Жива и живоносна победа вере

Давно је записано: „Ово је победа наша којом победисмо свет – вера наша“ (1.Јн.5,4), што се опет пројавило у наше време избором 45. Патријарха српског Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја.

Бог, Који неућутно вековима говори свим народима и сваком човеку тихим и ненаметљивим гласом примио је молитву вере наших архијереја и „показао онога кога је изабрао“ (уп. 1.Сам. 14,43; Дап.1,24; 4,31), на радост Цркве. Заправо, то је била молитва васцеле Цркве, избор другачији од надметања људи за власт. Овде је Бог изабрао првог да служи свима, и то сви са вером примамо, тако да у свему овоме нема поражених противкандидата, јер избор је Божији. То не искључује наше садејство у делу, прихватање Божијег избора је велики подвиг вере, никако није пасивно стање. То се најбоље видело у суботу 24. јануара, како у Саборној цркви, тако и у свим крајевима наше Отаџбине. Све је било у великој радости победе вере, јер смо добили првог међу собом и то је радост коју треба да делимо побеђујући сва злопамћења, све злурадости са надом у боље дане. Та нада треба да буде стваралачка, а не пасивно чекање. Тако је заиста и било у „изборним данима“, чији стварни смисао не могу изразит бројке и поређења.Нису били ни мали лаки дани иза нас, појавили су се многи аналитичари стања у Цркви, често без имало црквеног искуства, али скоро сви са максималним захтевима према вери. Ништа од тога није за одбацивање, чак шта више може послужити бољитку и све треба са пажњом и уважавањем размотрити добро и до краја. Нема тог оспоравања или приговора који би требало да обесхрабри и обесмисли наше стваралаштво, доводећи нас до стања супростављености због различитости. Из свега треба узети оно најбоље и свему приступати са уважавањем, тада ћемо видети да сви, баш сви, од Цркве очекују узвишене ствари. Не смета никоме што ми верујемо у Бога, што смо у подвигу вере, најчешће им смета кад се бавимо „туђим“ послом. Такође је евидентно да и онда кад је неоспорна недобронамерност неких појединаца, ипак постоји велико очекивање од вере и Цркве. То треба да нас покрене у дубље промишљање и чињење свега са љубављу у Христу. Ми то често по својој људској слабости уопштавамо и посрћемо у различита стања безнађа, и тада се заборавимо посрћући у малодушије и маловерије. Тако пристајемо на лоше мере и удаљавамо се од љубави Божије. Бог се никада не удаљава од нас, стрпљиво и ненаметљиво чека, одазива се увек кад Га призовемо.
Заиста се Бог одазвао на наше молитве, које су наши архијереји принели на Сабору, показао је да брине о Дому своме и изабрао је доброг домаћина, нашег патријарха, Његову Светост Господина Иринеја. Тај избор и догађаји у вези са њим показали су сву снагу вере, видело се да је суштина вере у прихватању воље Божије, и то је најдинамичније догађање у човеку. Много је прогресивније и креативније од свих људских надмудривања у вези са неким другим изборима и после њих. Кад то разумемо видећемо да приче о постојању више „струја“ у Српској Православној Цркви немају утемељење у стварности. Наравно, постоје слободне личности у заједници вере где је све засновано на саборној свести у пуноћи богочовечанског динамизма. Црквено једномислије и сагласије у вери није једноумље него је стално стваралачко усаглашавање где разлике подстичу а не спутавају заједничење. Све тако постаје „једна вера“ јер сви видимо дејство љубави Божије којој садејствујемо у пуноћи богољубља и човекољубља.
Сваки нови избор и постављење на црквену службу је продужетак Педесетнице. Избор првог, патријарха, је стварно нова Педесетница, радост свих радости, победа вере у којој има довољно места за свакога. Ту нема поражених кандидата, иако је само један изабран. Да би се то разумело потребна је стварна и жива вера, јер само тако се може разумети да је то радост свих, а не само једног човека, онога који је изабран. Зна се добро да су кандидати били сви епархијски архијереји са више од пет година архијерејске службе, као и то да су они изабрали тројицу кандидата предајући се са пуном вером Божијој вољи. То је снага вере којом дише Црква и којом треба да се сви надахњујемо у љубави. Ту нема места препиркама и нагађањима, али то није ропска послушност него спремност да се прихвати избор Божији. То предавање вољи Божијој није пасивно пристајање на нешто наметнуто, него је слободно улажење у динамику љубави Божије. Тада не постоје противкандидати, код свих постоји само једна жеља, да се прихвати са пуном вером оно што Бог покаже као добро решење. То је тај живи глас са неба који се само вером чује, тада се све наше воље и жеље саображавају са спасоносном вољом Божијом. То се видело веома добро у овим нашим јануарским данима 2010. године, у петак и суботу 22. и 23. јануара, када је свако ко је желео да види могао видети снагу Цркве наше помесне у јединству вере и љубави. Лица свих наших архијереја блистала су дивним сјајем, то је свима нама велики знак добре наде.
