O velikom postu

Veliki post - to je post koji se piše velikim slovom. Kada se u crkvenoj sredini kaže: „Tokom Posta te i te godine dogodilo se ovo ili ono“ ili „doći ću kod vas tokom Posta“, pre svega se misli na Veliki post, dok se za ostale postove moraju dati precizniji podaci.

Veliki post je, naime, post koji se uistinu piše velikim slovom. Osim toga, to je i jedini crkveni post u kojem je i crkveno bogosluženje posebno i specijalno, velikoposno. Na primer, bogosluženja koja se vrše tokom Petrovog posta nemaju ništa osobito u poređenju s uobičajenim, svakodnevnim službama. Isto se može reći i za Uspenjski, i za Božićni post - istina, postoje 2–3 molitve koje govore o tome da idemo ka prazniku Rođenja (o tome se govori u irmosima i katavasijama), ali, načelno, sam stil bogosluženja ostaje isti. Tokom Velikog posta, međutim, čak i „Gospode, pomiluj“ pevaju prema drugačijem napevu, nego u neko drugo vreme. Pojavljuju se sasvim posebne molitve - kako u ličnoj, domaćoj molitvi hrišćanina, tako i u hramu. I sama ova okolnost svedoči da je to vreme koje je po mnogo čemu posebno. Kada govorimo o crkvenim postovima, trebalo bi da se setimo i njihovog porekla.
Uopšteno govoreći, navika da se posti i tradicija posta ustanovljeni su još u starozavetnim vremenima. U judejskoj sredini, u vremenu prelaska iz Starog u Novi Zavet, bilo je uobičajeno da se posti dva puta nedeljno - i to utorkom i četvrtkom. Saglasno tome, hrišćani nisu želeli da ih prekorevaju što „Judejci poste, a vi ste postali hrišćani zato da ne biste postili i da biste živeli lakše i bezbrižnije“, pa su takođe odlučili: „I mi ćemo postiti, ali drugim danima“. Tako su ustanovljeni postovi sredom i petkom, odnosno, takođe dva puta nedeljno.
Što se tiče višednevnih postova, njihovo poreklo je veoma zanimljivo.

Kada govorimo o Velikom postu, mogli bismo reći da on ima misionarsko poreklo. U početku, tokom ovih četrdeset dana nisu postili hrišćani, nego mnogobošci - oni mnogobošci koji su želeli da prime Krštenje. Na primer - čovek se priprema za krštenje... u to vreme, on nije jednostavno mogao da postupi tako što će prekinuti svoje svakodnevne poslove, otići u hram, krstiti se i onda se opet vratiti svojim svakodnevnim poslovima. Tada su krštavani odrasli ljudi. Hrišćanske porodice još uvek su bile malobrojne i iz tog razloga decu nisu krštavali, odnosno, decu praktično nisu krštavali. U većini slučajeva, krštavani su odrasli koji su svesno prišli Hristu. Dakle, čovek se priprema za krštenje, ali ne samo tako što jednostavno čita knjige (kao što se danas često događa), odlazi na propovedi i na predavanja, a onda u jednom trenutku odluči: „Evo, vreme je da se krstim!‛‘ Ne, bila je to priprema tokom koje je čovek bio obavezan da u potpunosti preispita svoju dušu. Iz tog razloga, to je za njega bilo vreme njegovog podviga, njegove molitve, njegovog posta. Zamislite da ste vi - hrišćani, i da ste susreli nekog Tit Livija, vašeg suseda, koji je još uvek mnogobožac. Vi počinjete da mu propovedate Jevanđelje i da mu govorite o Hristu. On vas sluša, njegovo srce to prihvata i on se priprema da se krsti. Već je određeno i vreme njegovog krštenja - a tada nisu krštavali svakoga dana, jer su u staroj Crkvi krštavali samo određenim danima u toku godine. Krštavali su, na primer, na dan Rođenja Hristovog i za Pashu, a bilo je i još nekoliko takvih dana u toku godine, na primer, Velika subota pred Pashu. Čovek, dakle, počinje da posti, pripremajući se za krštenje. On počinje da posti, jer ste mu vi propovedali Hrista. On živi u susednoj kući i, recimo, dolazi kod vas: on posti a kod vas - gle - piletina