Sveti Sava Srpski i Siluan Atonski

„Um naš, dakle, neka bude na nebesima“ (Sveti Sava – Manastir Studenica, oko 1206. godine) „Drži um svoj u adu, i ne očajavaj!“ (Prepodobni starac Siluan, Sveta Gora, oko 1906. godine) „A mi imamo um Hristov.“ (1Kor.2,16)

Kao što je uobičajeno, i ove godine na Sve­to­sav­skoj aka­de­mi­ji u Kru­šev­cu je tre­bao da bu­de pri­su­tan i Vla­di­ka ni­ški Iri­nej. Ka­da je tri da­na pre aka­de­mi­je sti­gla vest da je upra­vo on po­stao Pa­tri­jarh, Kru­še­vlja­ni su iz­gu­bi­li na­du da će ga te ve­če­ri vi­de­ti.
Za­to je, kao ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, te ve­če­ri od­jek­nu­la vest da Nje­go­va Sve­tost, no­vo­u­sto­li­če­ni Pa­tri­jarh Iri­nej, ula­zi u Kru­še­vac u pr­vu po­se­tu bi­lo kom gra­du kao Pa­tri­jarh.
Vaša Svetosti, blagoslovite.
Obradovao sam se veoma od kada me je, pre nekoliko nedelja, otac Dragi pozvao na akademiju. Poštujem ovaj slavni grad i nadao sam se da će danas biti veoma molitveno i lepo, ali nisam znao da ću prisustvovati ovakvoj radosti kakva je večeras. Blago vama Kruševljani, imate Patrijarha koji vas toliko voli. Čuli smo upravo kako svako govori iz svog iskustva – Njegova Svetost, Patrijarh, govori na jedan način, otac Dragi na drugi, deca doživljavaju Svetoga Savu kao dečaka Rastka, a ja, moram reći, doživljavam Svetoga Savu kao igumana – svoga igumana.
Pred svoj dolazak u manastir i ja sam, kao i razni drugi ljudi, slušao, čitao i gledao mnoge vesti i novosti.I ja sam, kao i mnogi, bio bombardovan mnogim negativnim informacijama – protiv političara, protiv crkvenih ljudi, kako je bezizlazno stanje u društvu i u svetu, itd... Viđali ste sigurno zabrinute ljude, viđali ste nekoga kada zapadne teško stanje u duhovnom smislu, kada skoro padne u očajanje. Tako sam se i ja sekirao zbog mnogo čega, a onda sam se u Studenici sreo sa rečima koje je Sveti Sava upravo tamo i napisao pre osamsto četiri godine studeničkom bratstvu. On kaže ovako: „Um naš, dakle, neka bude na nebesima u gledanju na krasote rajske, na obitelji večne, na anđeoske horove, na tamošnji život“. I te reči postale su svetilo bez kojeg ne znam kako bi naše bratstvo danas živelo.
Mi danas hvalimo i proslavljamo arhiepiskopa Svetog Savu, ali ni njega nisu svi hvalili. Imamo primer onih koji su ga kritikovali: Arhiepiskop ohridski Dimitrije Homatijan iz svoje perspektive gleda hirotoniju Svetoga Save, kritikuje ga, i to vrlo oštro, i optužuje da je napustio svetogorsko monaštvo i postao upravitelj i staratelj za svetovne stvari. Da je postao poslanik okolnih vladara i da se od povučenosti dao na svetovno opštenje. Da se „potpuno pretvorio u brige i slavoljublje u svetu, priređujući gozbe i jašući na konjima najplemenitije rase, lepog izgleda“ i zastavom okićenima. Optužuje ga da „vodi i mnogu poslugu, razmećući se u povorkama“, da je „okružen čuvarima, i raskošno i raznovrsno“. I najzad, optužuje ga da je postao episkop radi karijerizma.
Draga braćo i sestre, on gleda na jedan način, a sve to zbog čega ga on optužuje, razlozi su zbog kojih mi njega danas proslavljamo. On je na takav način, čineći trud zbog svoga naroda, postao ravan apostolima. Tačno je da je Sveti Sava napustio Svetu Goru. Tačno je da je išao u diplomatske misije pomažući svome bratu – kralju Stefanu Prvovenčanom. Tačno je da se starao za mnoge stvari, da je imao mnoge brige, da je primao ugledne goste, da je jahao na brzim konjima najplemenitije rase, da je vodio „mnogu poslugu“. Tačno je da je primio hirotoniju. Ali za sve to za šta ga je neko kritikovao mi ga danas proslavljamo. Sve to je radio iz razloga da ugodi Bogu, da hristijanizuje i oplemeni svoj narod. Dakle, sudeći po ovim rečima može se naslutiti da je bilo i drugih koji su ga napadali jer se svako, draga braćo i sestre, može napadati i kritikovati, čemu smo danas svedoci. Na svakom koraku vreba preobilje raznih informacija koje su negativne. Danas je lako poverovati lažima i klevetama. Zbog toga čovek koji sve počne da gleda sa negativne strane živi kao u paklu. Može oko njega da bude i mnogo dobroga, ali on će da se oseća kao u adu, tačnije imaće neprestano mučenje, tj. samomučenje.
