Put ka Hristu, ka Pravdi, ka Istini

Vaše visokopreosveštenstvo, uručili ste mi žezal, uručili ste mi panagiju srpskih patrijaraha, uručili ste mi i panu belu – kao najviši znak patrijararškoga zvanja, patrijararške službe i patrijararškog služenja Bogu i svome narodu. Ovo je veliki trenutak i veliki dan za mene lično, a, verujem, i za naš narod i za našu Crkvu jer je srpski patrijarh uvek pred Bogom i istorijom predstavljao svoj narod, delio sudbinu njegovu, radost njegovu, ali i tragediju njegovu. O tome nam govori istorija, o tome nam govore i ličnosti koje ste pomenuli.

Posle trenutka kada sam promislom Božijim i voljom Duha Svetoga ovde hirotonisan za episkopa slavne Eparhije moravičke, u kojoj sam bio godinu dana, ovo je najsvečaniji dan u mom životu. I tada je srce moje drhtalo, ustreptalo kao list jove kad ga vetar pokreće. I ovog trenutka moje je srce ustreptalo jednom velikom svešću i saznanjem. Postavljam pitanje pre svega sebi, a možda i onima koji su me izabrali, da li sam dostojan ovoga visokog zvanja, ove visoke počasti, ove tolike časti i dara Božijega – da ne možemo ni da se zahvalimo sa dostojnim rečima, a kamoli da delom i životom to opravdamo. Zato se ovoga trenutka moja misao usmerava prema Bogu, Spasitelju našem, Arhipastiru našem, koji me dobrotom i milošću svojom, ne gledajući na naša nedostojanstva, nagradio nazasluženim darovima. Znam da je to delo milosti i ljubavi Božije, ali delo Božije koje obavezuje i traži dostojan odgovor – dostojan život po Hristu i Njegovom Jevanđelju.
Uspinjanje na visinu je teško, ali ostati na visini je još teže jer visina izaziva munje i gromove, kiše i vetrove, i treba se održati na toj visini, ali – ponavljam opet reči apostola Pavla – sve mogu u Hristu Isusu, koji mi moć daje. Blagodat Božija se daje i predaje u nemoći, a ja sam nemoćan. No, Onaj koji me je izabrao, verujem, sigurno će mi pomoći – i ne samo meni, nego i Crkvi, mojoj Crkvi, našoj Crkvi da delam po ugledu na naše velike pretke, čija ste imena pomenuli, da se na njih ugledam, da ih sledim njihov put i njihov primer.
Možemo kazati da je Hristos kao Bogočovek isuviše veliki ideal za nas. On je bio čovek, ali je bio i Bog i nije mogao da greši, a mi smo podložni grehu i slabostima. Ali nam je zato Gospod dao velike svetitelje, velike Božije ljude. Hvala Bogu, naš narod u tome nije oskudevao. Dao nam je Gospod takve divne primere da se ugledamo na njihove živote, na njihovu ljubav i njihove žrtve, koje su često bile krvlju potvrđivane. Zato se danas Bogu obraćam i blagodarim na Njegovom prevelikom daru meni malenom. Obraćam se i svetiteljima iz našega roda molitvom da ne ostave slugu svoga, da ne ostave sledbenike svoje iz roda svoga.
Sećam se sada velikog oca Nikanora Hilandarca – kada se posle rata postavilo pitanje da li da Hilandar prihvati politiku koja se vodila u Jugoslaviji ili da se otcepi, mudri starac Nikanor je rekao: „Kakvi su takvi su, naši su.“ Mudar odgovor. Ovakvi kakvi jesmo, mi smo njihovi i oni su naši. A pozvani smo svi – a pre svih ja – da se ne postide nas, da se ne postide našega života, da se ne postide onoga što je naš blaženopočivši Patrijarh često govorio: „Čovek čini takva dela kojima se Bog zadivi, ali i takva zlodela kakvih se i đavo postidi.“ Mudra reč. Zato sada kažem, obraćam se i molim se pastironačalniku Hristu i našim svetiteljima, iz našega roda, pre svih svetitelju Savi. On nam je zacrtao put, Hristov put, svetosavski put, i nema potrebe da biramo i tražimo kojim putem da krenemo. On nam je trasirao put ka Hristu, ka Pravdi, ka Istini i ostaje nama samo da se potrudimo koliko to možemo i da ih sledimo.
