Свет књиге

Новости из света књиге:

ТИХИ САПУТНИК НА БОГОЧОВЕЧАНСКОМ ПУТУ
Радмила Мишев: Трагање за духовним видом; библиотека Духовне стазе; Ризница српске духовности, Београд, 2010
Одакле почети, кад у безбожном свету, одрасли без Бога, без мудрости сопственог народа, без елементарног знања шта је Црква, наша сопствена Црква, шта је молитва, шта је све живот, кад у болу, у безнађу, останемо сами у мраку, пред раљама смрти? Одакле почети, кад једино у себи осећамо болну чежњу да поверујемо да Бога има и да нас Он воли? Како прићи, како разумети, како учинити први корак, и други и трећи? Дивна књига Радмиле Мишев нас је просто узела за руку, увела нас у цркву, показала нам где је шта (као што човек чини са пријатељима који ће дуго остати у његовом дому), представила нам укућане, дала да осетимо чар љубави и очекивала љубав, да. Дивна, зато што је лишена великих претензија, осим да буде тачна и лако разумљива, показала је самом собом како је величанствен, добар, једноставан и дубок живот по Богу.
Књига је настала од текстова које је Радмила Мишев од 1998. до 2000. године писала за лист „Панчевац“, за рубрику „Слово о вери“. Да би текстове приближила читаоцима, Радмила Мишев је измислила романескну ситуацију у којој млада жена, после велике породичне и личне трагедије, остаје сама, прилази Цркви и у њој полако почиње нови живот и пролази кроз све фазе унутарњег и спољашњег преображаја. У тринаест поглавља, главна јунакиња Ирина прилази храму и улази у њега, крштава се, упознаје се са великим Славама и слављењем у српском народу, учи да празнује Божић, Сретење, Благовести, Васкрс, Вазнесење, учи о значењу символа и симбола, Божанске Литургије, поста, молитве, светиње брака и материнства. Скоро да и нема дела у врлинском животу човека који није дотакнут и објашњен у овој књизи. Чак и кад говори о греху и о погрешном учењу и предрасудама, глас Радмиле Мишев је сталожен и надасве топао и јасан: видимо где смо погрешили, али видимо и да ће нам бити опроштено кад се потрудимо.
При томе је стил једноставан, лишен било каквих претеривања, језик чист, готово сведен. То је данас редак квалитет. Савремена књижевност претендује да буде не само вулгарна, досадна и компликована, него и нејасна. Текст Радмиле Мишев говори о изузетном образовању писца, о доброти и разумевању, као и о великом практичном искуству – неко ко сам не упражњава црквени живот и коме до танчина није из свакодневне праксе познат сваки његов детаљ, не би ни могао да пише на тај начин. Збиља, Радмила Мишев, која је једанаест година била главни уредник Дечјег програма Радио Светигоре, данас главни уредник препорођеног „Светосавског звонца“, један је од највећих познавалаца књижевности за децу, као и прозне књижевности и поезије уопште, велики читач и слушалац. А списак литературе која је коришћена за овај катихизис, као и повелики број теолога које је ауторка консултовала о свим питањима њених читалаца, говоре да је рад на књизи био веома озбиљан.
Пре педесетак година, бароница фон Трап написала је аутобиографску књигу у којој је до танчина описала живот и обичаје у католичкој породици. Ову је књигу финансирала и јако подржала Католичка црква. Према делу те књиге направљен је и филм, који је дуго био омиљен у свету. Верујем да би и књига Радмиле Мишев могла да послужи као добар синопсис за телевизијску серију о православном животу, и то би било на корист свима – и вернима, и онима који не знају или не могу да приђу вери. Уосталом, филм и телевизија су још медији које ваља да научимо да користимо, и на добро. И за највеће добро. Не да се плашимо, да се устежемо и да проглашавамо за зло оно што не разумемо и не знамо, него да научимо да будемо први у знању и да га достојно користимо – једноставно, као оловку, шерпу, игле и маказе.
Ова драгоцена књига је уопште пример православног прилажења и проблему и човеку на првим корацима богочовечанског пута: како тихо учити а не гњавити, како бити кроз реалан живот сапутник и сапатник и сарадосник са братом.
Тако то раде најбољи, кад раде из љубави, не за похвале и награде, него од сабране и чисте памети и од вишка срца.
