja odivljala bila od hajdučije... Pošto je prota sav beo kao ovca, držeći i svitak voštani u ruci, očitao molitvu, pošto smo se mi svi uz njega pomolili Bogu za pomoć; i kad smo se zakleli da jedan drugog izneveriti nećemo, kosa mi je na glavi, čini mi se, dupke stajala."
Pomeranjem borbi dalje od Topole, presahnjuju vesti o njemu. Neretko se dešava da glavni akteri iz vremena pripreme ostaju u senci. Šteta je što o proti Atanasiju nije više rekao ni njegov sinovac Lazar Arsenijević - Bata Laka, istoričar ustanka, iako je mogao da zna mnogo više o stričevom životu i shvatao je njegovu ulogu.
Najveću čast proti Antonijeviću ukazao je Simo Milutinović, time što je njegovu ulogu na zboru na Orašcu uporedio sa ulogom Svetoga Save na saboru u Žiči 1220. godine, kada kao novoposvećeni arhiepiskop kruniše svoga brata Stefana Prvovenčanog:
„Starcu je proti Bukovinskom
Tanasiju Antonijeviću
Preostalo zameniti Savu
Serbu sveca i prosvetitelja
Blagoslovit’ u narodu Đorđa
Molepstvijem opštedušja čista."
Nije retka pojava da vodeći ljudi iz vremena pripremanja nekog poduhvata sa početkom ostvarivanja plana dospevaju u senku, a na pozornicu stupaju osobe drugih sposobnosti. Prota Atanasije je, izgleda, bio star za vojevanje, mada, po izvesnim tumačenjima, na njega se odnose prilično neodređene vesti o nekom svešteniku iz Vrbice, o kome govori poverenik mitropolita Stratimirovića iz Zemuna, Mihajlo Pejić.
Više momenata doprinosi nastanku i učvršćenju prvenstva Vožda. Tu je njegov raniji ugled snažnog, odlučnog hrabrog... Već svojom pojavom, on uliva poverenje i izaziva poštovanje. „Od gospodara Đorđa nije bilo većeg ni višeg čoveka, ni dužih ruku ni nogu... Svuda su ga prizivali na svako veselje, gde god je bio niko nije smeo prekosloviti ništa... Ako je tu bilo neko loše živinče, nije se smelo opiti, ili kakav kavgadžija nije smeo zametati kavgu; opominjali bi ljudi: „Eto Đorđa u sofri gde sedi“ i sve je bivalo kako valja“. Zatim dolazi vremensko prvenstvo u započinjanju bune. Prota Matija to otvoreno priznaje: „Pukne glas za Crnog Đorđa da je baš u našu Sebičnu nedelju sa družinom došao i zapalio turski han u Orašcu i počeo kavgu s Turcima i tuče gde i’ i god nađe“.
Slično se govori i o početku ustanka u istočnom delu zemlje. „Kad ovi glasovi puknu po Srbiji, onda Milenko Stojković iz Kličevca i Petar Todorović iz Dobrinje (po čemu se Dobrinjac zvao) dole preko Morave stanu skupljati oko sebe begunce i hajduke na onome kraju i udarati na Turke po selima."
Ne manju važnost za uspeh ustanka i samog Vožda ima i činjenica srećne podudarnosti vremenskog prvenstva Topole u pokretanju ustanka, sa središnim prostorom zemlje. Po prirodi stvari uprava se nalazi u centru oblasti. Tako se uspostavlja i održava prirodna ravnoteža potrebna svemu, pa i državi. Bez ovo dvoje, Crni Đorđe bi teško bio prihvaćen kao Vožd, nezavisno od njegovih sposobnosti. Da se nalazio negde na granici manje je prilike da bude i zapažen, jer bi se njegovo delovanje svelo na odbranu domaće teritorije. U prilikama ustanka, koliko je ljudi po daru ravnih Crnome Đorđu požrtvovano delovalo, ali su ostali bez pomena. Vožd je iz Topole, kao prirodnog središta, mogao je blagovremeno da stigne svuda gde je potrebno, radi pomoći, što još više učvršćuje njegov, ionako solidan, vojnički autoritet.
NASTAVIĆE SE....