I šta mi da radimo u takvoj situaciji? Prorok Isaija u Svetom Pismu kaže: „Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, veli Gospod; Nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putevi moji viši od vaših puteva, i misli moje od vaših misli.“ (Is.55,8–9)
Hajde, draga braćo i sestre, da i naše misli budu više od ovih misli koje nisu poput Božijih, da naše misli budu drugačije od negativnih informacija, tj. neistina i kleveta koje su oko nas. Pre jednog veka na Svetoj Gori je živeo Starac Siluan. Njegova sabraća su jako patila zbog zala koja su bezbožnici u to vreme činili ruskom narodu. Mnogi se u svojoj patnji nisu uzdržali od mržnje. Postavljen u konkretni problem, Sveti Siluan je reagovao iznevši svoje misli – „ljubav prema neprijateljima“. Reagovao je potpuno suprotno tokovima svoga okruženja. I mi ne možemo drugačije reagovati u konkretnom vremenu informativne i čulne preopterećenosti nego rečima Svetog Save: „Um naš, dakle, neka bude na nebesima“. Ovo, naravno, ne shvatamo olako. U pravoslavlju nema lake radosti. Zato će naša radost i biti uistinu velika, jer se sa mukom zadobija. Ove reči smo prepoznali kao neki antivirus program za muke ovog vremena. Ako čovek podlegne ovoj informativnoj preopterećenosti, pada u očajanje, muči se, živi u samomučenju i život mu postane kao neki predokušaj ada. Hrišćanin može da živi u osećanju ada, ali na način na koji kaže sveti starac Siluan Atonski koji je rekao: „Drži um svoj u adu i ne očajavaj!“ Na kakav on ad misli? Misleći skromno o sebi, i još dalje od toga – misleći da nismo zaslužili spasenje, već smatrajući da smo zaslužili adske muke, sastradavajući sa bližnjima, prolazimo mučeništvo duše, ali ne očajavamo jer znamo ljubav Božiju koja nas iskupljuje i Boga Koji će dati da i mi budemo spaseni, oboženi i iskupljeni. Ovaj prolazak uma kroz ad će biti prelaz (etapa) koja prethodi nebu i Carstvu Božijem Svetoga Save, koji intenzivno razmišlja o tome pa piše:
„...Kako li će se javiti veliki Bog i Spas naš Isus Hristos... Kakvo li će tu svaka duša savrsno telo dobiti? Kakvo li će biti saborište ono mnoštvo ljudi od Adama do skončanja? Kakvo li će biti Hristovo strašno i od sunca zračnije lice? Kakav li ćemo Njegov glas slušati, pravednicima li koje prima u Carstvo nebesko, ili grešnicima koje šalje u večnu muku? Ovo nam treba, ljubljena bratijo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti...“
On naređuje da se živi u stalnom stajanju pred Hristom – Sudijom.
Prolazak kroz ad starca Siluana je samo etapa, nije nikakav cilj, nego nešto privremeno u našem hrišćanskom životu kroz šta prolazimo dok dolazimo do Neba i Carstva Božijeg Svetoga Save koji je u Studenici zapisao svoja razmišljanja:
„...Kako li će se javiti veliki Bog i Spas naš Isus Hristos... Kakvo li će biti saborište ono mnoštvo ljudi od Adama do skončanja? Kakvo li će biti Hristovo strašno i od sunca zračnije lice? Kakav li ćemo Njegov glas slušati...“
To je naredio Sveti Sava našem bratstvu i mi te reči kao svetinju držimo do dan danas. On je pisao o umu na nebesima oko 1206. god., u vreme uspona Raške škole. Sveti Siluan, 700 godina kasnije (oko 1906. god.), otkriva da se kroz unutrašnje mučeništvo, tj. kroz držanje uma u adu, dolazi do svetlog i nebeskog umovanja Svetoga Save. Bez međusobnog suprotstavljanja, obojica streme ka budućim stvarima – ka Nebu i Carstvu Božijem. Njihove reči nisu protivrečnost, već su jedna celina. Smatrajući sebe za nedostojne Božijih darova i spasenja dolazimo do reči Svetoga Save koji nam govori da treba da izvodimo sebe u svojim pomislima na Sud i pred Hrista Spasitelja. I šta se dalje dešava? U takvom stajanju pred Bogom uviđamo šta je večno, a šta prolazno, preispitujemo sebe i odlučujemo se za Carstvo nebesko jer „zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko vavek i doveka“ – kako reče Sveti Knez Lazar.
Počevši od sinteze raške škole i svetih Nemanje i Save, preko ostalih Nemanjića i svetoga kralja Milutina, dolazimo do Lazarevog opredeljenja za Carstvo Nebesko, do moravske Srbije Svetoga Kneza i Kruševca i do ove radosti danas, koju su naši domaćini priredili. Nema protivrečnosti između pouka otaca koje smo citirali, već nas one zajedno upućuju i vode ka spasenju, u skladu sa rečima oca Dragog, malopre izgovorenim – da se naša stremljenja mogu nazvati „svetosavsko-lazarevsko opredeljenje“.
Počesmo od Svetoga Save, a dođosmo do moravske Srbije Svetoga Kneza i Kruševca.
Blago majci koja Savu rodi i Srbima dok nas Sava vodi.