Зорица Кубуровић
БОГОСЛОВИ У ЧЕРНОВЦИМА
Радомир Ракић, Православни богословски факултет у Черновцима, Београд 2009, Хришћанска мисао, Мала библиотека „Свечаник“, књ. 26, стр. 142, илустр. 18 цм.
Черновци су духовно средиште старе Буковинско-далматинске митрополије, градић који се урбанистички и културно развио у време владавине Аустро-Угарске. Тамо је била смештена митрополитска катедра, али и високо богословско училиште, факултет који је био без премца за православне поданике Дунавске монархије (основан 1875). Ова књига, настала из пера професора Радомира Ракића, није само монографија о черновачком факултету, јер је истовремено и врло успели прилог историји српске академске теологије. Кроз тај прилог је могуће сагледати интелектуално и стручно сазревање српских богослова у буковинском граду.Као монографија о факултету даје податке о наставном плану, професорима, току и развоју студија. Као прилог историји српске теологије, књига нам открива духовни утицај Черноваца у животу српских богословија, београдског Богословског факултета и целокупном животу Српске православне цркве.
Друга половина XIX века плодна у српском богословљу, синтетичка попут целокупне европске науке и духовног света тог времена, изнета је на плећима великих духова. У Черновце су слати даровити младићи са територије Карловачке митрополије, из Босне и Херцеговине и Далмације. Аутор посебно указује на духовно зрачење Черноваца, на утицај ове богословске школе у теоријско-идејном смислу. Добар део наставног кадра Православног богословског факултета у Београду после 1918. године били су доктори богословља из Черноваца: новозаветник Димитрије Стефановић, литургичар Лазар Мирковић, патролог Марко Микијељ, апологетичар Радивој Јосић, као и епископ Симеон Станковић и Атанасије Поповић, обојица професори Моралног богословља. Ова књига је просопографски приручник богослова, црквених делатника и свештенослужитеља који су носили у себи печат черновачког Православног богословског факултета. Професор Ракић нам је издвојио још 29 имена епископа, игумана, презвитера и ђакона са дипломом овог факултета до Првог светског рата. Ту су архијереји: свештеномученик митрополит дабробосански Петар Зимоњић, затим епископи: темшварски Георгије Летић, будимски Георгије Зубковић, злетовско-струмички Симеон Поповић, захумско-херцеговачки Николај Јокановић и банатски Викентије Вујић.
Издвајамо, овом приликом, и имена архимандрита Августина Бошњаковића из Гргетега, аутора необјављеног, а монументалног речника црквенословенског језика, архимандрита Владимира Димитријевића из Месића, првог српског сектолога, затим ректора Битољске богословије Душана Лазичића, као и професоре Рељевске богословије Петра Маркичевића, Љубомира Шпирића, Јевту Прњатовића, Милана Мратниковића... Студенти Черноваца су оригинални ствараоци и јавни радници, богослови Војислав Јанић и Мојсије Стојков.
Аутор нам даје садржајне биографије студената из Черноваца, доцније носилаца сјајних црквених каријера, професора, уредника часописа, научника... Због недостатка грађе, недоступности материјала из западних српских земаља за довољно информативна житија су у књизи Радомира Ракића ускраћени Симеон Мајсторовић, Петар Барбић из Дубровника, Васиљ Кочовић из Мостара, Лазар Матић из Задра, Александар Грубач из Војне Крајине, Коста Чавић и Петар Трбојевић.
Утицај Черноваца траје и данас пре свега преко уџбеника: Литургике Лазара Мирковића и Опће црквене историје Јевсевија Поповића (у преводу Мојсија Стојкова). Ове књиге се и данас користе на високим богословским школама у Српској православној цркви.
Ова књига је написана из пера дугогодишњег лектора и професора Богословског факултета у Београду протођакона Радомира Ракића, однедавно доктора honoris causa Универзитета у Источном Сарајеву, аутора двотомне Библијске енциклопедије. Као зналац немачког језика добро је искористио грађу, пре свега годишње извештаје овог високог богословског училишта који се чувају у Библиотеци Српске патријаршије. Књига нашег професора Радомира Ракића је типичан пример како се успешно на малом простору може рећи много, показујући да се у малој форми ефектно и лепо може изразити само писац са великим искуством.
