Bog nadomesti sve

Vojislav Bilbija je kao umetnik ostavio neizbrisiv ikonopisni trag u manastirima širom Srbije i na Svetoj Gori oslikavajući freske i ikone. Odličan je vajar, slikar, guslar i pojac - snimio je pesme Sv. Vladike Nikolaja Velimirovića i Davidove psalme uz akustičnu gitaru. Filigranski rezbareći drvo, slonovaču i srebro uradio je veličanstveni kivot za mošti Sv. Simeona Mirotočivog i kivot za mošti Sv. Anastasije, Savine majke, koji se nalaze u manastiru Studenica po kojima se svrstava u najautentičnije umetnike današnjice.

Jedan od kritičara je primetio da rezbari, slika, vaja, kuje zlato i srebro, delje drvo, kleše kamen i sve pretvara u lepotu koja spasava svet. Za umetničku vrednost, stvaralaštvo i izuzetan rad  Sveti Sinod Srpske Pravoslavne Crkve dodelio mu je 1991. godine Orden Sv. Save prvog reda. U svetu sporta poštovan je kao učitelj borilačkih veština  a ostao je upamćen kao prvi koji je na ovim prostorima demonstrirao kjokušinkai karate. Četiri decenije živi u Holandiji radeći kao stomatolog, a po ličnom ustrojstvu života smatra se hilandarcem van Hilandara. Služio je 19 godina kao đakon, da bi 1999. godine bio rukopoložen u manastiru Mileševi u čin jereja, a u jesen iste godine proizveden u čin protojereja. Prota Bilbija je paroh roterdamske parohije, koja je zahvaljujući njegovoj nesvakidašnjoj misionarskoj delatnosti, okupila Srbe u čvrstu zajednicu a okuplja i mnogobrojne protestante i katolike. Poslednju deceniju, zahvaljujući humanitarnoj pomoći naših doseljenika, ali i Holanđana, uputio je nebrojeno šlepera hrane, obuće i odeće ugroženim Srbima na Kosovu i Metohiji. Humanitarni fond „Srbsko dete“ postao je značajan sabirni centar za pomoć koju naši ljudi šalju matici, a u raspodeli pomoći na terenu pomaže humanitarni ogranak Misija Sv. Anastasije u Beogradu. Svakog utorka obilazi zatvorenike u Ševeningenu kao ispovednik haških optuženika. Ova pritvorska parohija, kako je šaljivo njeni stanari zovu, praktično je misionarska parohija Sv. Arhangela Mihajla u pritvorskoj jedinici u Hagu. A nastala je, kako kaže o. Bilbija, iz nužnosti samoodržanja samih pritvorenika. Pripadnost veri daje im mogućnost da opstanu u tom teškom okruženju.
Od početka rada Haškog tribunala posećujete sve Srbe pritvorene u Ševeningenu. Šta za čoveka koji je utamničen, znači ispovest i priščeće ?
- Mnogo su se promenili. Oni su spoznali Gospoda u onoj strašnoj pomrčini. Upoznali su Hrista i Njegovu ljubav kao put i spasenje u okolnostima kada nema ljubavi ni sa jedne strane. Svi oni dobijaju maratonske kazne koje služe po svetu, ali ponesu sa sobom tu novu snagu, snagu da stradaju u Hristu i saznanje da je lako stradati u Hristu, uverenje da je u trpljenju i veri spasenje. Moja dužnost je da ih tome učim. Naravno, sve to zavisi od ličnosti. Srećem ljude koji plene verom i dobrotom srca, koju ne biste očekivali. Kada sam pre 11 godina došao na mesto sveštenika, rekao sam upravniku zatvora: Gospod Bog zna njihove grehove i Gospod Bog je jedini koji zna opravdanje bitisanja tamo. A moje je da ih obilazim kao sveštenik i da ih čuvam od njih samih, od depresivnih i loših misli koje obesmišljavaju dušu. Da pokušam da ih privedem večnoj istini da bi dobili snagu. Jer, kad je čovek u pećini, traga za svetlošću. Otkrovenje je njihov put. Trećina ih je prišla Hristu. Tokom prošle decenije 140 njih je prošlo kroz zatvor, da bi ih ostalo 26. Devetorica se redovno pričešćuju. Posećujem sve, od pokojnog Miloševića do Šešelja i ne pravim razliku da li su kršteni ili ne. Donesem im 4 broja lista „Pravoslavlje“, koji sa interesovanjem čitaju. Kao duhovnik nemam pravo da govorim o njihovim problemima i razgovorima koje vodimo.
