Буна без сече – сеча без буне - Православље - НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Сима Милутиновић, током описа збора у Орашцу, у уста Станоја Главаша ставља тврдњу да се Црни Ђорђе не може преценити: „Лудоват воли више нег мудричит Већма ово послушајте цигло Ето вама побратима мога Црног Ђорђа вам извесна свима! Верујте ми, преценит се не може Све нас проче он је премашио Ја га први у свему ћу служит А уздам се и сви готови“.

Посматрано „са стране“, Црни Ђорђе по свом понашању више личи на команданта резервних војних снага – које, узгред речено, устаници услед оскудице нису имали, већ су пребацивали део снага са мање угроженог места на фронт, који је тренутно пред расулом – а не као врховни командант, творац епских победа по којима ће његово време остати упамћено и забележено на светлим страницама одбрамбеног ратовања.Сима не штеди лепе изразе кад је реч о Црном Ђорђу. За Симу, он је, између осталог, и Дјетић, Јакша, Луче, Лепшак, Метеор Тајинствени Српства...
Ниједан од обласних војвода није могао да издржи сам ратовање без помоћи Вожда и његове пратеће војске која није велика али стиже у прави моменат, осокољена присуством Црног Ђорђа: „Војници, које је он лично предводио, свагдар, јошт и не побивши се са непријатељем, унапред себе за победитеље држали“. И сам је свестан колико својим присуством препорађа војнике, као да се „прелива“ храброст са њега на борце: „Како ја дођем међу њих, сви су слободнији; како мене нема, сви се поплаше“. Уједно, овим се показује колико је успех устанка везан и зависан од личности Вожда и шта би значио његов нестанак.
Од самог почетка, Вожд је увек имао једино лепе речи за своје борце: „Солдати су добри и јунаци не могу бити бољи и могли би с њима крештеном народу свуда дику начинити, него јесмо с барутом и оловом сиромашни људи и дужни смо у Земуну двадесет хиљада форинти... Ја ји устављам, а они нагазише на бусију и све мене жале се ’Нећеш да нас пустиш на јуриш да ударимо, него нас све устављаш’. И све је устало једнодушно на нашег непријатеља терати“, пише он још у пролеће 1804. године. Како устаничко сиромаштво изгледа, казује савременик: „пуцају њине шешане као топови не мало, а наше је све сиротињско, но нама је Бог на страни“.
У критичним моментима умео је да борцима упути праву реч: „Немојте нипошто да се усудите пре пуцати док моја пушка не пукне. При том будите одважни и неустрашиви. Турака је овде мање него нас, они се боре за господство, а ми за слободу нашу, за наше жене, децу и за куће наше... Доста смо робовали под Турцима, доста смо ми страховали, сад нека они страхују од нас и не дајте да вас преваре“.
Уз то, Ђорђа одликује добро познавање психологије војника. И он се служи ониме што прота Матија Ненадовић у својим Сећањима зове „политика“. Да би сачувао постојаност људи у критичном моменту, док им лично не дође у помоћ, он дописује већ састављено писмо: „Ево, сад добих вест да су и Москови разбили једнога везира који је имао са собом тридесет хиљада војске... те се не зна који је куда отишао“. Подразумева се да та вест мора бити повољна. Свестан је значаја бар једне победе у приликама кад почне осипање поретка и људи губе присебност: „Држите се, док ми само једну баталију задобијемо, па после што Бог да“.
ВОЈНИЧКИ ГЕНИЈ
Са друге стране, Вожд никад није себи дозволио да дође у такву ситуацију да би чекао спас „споља“, од неког војводе. Скоро да нема великог окршаја, значајне српске победе, задобијене без учешћа Црног Ђорђа, нити пораза тамо где се он налази. Његов војнички гениј доспео је дотле да рат своди на ниво рада – процеса чији ток и исход може да се плански води, а крај предвиди: „Сад вам ја у овај час не могу послати помоћи, докле ми се овде дело не сврши, јер Турци су дошли у Темнић, за које не двојим да и ви досад дознали нисте... и кнеза Симу сам са војском отуда позвао овамо, да би ове Турке што пре разбили, па како њих разбијем, одмах ћемо вам помоћи што више послати; само се ви тамо храбро за неколико дана држите!“
Црни Ђорђе претежно живи у Тополи, где се слива највише вести, више него у Београд, где живе и раде чланови Правитељствујушчег Совјета, али они су људи „са друге линије“. Обласне старешине живе код својих кућа, или су на бојиштима широм земље и мало су обавештени о стварима општег значаја. Иако борави у Тополи, Вожд боље зна шта се дешава око Београда од чланова владе који ту живе. Зато он јавља Совјету: „Што ми пишете да су Турци у Немачкој купили двадесет лађа, разумех; оне су лађе веће петнаест прошле поред Београда. Ја сам то чуо, има десет дана и више; ја сам тада писао господину Миленку да не пропусти доле и тако сам писао у Смедерево, на команду смедеревску, да и они те лађе ватају... И нама ће требати да ви за то знате“.
Ретке су прилике кад се истиче Вождова веселост. Десило се то после Мишарске битке, кад су сви српски војници били радосни. Изненадило је то и оне који су боље познавали Црнога Ђорђа. „Сказује господин обристлајтнант да никад Георгија тако весела није видео, а тако и сви Сервијанци, весели и храбри, и желе да би им јешче који крат овакови гости дошли“. Разлог таквог расположења јесте извојевана сјајна победа над јачим противником, уз символично мале жртве, што се никад више неће десити.