Радован Пилиповић
ПРИЛОГ ИЗГРАДЊИ ФИЛОСОФИЈЕ БОГОЧОВЕЧАНСКЕ ЛОГОСНОСТИ
Богдан Лубардић, Јустин Ћелијски и Русија: путеви рецепције руске философије и теологије, Беседа: [едиција] Савремено богословље [књига бр.] 15, Нови Сад 2009, стр. 211; Прилог за историју српске теологије и хришћанске философије:
Подстакнуто пројектом Министарства науке и заштите животне средине и Православног богословског факултета Универзитета у Београду: Српска теологија у 20. веку; Потпројекат: Елементи философије у академској теологији Православног богословског факултета Универзитета у Београду: 1. Рецепција руске религијске философије у делу архимандрита др Јустина Поповића (Евиденциони број пројекта: 149037А)

Парадигме пренесене из света архитектуре или ма какве практичне делатности на поље теоријског прегалаштва каткад могу бити вишеструко захвалне. Такав је случај са „изградњом“; наиме, да бисмо изградили какву интелектуалну грађевину, неопходно је да знамо на каквом темељу зидамо, колико је он дубок и од каквог је материјала саздан.
Без било каквог двоумљења, аутор којим се бави студија уваженог др Лубардића, отац Јустин Ћелијски, понајбоље се може описати управо као темељ нове богословске мисли у Срба, темељ који се међу многима показао као најподеснији за градњу јер је изузетно дубоко укопан у црквено предање и саздан од доброг камена богатог личног духовног и интелектуалног искуства. Студија о оцу Јустину је тако студија о основи на којој почива савремена српска теологија.А студија др Лубардића се бави суштинским аспектом његове мисли, особинама материјала који нарочито доприноси чврстини темеља: елементима руске богословско-философске традиције, формативним за целокупну мисао оца Јустина.
Поред Уводне речи (стр. 13–17), студија се састоји од четири литерарне целине: Јустин Ћелијски, Достојевски и неопатристичка синтеза (стр. 19–42); Јустин Ћелијски, Флоренски и руска религијска философија (стр. 43–107); Јустин Ћелијски и руска теологија (стр. 108–123); Закључна разматрања (стр. 124–174). Такође, студија има и три библиографска прилога: Списак руских философа – поменутих, цитираних и изучаваних у делима архимандрита Јустина Поповића (стр. 175–178); Библиографија радова о. Јустина: Сабрана дела у 33 тома (стр. 179–193); Библиографија радова о оцу Јустину и с њим у вези (број библиографских јединица = 158) (стр. 194–211).
Већ сам преглед садржаја нам открива исцрпност студије и њене основне поставке. Најпре, сви аспекти Јустинове мисли се могу и морају разматрати првенствено у духовном и интелектуалном контексту „неопатристичке синтезе“. Даље, карактеристика која прожима целокупну мисао оца Јустина, у временском и садржинском смислу јесте некритичка приврженост (ипак, без суштински негативних конотација) великом руском писцу, Фјодору М. Достојевском. Утицај великих руских религијских философа пролази кроз филтер снажне везаности за црквено предање, тако да се отац Јустин истовремено показује пријемчив и критичан према тој врсти мисли: без отвореног одбацивања (попут Георгија В. Флоровског), односно уз селективна „прескакања“ непожељног (стр. 146). Утицај руске теологије треба тражити у правцу отклона „од укоченог позитивизма у догматологији ка духовно-повесном и црквено-саборном поимању догматологије“ (стр. 119), карактеристичном за „филаретовску“ школу руске догматике. Међутим, треба свагда имати на уму да није могуће, нити је потребно и оправдано, повући прекидајућу линију раздвајања између руске религијске философије и теологије 19. и 20. века јер се, у одређеном смислу, ради о „два модалитета символизације истог духовног искуства“ (стр. 44, н. 2; такође и: „хришћанска философија јесте могућа као философски артикулисана теологија“ која адресује кључна питања, стр. 95).
Поред дубинске анализе суштинских колико и предусловних аспеката мисли оца Јустина, посебно с обзиром на досад подразумеване „руске“ слојеве, студија др Лубардића даје неколико веома важних артикулација којих недостаје у српској богословској, али и уопште у православној мисли. Такво је, примера ради, већ наведено јасно дефинисање односа хришћанске философије и теологије; Флоренским инспирисано разматрање појма религијско-философског сазнања, а с обзиром на оца Јустина (стр. 50–51; 85); дефиниција феномена „српскоцрквености“ (стр. 108–109, н. 1) као појмовно-терминолошког прилога идентитету српског теолошког искуства; догмата као унутрашњег процеса црквеног усвајања истине откривења (стр. 118); теолошки релевантно диференцирање појмова „секуларног“, „аутономног“ и „аутархијског“ (стр. 145–146, н. 46); и коначно, само именовање, дефинисање и анализа концепта философије богочовечанске логосности Јустина Поповића (стр. 124; 129–130).