PRETHODNICI
Pored Pastironačalnika i svetiteljima iz našega roda, obraćam se i sećam se naših neposrednih prethodnika, svetog Patrijarha Dimitrija – jednog mudrog i svetoga starca; velikog Varnave – velikog i misionara i graditelja, koji je ostavio neizbrisive tragove u životu naše Crkve; pa se sećam i Patrijarha Gavrila – mučenika i stradalnika, koji je veru svoju morao da potvrdi i krvlju svojom i stradanjem svojim; tu je i Patrijarh Vikentije – kada je došao na ovo mesto, na ovaj tron, o njemu su vladala različita mišljenja, a on je ostao na svome putu, sledio je put svetosavski, i on je svoj stav i svoje držanje platio svojim životom; a tu nam je i Patrijarh German, koga svi znamo. Imao sam tu čast da budem hirotonisan rukom njegovom, kao i mnoga braća ovde – jedan mudar patrijarh, koji je sigurno ostavio duboke i trajne tragove u istoriji naše Crkve, u jednom vremenu kom je bila potrebna nevinost goluba, a mudrost zmije. Takav je bio veliki Patrijarh German. Posle njega je došao neponovljivi patrijarh, Patrijarh Pavle. Jedna ličnost našega vremena toliko prirodna, toliko ljudska, a toliko obožena i ohristovljena da će ostati u dugom sećanju i trajanju našega naroda. Nadamo se – ne samo u sećanju, nego da će mnogo toga iz njegovoga života preći u naše nasleđe, da će se prihvatiti pre svega od nas, a narod je – onda kada ga je Gospod pozvao sebi – pokazao koliko ga je cenio i koliko je zaslužio. Videli smo šta narod misli, šta ceni – to su one vrline koje su krasile velikog Patrijarha Pavla.
POČAST TRAŽI ŽRTVU
Svestan sam sve težine i odgovornosti ovih počasti. Počast traži žrtvu, a da li smo sposobni za žrtvu? Treba da budemo sposobni. Nadamo se da će blagodat Božija, trosugoba blagodat Božija, pomoći da opravdamo ono što nam je predato, da potvrdimo to sve pre svega svojom rečju, ali i životom. Znajući kakav put predstoji ne samo meni, nego našoj Crkvi – a patrijarh je samo jedan od episkopa sabora, celinu čini sabor: to je snaga, to je blagodat, to je Crkva – nadam se, braćo arhijereji da ćete, kao što ste bili saradnici onako duboki i iskreni prethodnom patrijarhu i patrijarhu pre njega, i mene podržati i pomoći u svim prilikama koje nam život bude nametnuo. Svi smo pozvani da nosimo krst. Naš krst je veoma težak – zato nas Gospod poziva da ujedinimo snage i da krst zajednički nosimo jer je blagodat jedna u nama, i Crkva nam je jedna, i onda moramo biti i u životu svome jedni između sebe.
MOJ PROGRAM JE PROGRAM CRKVE
Kad se patrijarh bira i uvodi u ovaj sveti tron, obično izlaže svoj program. Nemam svoj program. Moj program je program Crkve. Danas smo čuli u svetom Jevanđelju gde Gospod kaže – idite, propovedajte Jevanđelje, činite znamenja jevanđelska, bolesne lečite, gubavce oslobađajte gube, slepima vraćajte vid. Dakle, idite i čudotvorite onako kako je Gospod činio, onako kako su to činili sveti apostoli i naši mnogobrojni sveti oci. Da pomenemo Svetoga Vasilija Ostroškoga, najvećeg čudotvorca našega vremena. Da pomenemo onu divnu, predivnu figuru Ruske Crkve, Svetoga Serafima Sarovskoga – kakva znamenja, kakva dela čudesna je činio blagodaću Božijom jer je živeo Hristom i blagodaću Božijom, koja se bogato i štedro pokazala u njegovom životu. Dakle, braćo, od mitropolita visokopreosvećenih i preosvećenih episkopa očekujem da zajednički krmarimo Crkvom Hristovom, svojim blagodatnim silama Bogom darovanim da je privedemo tihom i mirnom pristaništu. Sve mogu u Hristu – kaže apostol. I mi – ako budemo sa Hristom i u Hristu – možemo ponoviti i činiti ista ta dela.
