Religioznost srpskog naroda je duboka

Glumac, scenarista i reditelj Radoš Bajić stvorio je najgledaniju seriju u istoriji RTS. Istovremeno, serija je sa obaranjem svih rekorda gledanosti postala svojevrsni kulturološki fenomen koji pored TV ekrana svake subote okupi svakog drugog građanina Srbije, od seljaka na pijaci do akademika, kako kaže autor, za ovu komediju sa podtekstom melodrame koja govori o srpskom selu kome vraća dostojanstvo i otvara iskrenost, ljubav i toplinu duše srpskog seljaka. Posle dužeg vremena, ova priča gde su protagonisti ljudi sa sela, selo ne prikazuje kao nešto retrogradno, zaostalo i primitivno.

Ima li u tome i idealizacije, može da se polemiše, ali u slici normalnih, malih ljudi koji imaju svoje muke, toplinu, dušu i koji su u suštini čestiti i pošteni, mnogi su se prepoznali. Čak 70% gledalaca, tvrdi naš sagovornik, jer svi u sećanju imamo rodne kuće u nekom selu, i večne sentimente za detinjstvo u kome su nas babe i dede budili u cik zore, dok se na šporetu u kome pucketa vatra, varilo tek pomuženo mleko i pušio kačamak.
I sama životna storija Radoša Bajića je dobar predložak za film. U 56. godini ima 33 godina glumačke karijere i više od 80 rola na filmu i televiziji. Veliku popularnost doneo mu je lik Sekule u filmovima sa tematikom šumadijskog sela („Sekula se ponovo ženi“, „Treća sreća“). Sa malih i velikih ekrana nestaje 1996. jer je, kako se priseća, odbio da recituje na konvenciji JUL-a u Sava centru.Pošto je time zatvorio sva vrata kao nepodoban, narednu deceniju živeo je na selu radeći poslove u oblasti poljoprivrede, gajio šampinjone, semenski kukuruz, krompir i izvozio višnje... Objašnjava da pošto nije mogao da se bavi svojim poslom, počinje da radi nešto drugo nastojeći da sačuva sebe i dostojanstvo svoje osnovne profesije. Nikada nije bio član nijedne političke partije, što ne znači da je apolitičan, kaže poznati glumac i u jednom od intervjua objašnjava da ni posle 5. oktobra 2000. nije snimio nijedan kadar, a kamo li film ili TV seriju, jer „posle 5. oktobra nisam bio u prilici da participiram u postrevolucionarnoj podeli plena jer nisam bio prvoborac. Filmski biznis zahteva značajna finansijska sredstva koja mojim projektima nisu bila dostupna, jer su recitatori sa Terazija i ostalih srpskih trgova morali da namire i naplate svoj doprinos demokratiji“. Krajem 2007. snima seriju „Selo gori..“ koja postiže ogromnu gledanost. Producenti ove sage o savremenom srpskom selu su RTS i Bajićeva firma „Kontrast Studio“ , a televizijska serija prerasla je u igrani film.
Da li je Vaša serija „Selo gori...“ redefinisala vrednosti sela, koga su se gotovo svi odrekli?
-O tome najbolje govore zvanični podaci. Danas ima preko 50 TV kanala i svi žele nešto da saopšte, dodvoravajući se gledaocu na ovaj ili onaj način. Piplmetri, koji mere gledanost televizijskog programa, pokazuju da je naš rejting gledanosti 36 rejting poena. Poređenja radi, „Farma“ i „ Veliki brat“, programi gde se po mom mišljenju mlati prazna slama i promoviše nerad kao oblik društvenog ponašanja i jeres sa veoma sumnjivim etičkim porukama, na koje se lično grozim, imaju rejting 22 poena. Ukupna gledanost „Selo gori...“ je tri i po do četiri miliona gledalaca na ciklus od 50 epizoda. Analitičari medija su definisali da je „Selo gori...“ postalo svojevrsni sociološki, antropološki i kulturni fenomen kao najgledanija serija u istoriji RTS. Svaki drugi građanin naše zemlje, čak i oni koji televizijski program uopšte ne prate, svake subote posle drugog dnevnika RTS-a, prate dogodovštine Radašina, Milašina, Dragojla, Zlatane i sina Dragana. To govori da je „Selo gori...“ zapalilo duše ne samo srpskog naroda. Dobili smo preko 600 mejlova iz celog sveta, od Novog Zelanda do Latinske Amerike. Na jedinstven način, serija je sabrala i okupila srpski narod i to je značajan segment njenog uspeha. U ovoj nostalgičnoj seoskoj pastorali ima i bajkovitog viđenja srpskog sela i seljaka, jer selo nepovratno nestaje. Moji junaci su oni ljudi koji prvo plate porez i struju državi. A šta dobiju od nje? Serija je poetska priča o rastakanju sela, o kućnim ognjištima u kojima se ponovo pale vatre, o zavičaju u kome se žanrom komedije govori o malim, a velikim ljudima, seljacima. Nije Srbija samo beogradski krug dvojke. Ja poštujem sebe i narod iz koga sam iznikao. Ne živim u iluziji da „ Selo gori...“ svi vole, ali veliki broj ljudi kojima je serija ušla u dušu i srce pokazuje da ti likovi imaju iskustveno, emotivno, duhovno i životno iskustvo u našem etosu. Ako neko vidi srpsko selo drugačije, ja to dozvoljavam, ali ja ovu priču potpusujem onako kako mi to javlja moj razum i moj sentiment koji vidi selo iznad svega iskreno, čestito i pošteno.