Ово треба да нам буде поука у свим следећим изборима, и то не само црквеним, него и политичким. Да разумемо да нас Бог није оставио, и да се научимо да читамо Његове поруке једнима кроз друге, и да знамо да је прихватање са вером динамичнији поступак од самоуверености и самодовољности. То нам показује блажена атмосфера која се почела ширити од самог момента кад су зазвонила црквена звона дајући знак да је изабран наш нови првојерарх. И та лепота нас обузима и остаје у нама онолико колико ми то желимо, све од нас стварно зависи. Да ли ћемо вером да примимо поруку љубави Божије, или ћемо остати у себи и својим претпоставкама. Бог ништа не жели да изнуди ни од кога, свима све даје са љубављу не ограничавајући ничију слободу тим добрим давањем. Само онда кад пожелимо да то са вером примимо и стварно уђемо у садејство вере све нам је јасно и у свему смо креативни учесници и добри ствараоци. Видимо на прави начин Бога и другога човека, прихватамо своје служење и једни другима помажемо у спасоносном саслуживању љубави Божијој.
Велика је ово порука Божија верном народу и свим људима добре воље. Ту најпре треба препознати снагу вере којом човек улази у богочовечанску динамику живота. Само том вером се чита оно што невидљиви прст Божији пише у срцима нашим, све тада постаје очигледно. Нека неописива радост обузима све тако да смо сви учесници у великом делу, спремни да прихватимо одлуку одозго, будући у свему томе креативни и прогресивни, никако не будући пасивни и покорни. Прихватамо своје служење и служење једни других по непромењеној јеванђелској мери да „први служи свима“ као најбољи од свих и за све. Тако је то заједничка победа вере, где се не завршава све честиткама и добрим жељама, него почиње и траје као сарадња многих у добродетељи. Наши оци, архијереји, показали су свештену мудрост и велику љубав у одговорном делу избора првог међу собом. Нису се они надметали у томе ко ће кога наговорити, убедити или поразити навођењем разлога или поређењем. Они су увек показивали спремност за дело служења у Цркви, што никако није сместиво у категорије предизборних кампања. Знали су добро да ће Господ одлучити и изабрати онога који му је по вољи. То их је јачало у делу вере, што се видело у свим данима када су постојали различити коментари са стране. Они су попут мудраца са истока ишли својим путем будући спремни да чују и послушају глас Господњи. Гласали су и они, одговорно и са пуним међусобним поверењем, да би се на крају сви истински обрадовали дару љубави Божије. Знали су да увек у оваквим ситуацијама побеђује онај кога Бог изабере између оних које они предложе. Такође су знали да је то победа заједничке вере и дар Цркви који се пројављује кроз богоизабраног првојерарха. Показаће то време које нам предстоји и сви ћемо се још више обрадовати великом дару додајући себе и од себе у спасоносном делу. Дакле, треба иступити из стања пасивне публике и ући у садејство вере са нашим првојерахом и оцима архијерејима, тако да свако по мери свога дара и места треба да да све од себе како би ова радост остала у нама и међу нама. То, даље, треба да покрене нашу добронамерност према свима како бисмо убедили и оне који стоје изван вере у својим страховима и сумњама, недоумицама и трагањима, да уђу са нама у ту живу радост. То је наш допринос којим саслужујемо у Цркви будући непоколебиви благовесници спасења света и човека. Зато, оделотворимо нашу садашњу радост и живом вером побеђујмо све недостатке у себи и око себе, учинимо да нова лепа вест о избору првојерарха буде покретач свих наших добрих остварења у животу…
Молећи се за долгоденствије Свјатјејшег Патријарха и свих наших архијереја, знајмо да у свему томе сви имамо своје место и своју одговорност у вери. Препознајмо то, избројмо своје дарове и умножимо их како бисмо могли да своје служење у делу вере осмислимо и усавршимо на прави начин. Тада смо стварно сарадосници у радости непролазној, јер видимо вером безмерије љубави Божије којом нас преизобилно воли, пројављујући нам то на различите начине. Видимо да нам је то пројавио и у овим богојављенско-светосавским данима овога лета Господњег…