Živa i živonosna pobeda vere

Davno je zapisano: „Ovo je pobeda naša kojom pobedismo svet – vera naša“ (1.Jn.5,4), što se opet projavilo u naše vreme izborom 45. Patrijarha srpskog Njegove Svetosti Arhiepiskopa pećkog, Mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskog Gospodina Irineja.

Bog, Koji neućutno vekovima govori svim narodima i svakom čoveku tihim i nenametljivim glasom primio je molitvu vere naših arhijereja i „pokazao onoga koga je izabrao“ (up. 1.Sam. 14,43; Dap.1,24; 4,31), na radost Crkve. Zapravo, to je bila molitva vascele Crkve, izbor drugačiji od nadmetanja ljudi za vlast. Ovde je Bog izabrao prvog da služi svima, i to svi sa verom primamo, tako da u svemu ovome nema poraženih protivkandidata, jer izbor je Božiji. To ne isključuje naše sadejstvo u delu, prihvatanje Božijeg izbora je veliki podvig vere, nikako nije pasivno stanje. To se najbolje videlo u subotu 24. januara, kako u Sabornoj crkvi, tako i u svim krajevima naše Otadžbine. Sve je bilo u velikoj radosti pobede vere, jer smo dobili prvog među sobom i to je radost koju treba da delimo pobeđujući sva zlopamćenja, sve zluradosti sa nadom u bolje dane. Ta nada treba da bude stvaralačka, a ne pasivno čekanje. Tako je zaista i bilo u „izbornim danima“, čiji stvarni smisao ne mogu izrazit brojke i poređenja.
Nisu bili ni mali laki dani iza nas, pojavili su se mnogi analitičari stanja u Crkvi, često bez imalo crkvenog iskustva, ali skoro svi sa maksimalnim zahtevima prema veri. Ništa od toga nije za odbacivanje, čak šta više može poslužiti boljitku i sve treba sa pažnjom i uvažavanjem razmotriti dobro i do kraja. Nema tog osporavanja ili prigovora koji bi trebalo da obeshrabri i obesmisli naše stvaralaštvo, dovodeći nas do stanja suprostavljenosti zbog različitosti. Iz svega treba uzeti ono najbolje i svemu pristupati sa uvažavanjem, tada ćemo videti da svi, baš svi, od Crkve očekuju uzvišene stvari. Ne smeta nikome što mi verujemo u Boga, što smo u podvigu vere, najčešće im smeta kad se bavimo „tuđim“ poslom. Takođe je evidentno da i onda kad je neosporna nedobronamernost nekih pojedinaca, ipak postoji veliko očekivanje od vere i Crkve. To treba da nas pokrene u dublje promišljanje i činjenje svega sa ljubavlju u Hristu. Mi to često po svojoj ljudskoj slabosti uopštavamo i posrćemo u različita stanja beznađa, i tada se zaboravimo posrćući u malodušije i maloverije. Tako pristajemo na loše mere i udaljavamo se od ljubavi Božije. Bog se nikada ne udaljava od nas, strpljivo i nenametljivo čeka, odaziva se uvek kad Ga prizovemo.
Zaista se Bog odazvao na naše molitve, koje su naši arhijereji prineli na Saboru, pokazao je da brine o Domu svome i izabrao je dobrog domaćina, našeg patrijarha, Njegovu Svetost Gospodina Irineja. Taj izbor i događaji u vezi sa njim pokazali su svu snagu vere, videlo se da je suština vere u prihvatanju volje Božije, i to je najdinamičnije događanje u čoveku. Mnogo je progresivnije i kreativnije od svih ljudskih nadmudrivanja u vezi sa nekim drugim izborima i posle njih. Kad to razumemo videćemo da priče o postojanju više „struja“ u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi nemaju utemeljenje u stvarnosti. Naravno, postoje slobodne ličnosti u zajednici vere gde je sve zasnovano na sabornoj svesti u punoći bogočovečanskog dinamizma. Crkveno jednomislije i saglasije u veri nije jednoumlje nego je stalno stvaralačko usaglašavanje gde razlike podstiču a ne sputavaju zajedničenje. Sve tako postaje „jedna vera“ jer svi vidimo dejstvo ljubavi Božije kojoj sadejstvujemo u punoći bogoljublja i čovekoljublja.
Svaki novi izbor i postavljenje na crkvenu službu je produžetak Pedesetnice. Izbor prvog, patrijarha, je stvarno nova Pedesetnica, radost svih radosti, pobeda vere u kojoj ima dovoljno mesta za svakoga. Tu nema poraženih kandidata, iako je samo jedan izabran. Da bi se to razumelo potrebna je stvarna i živa vera, jer samo tako se može razumeti da je to radost svih, a ne samo jednog čoveka, onoga koji je izabran. Zna se dobro da su kandidati bili svi eparhijski arhijereji sa više od pet godina arhijerejske službe, kao i to da su oni izabrali trojicu kandidata predajući se sa punom verom Božijoj volji. To je snaga vere kojom diše Crkva i kojom treba da se svi nadahnjujemo u ljubavi. Tu nema mesta prepirkama i nagađanjima, ali to nije ropska poslušnost nego spremnost da se prihvati izbor Božiji. To predavanje volji Božijoj nije pasivno pristajanje na nešto nametnuto, nego je slobodno ulaženje u dinamiku ljubavi Božije. Tada ne postoje protivkandidati, kod svih postoji samo jedna želja, da se prihvati sa punom verom ono što Bog pokaže kao dobro rešenje. To je taj živi glas sa neba koji se samo verom čuje, tada se sve naše volje i želje saobražavaju sa spasonosnom voljom Božijom. To se videlo veoma dobro u ovim našim januarskim danima 2010. godine, u petak i subotu 22. i 23. januara, kada je svako ko je želeo da vidi mogao videti snagu Crkve naše pomesne u jedinstvu vere i ljubavi. Lica svih naših arhijereja blistala su divnim sjajem, to je svima nama veliki znak dobre nade.
