Buna bez seče – seča bez bune

Sima Milutinović, tokom opisa zbora u Orašcu, u usta Stanoja Glavaša stavlja tvrdnju da se Crni Đorđe ne može preceniti: „Ludovat voli više neg mudričit Većma ovo poslušajte ciglo Eto vama pobratima moga Crnog Đorđa vam izvesna svima! Verujte mi, precenit se ne može Sve nas proče on je premašio Ja ga prvi u svemu ću služit A uzdam se i svi gotovi“.

Posmatrano „sa strane“, Crni Đorđe po svom ponašanju više liči na komandanta rezervnih vojnih snaga – koje, uzgred rečeno, ustanici usled oskudice nisu imali, već su prebacivali deo snaga sa manje ugroženog mesta na front, koji je trenutno pred rasulom – a ne kao vrhovni komandant, tvorac epskih pobeda po kojima će njegovo vreme ostati upamćeno i zabeleženo na svetlim stranicama odbrambenog ratovanja.Sima ne štedi lepe izraze kad je reč o Crnom Đorđu. Za Simu, on je, između ostalog, i Djetić, Jakša, Luče, Lepšak, Meteor Tajinstveni Srpstva...
Nijedan od oblasnih vojvoda nije mogao da izdrži sam ratovanje bez pomoći Vožda i njegove prateće vojske koja nije velika ali stiže u pravi momenat, osokoljena prisustvom Crnog Đorđa: „Vojnici, koje je on lično predvodio, svagdar, jošt i ne pobivši se sa neprijateljem, unapred sebe za pobeditelje držali“. I sam je svestan koliko svojim prisustvom preporađa vojnike, kao da se „preliva“ hrabrost sa njega na borce: „Kako ja dođem među njih, svi su slobodniji; kako mene nema, svi se poplaše“. Ujedno, ovim se pokazuje koliko je uspeh ustanka vezan i zavisan od ličnosti Vožda i šta bi značio njegov nestanak.
Od samog početka, Vožd je uvek imao jedino lepe reči za svoje borce: „Soldati su dobri i junaci ne mogu biti bolji i mogli bi s njima kreštenom narodu svuda diku načiniti, nego jesmo s barutom i olovom siromašni ljudi i dužni smo u Zemunu dvadeset hiljada forinti... Ja ji ustavljam, a oni nagaziše na busiju i sve mene žale se ’Nećeš da nas pustiš na juriš da udarimo, nego nas sve ustavljaš’. I sve je ustalo jednodušno na našeg neprijatelja terati“, piše on još u proleće 1804. godine. Kako ustaničko siromaštvo izgleda, kazuje savremenik: „pucaju njine šešane kao topovi ne malo, a naše je sve sirotinjsko, no nama je Bog na strani“.
U kritičnim momentima umeo je da borcima uputi pravu reč: „Nemojte nipošto da se usudite pre pucati dok moja puška ne pukne. Pri tom budite odvažni i neustrašivi. Turaka je ovde manje nego nas, oni se bore za gospodstvo, a mi za slobodu našu, za naše žene, decu i za kuće naše... Dosta smo robovali pod Turcima, dosta smo mi strahovali, sad neka oni strahuju od nas i ne dajte da vas prevare“.
Uz to, Đorđa odlikuje dobro poznavanje psihologije vojnika. I on se služi onime što prota Matija Nenadović u svojim Sećanjima zove „politika“. Da bi sačuvao postojanost ljudi u kritičnom momentu, dok im lično ne dođe u pomoć, on dopisuje već sastavljeno pismo: „Evo, sad dobih vest da su i Moskovi razbili jednoga vezira koji je imao sa sobom trideset hiljada vojske... te se ne zna koji je kuda otišao“. Podrazumeva se da ta vest mora biti povoljna. Svestan je značaja bar jedne pobede u prilikama kad počne osipanje poretka i ljudi gube prisebnost: „Držite se, dok mi samo jednu bataliju zadobijemo, pa posle što Bog da“.
