Bogoslovski fakultet u Foči više od obrazovne ustanove

Nedavna dešavanja oko preseljenja Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Svetog Vasilija Ostroški iz Foče kao i izbor novoga dekana ove ustanove povod su za razgovor sa dekanom protojerejem prof. dr Borisom B. Brajovićem. Profesor Brajović je vanredni profesor srednjovekovne i renesansne filosofije, predaje na više Univerziteta u okruženju, član je uglednih međunarodnih filosofskih društava, predsednik je Društva filosofa Crne Gore, a do sada je objavio dve knjige i desetine članaka iz teologije i filosofije.

Pravoslavni bogoslovski fakultet Sv. Vasilija Ostroškog je jedna od najmlađih visokoškolskih bogoslovskih obrazovnih institucija u našoj pomesnoj Crkvi. Recite nam nešto o fakultetu od osnivanja do danas.
- Prvo kao Duhovna akademija od 1994. kada je odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda i osnovana, pa kasnije kao Bogoslovski fakultet i sve do danas, ova škola je prolazila i prolazi  kroz različite vrste iskušenja i problema u svom uzrastanju. U trudnim vremenima ni rata ni mira, na početku svoje prosvetne misije u našoj Crkvi ona se, blagodarnošću državnih vlasti Republike Srpske i građana Foče, udomila u ovom hercegovačkom gradu, dijeleći sudbinu naroda pa je tako i ona pod svoje svodove primila prognanu bogosloviju iz manastira Krke. Najveći doprinos u prvim godina svakako su dali su njen prvi rektor Episkop Atanasije Jeftić, kao i Mitropolit Amfilohije i Mitropolit Nikolaj, koji su nekolike godine i učestvovali u akademskom radu. Ovde ne smemo zaboraviti ni profesora Predraga Puzovića, koji je više od deset godina bio na čelu ove škole i koji je ostavio neizbrisiv trag. Ali ono što je svakako stvar elementarne korektnosti, i za kritičare i za dobroželatelje ove visokoškolske bogoslovske ustanove ustanove, jeste da i pored svih nedostataka, kojih smo svjesni upravo mi kao članovi akademske zajednice, da je neosporno da postoje plodovi sa ovoga drveta. I to, pre svega, u naučnom pogledu i ništa manje u socijalno-kulturnom kontekstu. I to je ono što emfatički i naglašavam, cilj svakog obrazovanja: ponašanje i delovanje u solidarnosti zajednice. Da je to tako pokazuje i percepcija naroda Republike Srpske, koji ovu duhovnu instituciju ne doživljava samo u njenoj obrazovnoj perspektivi već kao važan segment identitetskog pitanja i opstanka naroda na ovim prostorima. Tako smo i 2001. godine odlikovani najvećim odličjem Ordenom Njegoš od strane predsednika Republike Srpske.
Pravoslavni bogoslovski fakultet se već nekoliko godina nalazi u sastavu Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Kakve su novine u tom pogledu?
- Škola je osnovana kao duhovni seminarij koji će biti prvo samo pod okriljem Crkve da bi kasnije u jednoj fazi škola bila punopravni član Univerziteta u Istočnom Sarajevu, a danas je, u skladu sa važećim zakonima, pridruženi član istog Univerziteta po posebnom ugovoru sa Vladom Republike Srpske. To zapravo znači da smo mi u potpunosti inkorporirani u akademsku zajednicu Univerziteta u Istočnom Sarajevu u svim aspektima osim u pogledu finansiranja te i dalje, za razliku od drugih članica Univerziteta, imamo status pravnog lica u pravnom prometu. Važno je reći da imamo izvanrednu saradnju sa svim članicama Univerziteta, kao i sa rektorom i rektorskim kolegijumom. Za nas kao duhovnu obrazovnu instituciju je važna i plodonosna ta saradnja, jer mi smo tu oni koji možemo imati najviše koristi od te saradnje pošto je važno da ova škola bude ustrojena i po najvišim akademskim, a ne samo crkvenim uzusima. To znači da dve bitne odrednice akademskog života moraju biti dominatne i u našem radu, a to su sloboda i autonomija. Zaboravlja se ili ponekad prenebregava činjenica da Bogoslovski fakultet nije isto što i bogoslovija, monaška škola ili manastirsko uređenje na čelu sa nastojateljem ili igumanom. Nema sumnje da i fakultet predstavlja duhovnu zajednicu, ali je svakako reč i o jedno kritički i istraživački usmerenoj zajednici koja ne može leteti u bezvazdušnom, neslobodnom prostoru već da je i za ovaj, kao i za svaki drugi let potreban otpor „vazduha“. To je bitna činjenica pošto je u proteklom periodu dosta naših svršenih studenata imalo izvesnih problema prilikom upisa na poslediplomske studije na stranim fakultetima zbog odsustva umrežavanja u akademske univerzitetske mreže koje nisu dominantno crkvenog karaktera.