na stolu! Osećajući se nelagodno u takvim situacijama, hrišćani su odlučili da i oni sami počnu da poste u to vreme - radi oglašenih, radi mnogobožaca koje privode Hristu. Na taj način, Veliki post se među hrišćanima najpre pojavio kao post solidarnosti, kao vreme pojačane molitve, ne isključivo za samoga sebe, nego i za one ljude u ovom svetu u kojem su i oni živeli i za koje su se nadali da će ih privesti Hristu. Sami hrišćani, pak, u to vreme nisu postili tokom tzv. Velikog posta ili Četrdesetnice, oni su postili samo tokom Strasne sedmice. Iz tog razloga, ovaj post se, precizno govoreći, sastoji od dva dela - od sv. Četrdesetnice i od Strasne sedmice. Strasna sedmica, pak, više nije Četrdesetnica, ona nije čak ni Veliki post, jer je ona - zasebno vreme. Mogli bismo i ovako da kažemo: Četrdesetnica, tj. prvih četrdeset dana, to je vreme kada mi idemo u susret Bogu, a Strasna sedmica je vreme kada Gospod ide u susret nama - ide nam u susret kroz Svoja stradanja, hapšenje, Tajnu večeru, Golgotu i silazak u ad, da bi najzad, u Pashi, nadvladao i poslednje prepreke koje nas odvajaju od Boga. Niko nas, naravno, ne sprečava da postimo kad god poželimo, u vreme za koje svaki od nas smatra da mu to odgovara. Postoji samo jedan izuzetak od ovog pravila, jer Crkva ne dopušta da se posti na Pashu (Vaskrs). Pasha je vreme praznika, i nije dobro ako se tada svi ne raduju. Prema tome, svako od nas može, po svojoj želji, da posti ili da ne posti, ali je daleko bolje ukoliko hrišćani budu postili zajedno, osećajući svoju uzajamnu pomoć i zajedničke molitve jednih za druge.
Razmotrimo sada šta je to uopšte post. U ruskom, kao i u latinskom jeziku, reč „post“ ima dva značenja - ona označava post kao vreme uzdržavanja i post kao mesto gde se nalazi stražar, dežurni vojnik. U latinskom jeziku, odakle nam je najverovatnije i došla ova reč, ona označava upravo to isto. Post je vreme kada duša treba da stoji na straži, kada se hrišćanin češće opominje da je on - vojnik. Svako od nas je, nezavisno od starosti i pola, vojnik Hristov. Svakome od nas je povereno da štiti neprocenjivu svetinju. Sam Tvorac svetova sišao je među nas i bio raspet „radi nas ljudi i radi našega spasenja!"
Crkva nas poziva da uvek stojimo na straži čistote svoje duše, da ne bismo dozvolili zlu da prodre u nju. Greh se postepeno uvlači u čovekovu dušu, postepeno proniče u nju. Ponekad se, naravno, događa kao na ubrzanom snimku - kao kada nam na snimku pokazuju figure koje se ubrzano kreću: na primer, čovek se normalno kretao, a onda ga je iznenada nešto „udarilo u glavu“, on je pohitao, nekoga uvredio, ubio ili učinio nešto drugo. Međutim, ako taj isti snimak počnemo da posmatramo usporeno, videćemo da nikakve iznenadnosti nije bilo, nego da je, kao po pravilu, postojala neka postepenost onoga što se dogodilo. U početku u čovekov um dolazi neka pomisao. Na primer, čovek ide ulicom i ugleda neki natpis. On taj natpis nije napisao, on prolazi pored njega i gotovo da od njega i ne zavisi hoće li ga pročitati ili ne - natpis mu sam „upada u oči“. Sadržaj pomisli, dakle, gotovo da ne zavisi od samog čoveka. Takve pomisli, koje su tek u začetku, u svetootačkoj terminologiji nazivaju se „nasrtajima“. Rekao sam ovde „gotovo da ne zavise“, jer smatram da je tome potrebno preciznije objašnjenje. Kao što je jednom prilikom rekao o. Pavle Florenski, „postoje kultivisani i nekultivisani snovi“. To znači da čak i sadržaj naše podsvesti zavisi od toga kako živimo tokom dana, tokom svesnog dela našeg života. I pored toga, često se događa da nešto pronikne u nas, da nam dođe spolja. To, naravno, ne zavisi od nas, ali