Svedoci smo porasta ateizma u zapadnoj civilizaciji. Kakva je situacija sa našim doseljenicima?
- Država je izdašno pomagala jugoslovenske klubove i škole velikim dotacijama  do početka građanskog rata. Ti klubovi su odgovarali duhovnom proseku ljudi koji su bili nedovoljno duhovno osvešćeni. Crkvu su posećivali samo oni najsmeliji i Romi. Crkva je bila tabu tema. Vernici su pozivani u ambasadu na razgovor, bilo je reperkusija. Raspadom Jugoslavije, raspali su se i klubovi, svako je otišao na svoju stranu.  Jedini sigurni krov  bio je krov Crkve za 14.000 Srba koliko ih ima u Holandiji. Vraćaju se Crkvi stidljivo, malo po malo. Tek od skora imamo svoju Crkvu. Kupili smo je zahvaljujući odluci protestanata koji su vlasnici crkve, da je nikako ne prodaju muslimanima, iz svojih razloga.  Mi ne bismo mogli da je kupimo, ali su oni učinili cenu i stali iza toga da se u crkvi može slaviti samo Hristos.  Uz crkvu kupili smo i kompleks livade što otvara mogućnost za stvaranja Centra i srpske škole.  Srpske škole, koje inače plaćaju roditelji, postoje još godinu dana. Prva  generacija Srba je došla u Holandiju bez škole. Kao mladi ljudi vredno su radili... Holanđani su se čudili, a  Srbi ponosni na sebe - tamo gde je bila potrebna dizalica, zapinjali su leđima. Sada su bolesni. Novac su slali ženi i deci, malo su probali život tamo i nisu stekli veliki kapital. Crkva je postala utočište, gnezdo svetosavsko. Sveti Sava je otvorio svoje skute za svu srpsku decu da ih pokupi i da se pod tim okriljem vaspitaju i nove generacije a stariji sete sebe i pokaju. Mladi Srbi koji su tamo rođeni imaju veliki entuzijazam i ljubav za Hrista. Rukopolažu se u đakonski i sveštenički čin i služe Gospodu. Nisu školovani sveštenici. Nijedna parohija na Zapadu ne može da izdržava sveštenika. Visoke su prinadležnosti, a parohije žive samo od priloga svojih vernika. Sveštenici moraju da rade, tako da su nam đakoni i sveštenici inženjeri, profesori, ekonomisti. Oni se regrutuju iz  izuzetno odabrane duhovne sredine. Svi su oni probali život Zapada, ali su se okrenuli i videli da je jedina njihova nada za spasenje da se vrate na praiskonski put svoje vere.
Islam se širi, a katolička i protestanstska Crkva se rastaču. Primetili ste da je tamo slabost biti vernik?
- Ostalo je samo simbolično opredeljenje za tradicionalnu veru. Hrišćani u školama suočeni su sa ostalom decom kod kojih je taj duh oslobođenja od vere neverovatno jak. Već treća generacija stasava koja se oslobađa od vere. Smatra se da su vernici glupi i primitivni, a naša deca se stide i plaše i najčešće u tajnosti drže svoju veru. Posebno to važi za pravoslavne. Reći da si Srbin, a pri tom i pravoslavan dodatno je nerazumljivo. Muslimani su čvrsto povezani, intelektualno uzrastaju i stasavaju u srednju klasu – vlasnici su radnji. Njihove žene ma šta da rade i dalje nose zar. Holanđani to vide, bukti unutrašnje nezadovoljstvo i rastu desničarske partije koje protestuju pred budućnošću koje se strašno plaše. Raste nešto u nečem, nedefinisana budućnost.