Vi ste prvi dekan ove institucije koji je izabran po najvišim univerzitetskim propisima u Republici Srpskoj, a u čijem je izboru saglasno zakonskoj i statutarnoj proceduri učestvovao i predstavnik Svetog Arhijerejskog Sinoda.
- Ako dozvolite ispravio bih vas u delu da je procedura izbora u univerzitetskom smislu vezana samo za propise u Republici Srpskoj. Ona je u izvesnom smislu unikalna. Naime, obrazac po kome je napravljen Statut fakulteta, kao i ostala fakultetska pravna dokumenta, našli smo  u uzoru na Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, s tim što smo je usaglasili sa postojećim zakonskim rješenjima u Republici Srpskoj i uneli neke novine. Te novine se pre svega ogledaju u sastavu Upravnog odbora našeg fakulteta. Naime, smatrali smo da on mora biti formiran po modelu reprezentativnosti i kompetencije. S jedne strane, Upravni odbor treba da reprezentuje sve akademske pozicije i nastavnike, i saradnike i studente, a da u onom delu Upravnog odbora, koji delegiraju Vlada Republike Srpske, čiji smo budžetski korisnik, i Univerzitet budu stručni ljudi iz odgovarajućih oblasti. Veoma važna je i treća činjenica, a to je da Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve kao duhovni pokrovitelj bude zastupljen preko svoga člana zaduženog za crkvenu prosvetu. Na taj način smo, napravili jednu simfoniju između tri vrste veoma važnih činilaca u životu fakulteta, ali i anulirali sve moguće prigovore. Na taj način i Naučno-nastavno veće sa dekanom na čelu ima sve uslove za kvalitetno obavljanje svoje osnovne naučne i pedagoške delatnosti.
Koliko se danas studenata školuje u Foči ?
- Od 14 studenata, koliko je upisano prve godine, i 7 tadašnjih profesora od kojih su samo četiri imali akademsko zvanje došli smo do današnjih 494 redovno upisanih na sve četiri godine studija i 26 postdiplomaca, kao i 25 profesora i asistenata. Svake godine se uvećava i broj magistranata i doktoranata. Ali, ti kvantifikatori, ma koliko se često i rado pozivali u crkvenim krugovima na njih kao na građevine koje ostaju iza nas, nisu dovoljni pedagoški indikatori pravog stanja u visokoškolskim ustanovama. Nije važno samo pitanje koliko studenata završi studije nego i kako završi i sa kojim znanjem. Ovo je pitanje akademske apologije duhovne aristokratije koju treba pripremiti po najvećem pedagoško didaktičkom imperativu: da budući sveštenik, monah, vladika, monahinja, veroučitelj, zna, a to se ne može naučiti, da prvo mora biti čovek da bi bio sve ovo drugo i da mora biti spreman davati bez ostatka, živeti samo za svoj poziv. Na žalost, i nastavnici i studenti u mnogo slučajeva završe svoje karijere i studije, a neki prenebregnu ovu činjenicu i ne ponesu ništa osim diplome.
Kad smo već kod toga kakav je Vaš utisak o stanju teološke misli na našim prostorima danas.