Бележи се и његова ведрина пред почетак војевања у пролеће 1809, од кога се много очекивало и које је стварно могло да измени историју Европе. Руска и српска војска требало је да очисте широк простор од Турака. Вожд је већ мислио и писмом поручивао цетињском митрополиту Петру Првом о мосту с Дунава на море. Планом је требало да се учини оно што је постигнуто тек сто година касније (ратовањем 1912). До планираног успеха није дошло само због болести једног човека, команданта Прозоровског. Година 1809. је зенит моћи устаника. Тад се, уз мало повољније околности, могло постићи много, као ниједне године ни пре ни после.
Ретке су прилике да Вожд путем писма исказује ведро расположење: „Ваше сам писмо примио и све сам разумео од слова до слова, за вашу храброст шчо сте учинили и шчо сте ранили Тузлу-капетана... Узвишени до небеса брате, захваљујем. Тако, брате, приложи труда колико више можеш, отечества ради нашега...”.
Далеко смо од онога што би било неопходно да се зна о стању области пред буну, и самим тим још су мање могућности да се конкретније каже о припремама за устанак, као и његовим првим данима. Сваки покрет такве врсте има своју завереничку фазу, када се све збива у малом броју, поверењем повезаних људи. Њихова накнадна сећања само су од делимичне помоћи каснијим ауторима. Овде се јавља додатна невоља, јер сећања се бележе деценијама касније, после бурног периода ратовања, неуспеха устанка, а потом и у страху од друге династије. Тако су то пре одблесци ранијих знања него права сећања.
Затим, потоњи казивачи, у време припрема су били млади људи, који су само понешто знали, што је успут доспело до њих. Од оних које они помињу, и за које би се могло закључити да су били у колу завере, нико није доживео пад Милоша Обреновића и није имао прилике да говори, као Стеван Филиповић, кнез Ђука из Јагњила, Мата Каратошић, Сима из Даросаве, Јован Крстовић...
САБОРУ У ВОЉАВЧИ
Према тополском казивачу Гаји Пантелићу Воденичаревићу, до избијања буне могло је доћи на сабору у манастиру Вољавчи на празник Светог Архангела Гаврила (13. јула). Казивач је ту дошао са Црним Ђорђем и тополским кнезом Матејом Јовичићем. Под утиском призора насиља који се збивају пред њиховим очима, импулсивни Ђорђе спреман је да одмах крене путем отпора: „Удри, Гајо, Бећир-агу, ја ћу Сали-агу, а ону ћемо тројицу ласно; па ћемо ноћас наћи двадесет пет друга; ако пођу Турци из Рудника ми ћемо на њи и започећемо крајину“. Ђорђева рачуница је проста – по њему, у земљи има шест стотина ханова, где је око хиљаду и двеста Турака. То би била сва војска са којом би се имало борити у први мах. Присебност кнеза Матеје умирила је Ђорђа. У сред лета, за побуну је већ било касно, пошто су у јеку пољски радови око сређивања летине и припрема за зиму. Тад, бар по устаљеном гледању, још нема наговештаја о сечи водећих људи. Почетак буне ту, у манастиру Вољавчи, био би ствар неколико особа, случајно покренутих без плана и припрема.
Пролеће, као најпогодније време за почетак ратовања, поменуто је још на једном скупу, опет на празник Светог Арханђела (8. новембра), у оквиру свадбеног весеља код домаћина Стевана Томића у селу Орашцу. Ту се већ назире неко језгро договора и разазнају извесне особе за које се основано може претпоставити да у тим припремама учествују. Створен је и план: „Ми пре марта почети не смемо, јер ће Турци жене и децу све поробити, а онда ћемо жене и децу у шуму, а ми пушке, па у име Бога на Турке“.
Једино сведочанство о овом договору представља сећање Петра Јокића. Скуп је завршен заклетвом буковичког проте Атанасија Антонијевића: „Да ово ником на свету поверити нећете, зашто ћемо сви од Турака изгинути“. Необично је што се овде помиње календарски месец, што није у складу са народним поимањем и рачунањем времена, где се као међаши при договорима јављају велики празници.
Између овог договора и поменутог марта следеће године „уметнула“ се сеча водећих људи целе области, која је довела до тога да се са отпором почне у фебруару, док ће сами устаници касније тврдити да се почело 23. јануара – дан сече ваљевских кнезова – вероватно да се што више истакне спонтаност као одговор на ужас сече, кад је завладала општа несигурност. Оно што се касније назива „сечом“, обично се представља као да је појава која има свој почетак са првим данима 1804. године. Карактеристично је да је она прилично „заобишла“ тополски крај и у њој није нико настрадао од оних за које би се могло претпоставити да су некако укључени у евентуалне припреме.
Није сувишно питање да ли „сеча“ има свој почетак, коме претходи конкретна одлука, донета неким поводом. Чини се да се у подједнакој мери може говорити само о преласку једног процеса спорадичног уклањања људи, који су цењени као најопаснији. Такво поступање већ траје месецима – убиство кнеза Ранка Лазаревића, напади на кнеза Алексу Ненадовића и Црнога Ђорђа – и сада прелази у актутну фазу, кад почиње убијање водећих личности без много размишљања и просуђивања.
НАСТАВИЋЕ СЕ.....