Imamo mnogo zadataka. Jedan od prvih i najsvetijih zadataka je da kao Crkva sačuvamo naše sveto mučeničko Kosovo. Da pomognemo našoj državi, koja se trudi i čini sve da ga odbrani od onih koji hoće da ga prigrabe. I Crkva tu mora pomoći ne žaleći truda, a – ako treba – čak i stradanja.
Imamo i drugih obaveza. Jedna od najsvetijih naših obaveza jeste da naš raseljeni narod – a ima nas na svim kontinentima – sjedinimo i da očuvamo jedinstvo. To je bio iskonski zadatak Crkve u svim vremenima jer je Crkva išla za svojim narodom, krepila ga, snažila, pomagala ga i pomogla da opstane da se očuva do dana današnjega.
SRPSKI JERUSALIM
Kosovo je naša sveta zemlja. Naš Jerusalim. Ašče zabudu tebe Jerusalime, zabvena budi desnica moja – priča car David. A mi ako zaboravimo Kosovo, zaboraviće i nas Kosovo. Tragično je što posle ovoga svečanoga čina treba da pođemo u Peć da ovaj čin završimo tamo jer tamo je glavno ustoličenje na tron srpskih patrijaraha. Da li ćemo moći? Hoćemo li otići u tuđu zemlju, tamo gde je zenica oka našega? Hoćemo li moći da posetimo Dečane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku i ostale svetinje. Srbija bez tih svetinja i Kosova nije Srbija. Nego kao što je telo lišeno duše, tako je Srbija lišena Kosova bez duše, bez uma i bez srca. To nam je sveti zadatak.
Ima još puno zadataka, o kojima ćemo se dogovarati na našim svetim saborima i uložiti sve snage da opravdamo ono što nam je Gospod dao i da opravdamo ono što naši sveti od nas očekuju.
Pozdravljam sve ovde prisutne, visokopreosvećenu i preosvećenu gospodu arhijereje; predsednike vlade Republike Srbije i Republike Srpske; predsednika Skupštine Republike Srbije; Njihova kraljevska visočanstva; gospodu ministre; njihove ekselencije; apostolskog nuncija; preuzvišenog nadbiskupa beogradskog; uvaženog gospodina reis ul ulemu; uvaženu gospodu ambasadore – hvala vam što ste svojim prisustvom uveličali ovaj sveti čin, što ste pokazali da ste zajedno sa nama i da možemo na vas računati. Drago mi je što su ovde sa nama predstavnici naše otačastvene zemlje, koja čini da pomogne Crkvi. Zato smo duboko blagodarni. Nadamo se da ćemo uz njihovu pomoć rešiti još neke veoma bitne i velike probleme. Mislim da će imati razumevanja, imati ljubavi prema ovom narodu, prema Crkvi, koja je uvek negovala i gajila ljubav prema svome otačastvu, prema svome narodu.
Neka Gospod blagoslovi ove svete insignije, koje sam danas dobio, neka mi Gospod podari moći i sile da mogu i ja, prema svojoj moći, svedočiti ime Hristovo i, prema meri, doprinositi moći, veri i slavi imena Božijega i slavi Crkve naše.
Pozdravljam svu braću sveštenike, monahinje i monahe, sve prisutne blagočestive i hristoljubivi narod naš sa pozdravom Blagoslov Božiji na svima vama sada i uvek.