VOJNIČKI GENIJ
Sa druge strane, Vožd nikad nije sebi dozvolio da dođe u takvu situaciju da bi čekao spas „spolja“, od nekog vojvode. Skoro da nema velikog okršaja, značajne srpske pobede, zadobijene bez učešća Crnog Đorđa, niti poraza tamo gde se on nalazi. Njegov vojnički genij dospeo je dotle da rat svodi na nivo rada – procesa čiji tok i ishod može da se planski vodi, a kraj predvidi: „Sad vam ja u ovaj čas ne mogu poslati pomoći, dokle mi se ovde delo ne svrši, jer Turci su došli u Temnić, za koje ne dvojim da i vi dosad doznali niste... i kneza Simu sam sa vojskom otuda pozvao ovamo, da bi ove Turke što pre razbili, pa kako njih razbijem, odmah ćemo vam pomoći što više poslati; samo se vi tamo hrabro za nekoliko dana držite!“
Crni Đorđe pretežno živi u Topoli, gde se sliva najviše vesti, više nego u Beograd, gde žive i rade članovi Praviteljstvujuščeg Sovjeta, ali oni su ljudi „sa druge linije“. Oblasne starešine žive kod svojih kuća, ili su na bojištima širom zemlje i malo su obavešteni o stvarima opšteg značaja. Iako boravi u Topoli, Vožd bolje zna šta se dešava oko Beograda od članova vlade koji tu žive. Zato on javlja Sovjetu: „Što mi pišete da su Turci u Nemačkoj kupili dvadeset lađa, razumeh; one su lađe veće petnaest prošle pored Beograda. Ja sam to čuo, ima deset dana i više; ja sam tada pisao gospodinu Milenku da ne propusti dole i tako sam pisao u Smederevo, na komandu smederevsku, da i oni te lađe vataju... I nama će trebati da vi za to znate“.
Retke su prilike kad se ističe Voždova veselost. Desilo se to posle Mišarske bitke, kad su svi srpski vojnici bili radosni. Iznenadilo je to i one koji su bolje poznavali Crnoga Đorđa. „Skazuje gospodin obristlajtnant da nikad Georgija tako vesela nije video, a tako i svi Servijanci, veseli i hrabri, i žele da bi im ješče koji krat ovakovi gosti došli“. Razlog takvog raspoloženja jeste izvojevana sjajna pobeda nad jačim protivnikom, uz simvolično male žrtve, što se nikad više neće desiti.
Beleži se i njegova vedrina pred početak vojevanja u proleće 1809, od koga se mnogo očekivalo i koje je stvarno moglo da izmeni istoriju Evrope. Ruska i srpska vojska trebalo je da očiste širok prostor od Turaka. Vožd je već mislio i pismom poručivao cetinjskom mitropolitu Petru Prvom o mostu s Dunava na more. Planom je trebalo da se učini ono što je postignuto tek sto godina kasnije (ratovanjem 1912). Do planiranog uspeha nije došlo samo zbog bolesti jednog čoveka, komandanta Prozorovskog. Godina 1809. je zenit moći ustanika. Tad se, uz malo povoljnije okolnosti, moglo postići mnogo, kao nijedne godine ni pre ni posle.
Retke su prilike da Vožd putem pisma iskazuje vedro raspoloženje: „Vaše sam pismo primio i sve sam razumeo od slova do slova, za vašu hrabrost ščo ste učinili i ščo ste ranili Tuzlu-kapetana... Uzvišeni do nebesa brate, zahvaljujem. Tako, brate, priloži truda koliko više možeš, otečestva radi našega...”.
Daleko smo od onoga što bi bilo neophodno da se zna o stanju oblasti pred bunu, i samim tim još su manje mogućnosti da se konkretnije kaže o pripremama za ustanak, kao i njegovim prvim danima. Svaki pokret takve vrste ima svoju zavereničku fazu, kada se sve zbiva u malom broju, poverenjem povezanih ljudi. Njihova naknadna sećanja samo su od delimične pomoći kasnijim autorima. Ovde se javlja dodatna nevolja, jer sećanja se beleže decenijama kasnije, posle burnog perioda ratovanja, neuspeha ustanka, a potom i u strahu od druge dinastije. Tako su to pre odblesci ranijih znanja nego prava sećanja.