Kako Srbi danas osećaju svoju veru?
- Ti ljudi su došli u vreme Titovog režima. Nisu ni slavu slavili. Oni vide tek sada, posebno računajući od građanskog rata, da su bez Crkve i vere potpuno ogoljeni i da bez toga gube karakteristiku naroda. Ima vernika koji se edukuju kako bi ispunili duhovnu prazninu. S druge strane su mlađi ljudi koji su došli posle građanskog rata. Oni bitišu, ne znam ni da li se zovu Srbima. Kod određenog broja ljudi živi i dalje duh i sentiment jugoslovenstva.
Na koji način naša Crkva odoleva ekumenizmu, koji zagovara ondašnja država?
- Svi smo mi tamo gosti. Poredak koji dolazi je jasan, on kaže: mnogo vera - jedna Crkva. Država stimuliše da se svi, bar jednom godišnje, okupe na molebanu – katolici, protestanti, muslimani, budisti, pravoslavni a to je početak konsolidacije, oslobađanja ideje da su svi u isto. Mi još uvek odolevamo, na čudan način, Božijom voljom. Zapažaju da ne odgovaramo na pisma, da ne dolazimo na te pozive. Ekumenizam je ljubav prema svima, ne samo zbližavanje hrišćanskih veroispovesti. Naravno, to je uslov da bi se počeli zbližavati i sa drugim religijama. Kontaktiramo sa bratskom Ruskom Crkvom, delimično sa Grčkom, dobro sa Gruzijskom Crkvom kojima smo davali da služe u našoj crkvi. Moramo se vizantinski ponašati. Ja neću da ulazim u to kakva je situacija ovde, vi najbolje znate. Pokušavamo na sve načine da očuvamo čistoću i baš zbog toga nam i dolaze Holanđani probuđeni za Hrista. Bog je taj koji ih s one strane šalje jer želi da se svi spasu. Prilaze zbog različitih pobuda – preko lepote ikona koju vide, zbog naše duhovne muzike, zbog Liturgije koju osećaju kao svoju. Većina su bili katolici ili protestanti ali žele mnogo više od onoga što im daje njihova Crkva. U njima je nestalo mističko sozercanje s Bogom, a bez toga nema vere. Zbog njih na kraju Liturgije malu jekteniju izgovaramo na holandskom, a Sveto pismo nedeljom čitamo na srpskom i holandskom. Svakog petka posle večernje mogu da dođu na razgovor kod mene. To je korisno i zbog mešanih brakova. Bez krštenja nema mističkog doživljaja vere i oni to moraju znati. Kada priđu Crkvi, veoma su predani, agilni i više nam pomažu u parohiji na humanitarnim poslovima od naših ljudi. Požrtvovani su, precizni i pouzdaniji od nas kada se posvete životu u veri. Štampamo naš crkveni kalendar na srpskom i na holandskom, što je važna misija.
Kakva je budućnost Srpske Crkve na Zapadu ?
- Smatram da je budućnost Srpske Crkve na Zapadu čistoća vere svešteničkog kadra generacija koje su rođene tamo. Oni su misionari koji su nikli iz te sredine, odlično poznaju jezik, psihologiju i kulturu tih ljudi sa kojima lako komuniciraju. Pokušavamo na sve načine da očuvamo čistotu naše vere i baš zbog toga nam prilaze. Holanđani su kao narod evangelizovani, pa su izgubili veru. Bog je poslao nas i Ruse da im opet zapalimo buktinju vere. Veliki je greh ne dati parče duhovnog hleba onome koga je Bog poslao. Bog nam je dao našu Crkvu, inače bi i dalje povremeno služili u katoličkom manastiru kao „kofer crkva“. Četiri godine imamo našu Crkvu i od tada smo počeli da radimo u punoj snazi.
Mislite li da se vratite u Srbiju?