Издавачу, новосадској Беседи, припадају све похвале за лепо опремљено издање које својом, већ препознатљивом, уравнотеженом естетиком указује на правац у коме треба трагати за спољашњим изразом црквене књиге. Број словних грешака је минималан, а ситна замерка се може ставити једино на прелом књиге, будући да је на појединим местима приметан исувише мали размак међу речима.   
Студија др Лубардића попуњава веома важно место у мозаику хришћанске философије и теологије у Срба. Такође, она указује и на неопходност даљег рада у истом правцу, попут светиљке у тунелу која, уколико је усамљена, још јасније открива дубину таме која је окружује.
У сваком случају, дело др Лубардића без било какве задршке топло препоручујемо.      
Вукашин Милићевић
„ЦРКВЕНИ ЖИВОТ“
Уочи Светога Саве у црквеним књижарама појавио се нови број православног просветног часописа „Црквени живот“ (11/2010) Верског добротворног старатељства Архиепископије Београдско–Карловачке, који ове године обележава десетогодишњицу свога излажења.
Број отвара спомен фото–албум (на 33 стране) под насловом „И би послан човек од Бога, његово име беше Павле“, посвећен блаженопочившем Патријарху Павлу, у коме су, уз већи број његових фотографија, дате и његове најупечатљивије изреке и речи по којима је, као истинити човек Богочовека Христа, остао запамћен међу људима и народима Божијим.
У овом „Црквеном животу“ (на 152 стране) можете читати, између осталих, и следеће студије, есеје и текстове: о. Александра Шмемана (Једино се у Хришћанству открива  Божанска тајна личности), Јеромонаха Григорија (Космос као простор Литургије), Владимира Лоског (Име Исус – почетак свеколиког богословља), Христа Јанараса (Разликовање суштине и енергија у Богу и значај тог разликовања за богословље и живот Цркве), Јеромонаха Симеона Григоријатског (Људско тело у православном иконопису), Еп. Илариона Алфејева (Живот будућега века у учењу Св. Исака Сиријског), Танасија Папатанасијуа (Пустињачки живот – преображавање пустиње у место владавине Божије), Игумана Цетињског Луке (Хришћанство за трећи миленијум), Владислава Головина (Истинита вера Цркве и „символи вере“ XXI века), Св. Теофана Затворника (Ко ће наследити Царство Божије?), Јереја Владимира Марковића (О исповести и покајању), Еп. Калиста Вера (Брак и монаштво - две руке Цркве),  Паноса Никопулоса (Интернет и човекова личност – интервју са Билом Гејтсом), Еп. Атанасија Јевтића (Светац Слова Љубве), мр Николе Маројевића (Соња Мармеладова и Раскољников у свјетлу Јеванђеља), Александра Пападиамантиса (Христов колачић  – из „Божићних прича“), Драгана Хамовића (Поезија као војевање против војске небића), Новице Тадића (Искази о писању и поезији), др Предрага Ристића (Дом Хлеба – логос у архитектури), др Ксеније Кончаревић (Да живот живује и да га имамо у изобиљу).
Пажњи читалаца препоручујемо и потресне „Одломке из Дневника Еп. Николаја Касаткина, Просветитеља Јапана, писане у време руско–јапанског рата 1904–1905.“ (Светодуховски првосамурај Православља у Земљи излазећег сунца ), као и сећање на Авву Јустина Ћелијског (Човек који је дисао и писао за Христа – 30 година од упокојења авве Јустина Ћелијског), те опомињући одломак из Тестамента Св. Петра Цетињског („Никада да не одступимо од покровитељства и наде на једнородну и једноверну нашу Русију“), као и знаменити одговор поглавице Си-јатла америчком председнику 1854.  („Сваки педаљ ове земље свет је мом народу“).
Нови број „Црквеног живота“ биће представљен у уторак 2. фебруара у 18 часова у Сали Патријаршије у Београду.      Т. П.