Zatim, potonji kazivači, u vreme priprema su bili mladi ljudi, koji su samo ponešto znali, što je usput dospelo do njih. Od onih koje oni pominju, i za koje bi se moglo zaključiti da su bili u kolu zavere, niko nije doživeo pad Miloša Obrenovića i nije imao prilike da govori, kao Stevan Filipović, knez Đuka iz Jagnjila, Mata Karatošić, Sima iz Darosave, Jovan Krstović...
SABORU U VOLjAVČI
Prema topolskom kazivaču Gaji Panteliću Vodeničareviću, do izbijanja bune moglo je doći na saboru u manastiru Voljavči na praznik Svetog Arhangela Gavrila (13. jula). Kazivač je tu došao sa Crnim Đorđem i topolskim knezom Matejom Jovičićem. Pod utiskom prizora nasilja koji se zbivaju pred njihovim očima, impulsivni Đorđe spreman je da odmah krene putem otpora: „Udri, Gajo, Bećir-agu, ja ću Sali-agu, a onu ćemo trojicu lasno; pa ćemo noćas naći dvadeset pet druga; ako pođu Turci iz Rudnika mi ćemo na nji i započećemo krajinu“. Đorđeva računica je prosta – po njemu, u zemlji ima šest stotina hanova, gde je oko hiljadu i dvesta Turaka. To bi bila sva vojska sa kojom bi se imalo boriti u prvi mah. Prisebnost kneza Mateje umirila je Đorđa. U sred leta, za pobunu je već bilo kasno, pošto su u jeku poljski radovi oko sređivanja letine i priprema za zimu. Tad, bar po ustaljenom gledanju, još nema nagoveštaja o seči vodećih ljudi. Početak bune tu, u manastiru Voljavči, bio bi stvar nekoliko osoba, slučajno pokrenutih bez plana i priprema.
Proleće, kao najpogodnije vreme za početak ratovanja, pomenuto je još na jednom skupu, opet na praznik Svetog Arhanđela (8. novembra), u okviru svadbenog veselja kod domaćina Stevana Tomića u selu Orašcu. Tu se već nazire neko jezgro dogovora i razaznaju izvesne osobe za koje se osnovano može pretpostaviti da u tim pripremama učestvuju. Stvoren je i plan: „Mi pre marta početi ne smemo, jer će Turci žene i decu sve porobiti, a onda ćemo žene i decu u šumu, a mi puške, pa u ime Boga na Turke“.
Jedino svedočanstvo o ovom dogovoru predstavlja sećanje Petra Jokića. Skup je završen zakletvom bukovičkog prote Atanasija Antonijevića: „Da ovo nikom na svetu poveriti nećete, zašto ćemo svi od Turaka izginuti“. Neobično je što se ovde pominje kalendarski mesec, što nije u skladu sa narodnim poimanjem i računanjem vremena, gde se kao međaši pri dogovorima javljaju veliki praznici.
Između ovog dogovora i pomenutog marta sledeće godine „umetnula“ se seča vodećih ljudi cele oblasti, koja je dovela do toga da se sa otporom počne u februaru, dok će sami ustanici kasnije tvrditi da se počelo 23. januara – dan seče valjevskih knezova – verovatno da se što više istakne spontanost kao odgovor na užas seče, kad je zavladala opšta nesigurnost. Ono što se kasnije naziva „sečom“, obično se predstavlja kao da je pojava koja ima svoj početak sa prvim danima 1804. godine. Karakteristično je da je ona prilično „zaobišla“ topolski kraj i u njoj nije niko nastradao od onih za koje bi se moglo pretpostaviti da su nekako uključeni u eventualne pripreme.
Nije suvišno pitanje da li „seča“ ima svoj početak, kome prethodi konkretna odluka, doneta nekim povodom. Čini se da se u podjednakoj meri može govoriti samo o prelasku jednog procesa sporadičnog uklanjanja ljudi, koji su cenjeni kao najopasniji. Takvo postupanje već traje mesecima – ubistvo kneza Ranka Lazarevića, napadi na kneza Aleksu Nenadovića i Crnoga Đorđa – i sada prelazi u aktutnu fazu, kad počinje ubijanje vodećih ličnosti bez mnogo razmišljanja i prosuđivanja.
NASTAVIĆE SE.....