- Imam petoro dece, sedmoro unučadi, dvoje čekamo ako Bog da i svi žive u Holandiji. Deca su mi završila školu, svi govore srpski, svi su pravoslavni. Jedan je lekar, drugi zubni lekar, jedan profesor na fakultetu, ćerka umetnica... Majka im je Holanđanka. Često dolaze u Srbiju, imaju dva državljanstva. Srećni su jer imaju drugu otadžbinu. Njihova majka me je davno napustila, ima tome 19 godina, i otišla sa drugim. Nisam hteo da ostavim sveštenstvo, ostao sam u celibatu što nije lako, ali nije nemoguće.
Kako ste očuvali porodicu i izveli decu na put?
- Bog nam je dao ljubav. Ne možemo biti bez Boga izvor ljubavi. Ali, u tim najtežim momentima  nije bilo lako. Moja žena je otišla i odvela decu. Ostao sam sam u ogromnoj kući na tri sprata (u prizemlju sam imao ambulantu gde mi je dolazilo svaki dan po 50 pacijenata), kuća puna života. Odjednom, nestalo je sve. Trebalo je izdržati sve to, plaćati vrlo visoku alimentaciju i ne učiniti grešku mržnje, grešku osvete ili grešku koju napravi većina roditelja - napuste sve i ponovo stvaraju porodicu. Ja bezmerno volim svoju decu. Zahvaljujući duhovnicima iz Svete Gore, izdržao sam. Oni su me savetovali: Bog će ti sve nadomestiti. Deca su dolazila svake dve nedelje kod mene, ali je i to bilo dovoljno da održimo kontakt i da se pravoslavna vera u njima održi. Strašno je zbog dece, nisu kriva. Najmlađa ćerka je imala 8 godina, a najstarije dete 14 godina. Bili su deset kilometara od naše kuće, a ja sam odlazio noću pod prozore da ih čujem. Kada sam u njihovoj blizini, osećam se lakše. Teško sam to preživeo, posebno taj osećaj strašne nepravde, jer ništa nisam znao.  Bog me je sačuvao i u tome da ne sretnem  tog čoveka, koji je bio blizak porodični prijatelj, da ne bih sebe upropastio. Duhovnik u Svetoj Gori me je savetovao: Žena  ti se više vratiti neće, ali ti je darovala izuzetan poklon – slobodu! Pazi dobro, sloboda je vrtoglava, da te ne odvuče u provaliju. Tada mi se upokojio otac, počeo je rat u Krajini, majka mi je ostala u Kninu. Možda će ovo lično svedočenje o spasenju u Hristu, kroz lično životno i duhovno iskustvo nekome pomoći.
Šta je tajna Vaše životne filozofije?
- Samo ogledanje u veri, u Hristu. Hristos daje punoću osećanja sigurnosti bez brige za moguće stradanje. Kada bi bezverje, strahovi i strasti zavladale čovekom a nestao Hristos, ostala bi samo jedna izduvana mešina .Razmišljao sam godinu dana, imao stalnu duhovnu vezu sa Hilandarom. Satima sam gledao zrno peska u šaci peska i shvatio - to sam ja. Hristos me je pokrenuo, podigao moju burnu dinarsku prirodu. Samo sa Hristom i samo sa verom mogu da se prođu sva ta iskušenja i ide dalje bez nekog velikog plana. Taj plan dođe sam od sebe. Bog to daje. Nisam nikad planirao da ću biti duhovnik u Hagu, recimo. Ili, dok sam živeo idealan život sa porodicom, sve teče kao u filmu, odjednom neka zebnja u srcu: Gospode, da li će to da ide stalno tako? Onda se ta zebnja raširi u jednu sumnju. Iznenada se sve desilo. Bilo je bitno da radim nešto. Počeo sam kivot  Svete Anastasije. Podsvesno sam ga pripremao. Obeležavalo se 800 godina u Studenici, otkriven je grob Sv. Anastasije. Kao udar groma je došla ideja da treba da uradim kivot. To ćeš da uradiš, kroz srce, spremaj se za taj posao. Dobio sam blagoslov. Supruga me ostavila marta 1992. godine a ja sam već u avgustu počeo da radim kivot. Dok sam radio kivot bilo je iskušenja i stradanja, jer sam nemoćan. Kivot je zalog za spasenje - ja sam radio kivot, a on je gradio mene.