- Verovatno će se mnogi naći pogođeni mojom konstatacijom da bismo se, ukoliko danas pokušamo da napravimo antologiju savremenih srpskih teoloških mislilaca i pisaca, našli u čudu i da bi jedva nekih desetak tekstova za poslednjih dvadeset godina našli koji bi zadovoljavali najviše naučne uzuse. Za nas su, sudeći po nedostatku teoloških tekstova, još savremeni pisci otac Justin Popović i Vladika Nikolaj Velimirović, a i oni stoje nepročitani i često nekritički kontekstualizovani. Postoji fenomen teološke samodovoljnosti, koji je u osnovi indiferentan u smislu da ne može biti pokretački princip sopstvene realizacije. Naime, danas imamo na stotine svršenih bogoslova i teologa, a godišnje nemamo ni tridesetak kakvih takvih teoloških tekstova. Postoji jedan diskontinuitet u našoj crkvenoj sredini u hermeneutičkoj konekciji sa savremenim teološkim izvorima, sa relevantnim hrišćanskim piscima, sa civilizacijskim dometima koji je kontaminirajući sa svoje strane u smislu da je dezorijentišući tako da, jednostavno, ne možete prepoznati pravi problem i onda se često bavimo kvaziproblemima. To je i posledica činjenice da je teološka recepcija kod nas limitirana. Prosto rečeno, nemamo dovoljan broj ljudi koji čitaju knjige, pa čak i bilo koje knjige, a dobar deo nastavnog teološkog kadra svoje poslednje delo napiše u vidu doktorata ili magisterija i da ga, posle toga, ni puškom ne možete naterati da se lati pera. I mislim da je svest o tome koliko je važno obrazovanje, a posebno visokoškolsko za sveštenike za monaštvo, za laike, za arhijereje, nedovoljno prisutna kod crkvenih ljudi na širem planu osim kod retkih. Ako mi dozvolite, rekao bih da to kod mene izaziva ne male aporije. Ako je to tako, kako mi onda živimo Crkvu, kako doživljavamo teologiju. Postoje samo dva načina „bavljenja“ teologijom odnosno življenja Crkvom, da parafraziram Maksa Vebera. Ili se živi „za“ Crkvu ili „od“ Crkve. I naravno da te suprotnosti nisu uvek isključive i ne postoje u idealnim odnosima, ali svedoče o nečemu što je naročito prisutno na semantičkom planu, i može se detektovati u jednom teološkom u osnovi posmodernom novogovoru koji je svuda prisutan. U njemu možete naći svega, od citata do suptilnih teoloških termina, bogatih indeksa i fusnota, ali nemate ono što svedoči o stvarnoj teologiji o živom susretu čoveka i Boga. Tu je reč o tehnologiji i ideologiji, a ne o teologiji.
U javnosti je dosta pažnje posvećeno mogućem preseljenju Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta iz Foče u Istočno Sarajevo. Dokle se stiglo u tom pravcu?
- Nedavna dešavanja oko pitanja preseljenja našeg Fakulteta aktualizovali su potrebu jednog odgovornog pristupa budućnosti ove institucije. I on ne sme biti plod kompromisa i slučajnosti već jedne promišljene strategije. Pitanje mogućeg preseljenja Fakulteta nije zato pitanje geografije prostora već naše eklisijalne topografije. Sveti Arhijerejski Sinod na čelu sa Njegovom Svetošću Patrijarhom Irinejem, kao jedan od osnivača ovoga Fakulteta, zato ima i najveću odgovornost u ovim pitanjima. Sveti Sinod se u dva navrata o tom pitanju izjasnio umoljavajući i tražeći da se do redovnog majskog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora ne izvode nikakve aktivnosti po tom pitanju, a to sam kao neko ko je na čelu ove ustanove sa najvećom odgovornošću razumeo. Dakle, pretpostavljam da će na prvom redovnom aprilsko-majskom zasedanju Sabora to pitanje biti razmotreno pošto je u pitanju jedan ozbiljan i kompleksan problem. Ja ću se sa svoje strane potruditi da sa svojim saradnicima pripremim potrebnu dokumentaciju o svim aspektima ovoga problema kako bi uvaženi arhijereji imali jednu holističku sliku koja onda može i biti predmetom seriozne analitike. Nadam se i verujem da će Sabor na pravi način razmotriti ovo važno pitanje. Od velikog je značaja i to što je i naš vrhovni duhovni pokrovitelj Patrijarh srpski Irinej ličnost koja razume značaj crkvene, pa i svake druge prosvete. Nadamo se i da će ako ne prva, a ono jedna od prvih arhipastirskih poseta Njegove Svetosti Patrijarha Irineja Republici Srpskoj i eparhijama u njoj biti upravo i poseta našoj visokoškolskoj ustanovi, što bi bilo važno iz mnogih razloga.