šta onda zavisi od nas? Kroz našu glavu neprestano proleće kaleidoskop misli, pretpostavki, fragmenata misli, slika, osećanja. U jednom trenutku, usredsređujemo se na neke od njih i kažemo: „Ovo me interesuje. Šta je to? Trebalo bi ga pažljivije osmotriti“. Čovek, dakle, počinje da osmatra to novo, što je proniklo u njegovu glavu, u njegov duševni život. Hrišćanin je u takvoj situaciji dužan da ispita odakle ta pomisao, taj nasrtaj dolazi. Kada postanemo svesni te pomisli, potrebno je da ispitamo šta će odatle proisteći. Iza mog desnog ramena nalazi se moj anđeo-čuvar (ili se bar nadam da je tako, da ga još uvek nisam konačno proterao odatle), dok mi je sa leve strane takođe neko stvorenje, ono što se obično izobražava sa rogovima. Postavljam sebi, dakle, elementarno pitanje: „Ako budem sledio ovu pomisao, odakle će uslediti reči odobravanja? Koga ću obradovati? Onoga koji mi je iza levog, ili onoga koji mi je iza desnog ramena? Kome će to koristiti?" Čini se da je ovo vrlo jednostavno, pa čak i primitivno pitanje! Pokušajte, međutim, da ga povremeno postavite samima sebi i mnogo toga u životu postaće vam jasnije! Ako mi je, na primer, došla pomisao da se napijem, shvatiću da će se, u slučaju da je sledim, začuti aplauzi sa leve strane. Šta bi tada trebalo da učinim? Pošto mi je sada sasvim jasno da takva pomisao ne dolazi od Hrista, moram zatražiti od nje da izađe. Međutim, ako to od nje bojažljivo i neodlučno zatražite, teško da će vas poslušati. Setite se jevanđelske povesti. Kada je apostol Petar zatražio od Hrista da ne ide u Jerusalim i da ne bude raspet, nego da ostane sa njima, Hristos mu je vrlo gnevno i vrlo oštro odgovorio: „Idi od mene, satano!‛'
Od Tvorca nam je dat veliki dar - dar gneva. Gnev ili mržnja - to su oni darovi koji u čovekovoj duši vrše onu istu funkciju koju i imunitet igra u našem organizmu: ako se u mom telu, u mojoj krvi pojavila infekcija, odgovarajuća antitela bacaju se na nju i uništavaju je. Isto tako, kada u moju dušu prodre zla pomisao, energija gneva ili mržnje dužna je da ovu pomisao izbaci odavde: „Neću! Odlazi od mene! Ne saglašavam se!‛' Svi mi, međutim, nepravilno koristimo gnev i mržnju. Umesto na greh, mi se gnevimo na grešnika. Umesto na zlo kao takvo, često se gnevimo na ljude pa se gnevimo čak i na Boga, ali to je već drugo pitanje... Sekira je strašna u zlim i neveštim rukama, ali u samoj sekiri nema ničega lošeg.
Ako smo, dakle, neki nasrtaj prepoznali kao zlo, ali ga nismo proterali, nego nastavljamo da razgovaramo sa njim, on će postepeno početi da nas ubeđuje. Setite se sižea „Zločina i kazne“: Raskoljnikov postepeno pristaje na pomisao da i on lično može nešto da učini, ubeđuje sebe da to čini za dobro čovečanstva, i dogodilo se ono što nam je svima poznato. Da bi ovakvih događaja bilo što manje, čovek je dužan da se bori sa grešnim pomislima. Čak i kada čovek pristane na greh - to još uvek nije kraj, jer neka borba može da se nastavi i posle toga. Glas savesti uvek može da došapne da tako ne treba činiti, ali čovek može da se nađe i u stanju ropstva. Grehovno ropstvo - to je ono stanje kada moja duša ne želi greh, ali me greh privlači. Ja se već kajem zbog tog greha, ali nemam snage da se izbavim od njega. Međutim, još je teže stanje koje se imenuje kao „strast“, odnosno, stanje u kojem čovek celovito i svesno teži ka grehu, i ne samo da mu se prepušta, nego mu se prepušta sa naslađivanjem. Takvo stanje je - robovanje strasti. Kada čovek dospe u stanje strasti, pa čak i u stanje porobljenosti, veoma je teško da se izbavi od greha. Zbog toga je bolje iskoreniti greh dok je on još u začetku.