Ovo treba da nam bude pouka u svim sledećim izborima, i to ne samo crkvenim, nego i političkim. Da razumemo da nas Bog nije ostavio, i da se naučimo da čitamo Njegove poruke jednima kroz druge, i da znamo da je prihvatanje sa verom dinamičniji postupak od samouverenosti i samodovoljnosti. To nam pokazuje blažena atmosfera koja se počela širiti od samog momenta kad su zazvonila crkvena zvona dajući znak da je izabran naš novi prvojerarh. I ta lepota nas obuzima i ostaje u nama onoliko koliko mi to želimo, sve od nas stvarno zavisi. Da li ćemo verom da primimo poruku ljubavi Božije, ili ćemo ostati u sebi i svojim pretpostavkama. Bog ništa ne želi da iznudi ni od koga, svima sve daje sa ljubavlju ne ograničavajući ničiju slobodu tim dobrim davanjem. Samo onda kad poželimo da to sa verom primimo i stvarno uđemo u sadejstvo vere sve nam je jasno i u svemu smo kreativni učesnici i dobri stvaraoci. Vidimo na pravi način Boga i drugoga čoveka, prihvatamo svoje služenje i jedni drugima pomažemo u spasonosnom sasluživanju ljubavi Božijoj.
Velika je ovo poruka Božija vernom narodu i svim ljudima dobre volje. Tu najpre treba prepoznati snagu vere kojom čovek ulazi u bogočovečansku dinamiku života. Samo tom verom se čita ono što nevidljivi prst Božiji piše u srcima našim, sve tada postaje očigledno. Neka neopisiva radost obuzima sve tako da smo svi učesnici u velikom delu, spremni da prihvatimo odluku odozgo, budući u svemu tome kreativni i progresivni, nikako ne budući pasivni i pokorni. Prihvatamo svoje služenje i služenje jedni drugih po nepromenjenoj jevanđelskoj meri da „prvi služi svima“ kao najbolji od svih i za sve. Tako je to zajednička pobeda vere, gde se ne završava sve čestitkama i dobrim željama, nego počinje i traje kao saradnja mnogih u dobrodetelji. Naši oci, arhijereji, pokazali su sveštenu mudrost i veliku ljubav u odgovornom delu izbora prvog među sobom. Nisu se oni nadmetali u tome ko će koga nagovoriti, ubediti ili poraziti navođenjem razloga ili poređenjem. Oni su uvek pokazivali spremnost za delo služenja u Crkvi, što nikako nije smestivo u kategorije predizbornih kampanja. Znali su dobro da će Gospod odlučiti i izabrati onoga koji mu je po volji. To ih je jačalo u delu vere, što se videlo u svim danima kada su postojali različiti komentari sa strane. Oni su poput mudraca sa istoka išli svojim putem budući spremni da čuju i poslušaju glas Gospodnji. Glasali su i oni, odgovorno i sa punim međusobnim poverenjem, da bi se na kraju svi istinski obradovali daru ljubavi Božije. Znali su da uvek u ovakvim situacijama pobeđuje onaj koga Bog izabere između onih koje oni predlože. Takođe su znali da je to pobeda zajedničke vere i dar Crkvi koji se projavljuje kroz bogoizabranog prvojerarha. Pokazaće to vreme koje nam predstoji i svi ćemo se još više obradovati velikom daru dodajući sebe i od sebe u spasonosnom delu. Dakle, treba istupiti iz stanja pasivne publike i ući u sadejstvo vere sa našim prvojerahom i ocima arhijerejima, tako da svako po meri svoga dara i mesta treba da da sve od sebe kako bi ova radost ostala u nama i među nama. To, dalje, treba da pokrene našu dobronamernost prema svima kako bismo ubedili i one koji stoje izvan vere u svojim strahovima i sumnjama, nedoumicama i traganjima, da uđu sa nama u tu živu radost. To je naš doprinos kojim saslužujemo u Crkvi budući nepokolebivi blagovesnici spasenja sveta i čoveka. Zato, odelotvorimo našu sadašnju radost i živom verom pobeđujmo sve nedostatke u sebi i oko sebe, učinimo da nova lepa vest o izboru prvojerarha bude pokretač svih naših dobrih ostvarenja u životu…
Moleći se za dolgodenstvije Svjatjejšeg Patrijarha i svih naših arhijereja, znajmo da u svemu tome svi imamo svoje mesto i svoju odgovornost u veri. Prepoznajmo to, izbrojmo svoje darove i umnožimo ih kako bismo mogli da svoje služenje u delu vere osmislimo i usavršimo na pravi način. Tada smo stvarno saradosnici u radosti neprolaznoj, jer vidimo verom bezmerije ljubavi Božije kojom nas preizobilno voli, projavljujući nam to na različite načine. Vidimo da nam je to projavio i u ovim bogojavljensko-svetosavskim danima ovoga leta Gospodnjeg…