Da li su Vaši junaci uspeli da očuvaju sklad između pravoslavlja i srpstva?
- SPC je značajan segment našeg postojanja i identiteta i ja sam srećan jer je „Selo gori...“ na jedan iskren i pravi način podcrtalo mesto vere u narodnom životu. Religioznost srpskog naroda je duboka, premda je decenijama bila potiskivana. Imamo reakcije –od paroha u zabačenim selima do samih preosvećenih vladika, da je naša serija dobro primljena. Moji junaci prepoznaju spone svoje duhovne vertikale i horizontale u pravoslavlju i to je spoj međusobnog poštovanja i razumevanja narodnog života i njegovog duhovnog ishodišta u Večnosti, koju naš narod poštuje kroz crkveno predanje.
Poznato je da je Episkop niški Irinej, sadašnji Patrijarh srpski, blagoslovio snimanje Vaše serije. Kakav je Vaš komentar na izbor novog patrijarha srpskog?
-Najpre da izrazim, kao Srbin i pravoslavac, svoje ushićenje, zbog načina na koji su visokopreosvećene i preosvećene vladike na zasedanju Sabora, u besprekornom miru, efikasno, u bratskoj ljubavi i poštovanju, izabrale najboljeg među jednakima. To je primer na koji treba da se ugledaju političari kako se biraju najbolji i najznačajniji među važnima. Na početku snimanja trećeg serijala, 2008. godine imali smo čast da je snimanje naše serije blagoslovio Vladika Irinej. Došao je na snimanje prve klape i blagoslovio naš rad. Bez Božije blagodati i blagoslova Vladike Irineja naš rad ne bi bio ovako uspešan i nadamo se na korist našem narodu. I obavezao nas da ne zaboravimo da je prirodna sraslost naroda sa svojom Crkvom sveta stvar. Ja lično i cela ekipa želim novom patrijarhu dobro zdravlje i sreću u vođenju SPC.
„Selo gori...“ je najgledaniji TV projekat i u zemljama bivše Jugoslavije?
-Iz Makedonije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, RS pišu nam Janezi, Edžadi, Hrvoje iz Zagreba i to takođe ima značajnu dimenziju kada je u pitanju naš projekat. Kada su u pitanju poruke koje ja kao autor šaljem, moja teza je da su Srbi dobar narod, da su mali ljudi zapravo veliki ljudi, da smo mi čestit narod koji je vekovima bio u posrnućima razne vrste, posebno u savremenoj istoriji, pogotovo posle ogromnog procesa destrukcije i tumaranja poslednje dve decenije kroz strahote kroz koje smo prošli. Drago mi je da su meni kao ocu projekta stigla ogromna priznanja, po meni najvažnija, od publike. Dobio sam sve najveće državne nagrade, uključujući i Vukovu nagradu za opšti doprinos srpskoj kulturi. Svi pokazatelji govore da „Selo gori...“ nije samo popularna TV serija. „Selo gori...“ je dobilo obrise opštenarodnog pokreta. Nije slučajno što su sve političke opcije, i leve i desne, raširili ruke ne bi li im u zagrljaj utrčao Radoš Bajić i „Selo gori...“, što se neće desiti. Zato što su ljudi kojima je životno opredeljenje da vladaju ljudima i da budu na vlasti, svesni snage koju ima „Selo gori...“. Snaga mog projekta i moja snaga je u tome što mi veruje 4 miliona Srba. Šta nam sve pišu ljudi iz celog sveta? Recimo, u pismu iz Švedske koju su potpisali naši lekari, piše da je posle gledanja prvih epizoda devedeset posto Srba u Švedskoj ponovo počelo da slavi krsnu slavu. Ili, u pismu apsolvenata Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji su iz unutrašnjosti (Svilajnac, Leskovac, Rađevina) i žive u Studentskom domu, piše da su doneli odluku da se posle završetka studija svi vrate u rodna mesta i svoj zavičaj, i pomognu svom narodu tako što će ga lečiti i voditi računa o njegovom zdravlju.
Da li Vas je iznenadila poseta predsednika Tadića, koji je došao u blatnjavo selo Petlovac, da pozdravi ekipu?