Prema pravoslavnoj tradiciji, uoči Velikog posta peva se 136. psalam - „Na rekama vavilonskim“. Ovaj psalam govori o Izrailju, o njegovom boravku u Vavilonskom ropstvu, a to se dogodilo šest vekova pre Hristovog rođenja. Kada su Izrailjce jednom odveli u ropstvo, ponovila se već poznata istorija. Ljudi su se navikli, zemlja je tamo dobra (Mesopotamija ili Međurečje je plodna ravnica), klima je blaga, nisu ih mnogo vređali, svako je imao svoju njivu. Snalažljivi Jevreji su ubrzo počeli da se bave trgovinom, uskoro je došlo i do procvata. Uopšteno, počeli su da zaboravljaju svoju otadžbinu, i ne samo to, nego su počeli da zaboravljaju i Boga, da se klanjaju lokalnim, mnogobožačkim idolima. Zbog svega toga, proroci su svim silama nastojali da ih probude iz dremeža: „Ne spavaj! Zapamti da si ovde u ropstvu, ma koliko da ti je ovde odbro! Ovo nije tvoja zemlja! Ne zaboravljaj Boga - tvoj priziv je drugačiji! Tebi tek treba da dođe Mesija - Iskupitelj svih!‛' Tako je nastao i 136. psalam, koji se završava strašnim rečima: Kćeri vavilonska, krvnice, blažen je ko ti uzvrati onu osvetu koju si nam učinila; blažen ko uhvati i razbije decu tvoju o kamen (st. 8–9). Zaprepašćujuća stvar! Hrišćani se prirpemaju za Veliki post - za vreme pokajničkog podviga, opraštanja i pomirenja, a onda se odjednom, kao glavna pesma Crkve tokom tih dana, peva: Blažen ko uhvati i razbije decu tvoju o kamen. Kakva krvožednost! Očigledno je stoga da bi ovde trebalo da obratimo pažnju upravo na duhovni smisao ovih stihova.
Mi, hrišćani, predstavljamo Novi Izrailj, ali smo i mi odvedeni u ropstvo. Naš Jerusalim nije grad koji se nalazi između Sredozemnog i Mrtvog mora, nego je to naše srce. Crkva nas ovim psalmom uoči Velikog posta podseća: „Mi smo zarobljenici“. Pogledajmo istini u oči. Tokom godine, izgubili smo osećanje pashalne radosti, ono divno osećanje da smo sinovi, a ne sluge. Osvrnimo se oko sebe i pogledajmo: gde se nalazimo? Ispostavlja se da smo stigli u Vavilon i da su nas porobile naše strasti i gresi. Stoga je vreme da započnemo ustanak, a on bi trebalo da započne od svesti o tome da se na taj način ne može živeti. Čim, dakle, čovek shvati da je zarobljen, on mora da počne da se bori za svoju izgubljenu slobodu - za slobodu da bude hrišćanin, za slobodu da živi prema svojoj savesti. Ovim psalmom se daje savet kako da se zadobije ta sloboda: ubijaj „decu“, što znači da su ta vavilonska „deca“ - simvoli greha. Šta bi u tom slučaju bio kamen? Kamen vere je - Isus Hristos. Posredstvom molitve Hristu razbijaju se grešne pomisli. Ako osetiš da je u tvoj duhovni prostor upao lopov i razbojnik - zavapi! Zavapi ka Hristu: „Gospode, pomozi!‛' To će značiti da ti ne dopuštaš tom grehu da te porobi i da možeš da se izbaviš od njega.
NASTAVAK SLEDEĆEM BROJU.....
Đakon Andrej Kurajev
prevod Antonina Pantelić