-Prvi put od vremena druga Tita, koji je pre 40 godina išao na snimanje filma „Sutjeska“, koliko se ja sećam, srpski predsednik države je došao u naše selo Petlovac, zapravo selo Bogdanje kod Trstenika, da pozdravi filmsku ekipu filma „Selo gori...“ Bio je kišni dan i predsednik je zagazio u to blato kojim hodaju Radašin, Dragojlo i meštani. Ukazao nam je veliku čast, to je za nas značajan događaj, prema tom činu gajim veliko poštovanje, jer je predsednik države demokratski izabran predsednik Srba. Razgovarali smo i o tome u kom smeru će ići priča. Zaokružiću jednu sagu o srpskom narodu, otvoriću nove teme, pre svega pitanje istorijskih podela u srpskom narodu, mesto Ravnogorskog pokreta, pitanje pomirenja... Nećemo u politiku, to je sasvim sigurno. Ne može me niko kupiti i ne može me niko odvući od Istine, moje krsne slave, porodice i familije. Bez obzira na trenutnu popularnost, ja i dalje idem ujutro na pijacu, nemam bodi gard, nemam PR, ja sam jednostavan čovek, deo mog naroda, seljak u najboljem smislu te reči i nikakva pohlepa me neće nigde povući.
Majka Vera je bila Vaš najveći autoritet u životu, tako da ste znali polušaljivo da izjavite da ste za matrijarhat. Koliko je vera značajna za Vaš život i rad i od kada znate da ste religiozni?
- Nikada se nisam stideo da priznam da je majka bila temelj mog vaspitanja. Moja krsna slava je Sv. Mrata i uvek je slavimo u svom selu Medveđi, jer moj otac još nije preneo slavu na mene. Ujutro povedem unuke Lenku i Sofiju u Crkvu, zapalimo sveću i pomolimo se, kao što je meni moj deda preneo prva saznanja da sam pravoslavac i Srbin. To su prva sećanja, bio sam jako mali, ne sećam se koliko godina sam imao... Pamtim božićno jutro, moj deda Mirko Božić, čestiti Srbin, Moravac, budi me pre svitanja. Mraz je, deda otvara vrata naše kuće. Imali smo kuću sa dva odeljenja u kojoj sam se ja rodio, u kuhinji je bio zemljani pod i jedan krevet u ćošku koji je bio ankerisan jer je pod bio neravan. Na njemu sam ja spavao na posteljini od kukuruzovine. Nisam bio gazdinsko dete. Kad dođe proleće moja majka pomera taj krevet da bi krečila a ispod nikla pšenica. To je moj život. Deda natočio crnog vina, meni jedna noga na krevetu, druga viri kroz otvorena vrata, a deda me uči da se krstim dok gledamo Sunce koje izlazi. Deda izgovara molitvu prvog božićnog jutra. Odatle sve kreće. Ako je Svevišnji Bog jedan, a jeste i drugačije se zove u različitim veroispovestima i tumačenjima, teško onome ko je bezbožnik. Mislim da smo neoprezni, jer šarlatanski i površno dopuštamo da se trajne vrednosti našeg naroda - Sveta Crkva i tradicija u širem smislu, obezvređuju uvozom nama potpuno stranih običaja. Na Sv. Trifuna, koji je vinogradarska slava, Beograd je preplavljen roze srcima i proslavlja Dan zaljubljenih, Sv. Valentina. Kakve to ima veze sa našim narodom, verom i tradicijom? Koju poruku mladi dobijaju gledajući čitavog dana „Farmu“ ili „Velikog brata“? Ljudi sumnjivog moralnog kredibiliteta, kojima ništa nije sveto, propagiraju izležavanje, blesavljenje, golotinju. To je svet kome ja ne pripadam, ali koji je u velikoj ekspanziji jer njima manipulišu medijski mešetari koji pune svoje džepove. A nesrećni roditelji se zabezeknu kada im stignu telefonski računi.
Insistirate na porodici, pa je tako seljak Radašin nameran da na svoje imanje uz Moravu vrati iz belog sveta sina, ćerku i unučad. Protivnici Vam spočitavaju nepotizam, pa kažu da ste u seriji zaposlili suprugu, sina, ćerku, širu i dalju rodbinu, a sve se snima u zavičaju?
-Moja ćerka Jelena je sa 22 god završila Art dizajn u Londonu i vratila se u zemlju zadojena ljubavlju, verom i poštovanjem prema svojoj porodici. Sin Nedeljko takođe. Govore engleski kao maternji. Valjda je logično da rade sa mnom. Pekareva deca rade sa ocem u pekari, najnormalnije. Osnovna stvar u životu svakog čoveka je porodica. Ona je za mene središte sveta. Nijedna stvar u ovom poslu nije važnija od porodice. Moje uporište je da sam deda. Sve se zaboravi: i šta si radio, gde si bio, jesi li stvorio kapital...Ostaju samo duhovna dela i nadasve i pre svega porodica i familija. Na kraju se sve svede na to čiji sam ja sin i koji su moji unuci. Ja živim tako i to me ispunjava radošću a istovremeno mi omogućava mir sa samim sobom, što je najvažnije.
Kada u Vašoj seriji majka Zlatana isplete rukavice svom sinu, cela Srbija plače. Zašto?
-Zato što se rastaje sa samom sobom. Zato što „Selo gori...“ govori o Srbiji koje više nema i koja nestaje. Jer su nas neznabošci i razni manipulanti, razni protagonisti sumnjivih privatizacija, kriminalci i pljačkaši preplavili. Postoji još pra-sećanje o srpskom poštenju i porodičnoj idili koje nas uvek učini boljima.