Мисија грофа Саве Владиславића

Крајем XVII века нагомилавали су се проблеми између Русије и Кине. Не би прошла година, а да не искрсне неки погранични, или што је било још чешће трговинско-каравански спор. Руска дипломатија је покушавала да изглади неспоразуме, да се односи две државе поставе у међународне формално-правне оквире. Неколико руских делегација није успело да отклони проблеме. Ова два територијална колоса су имала најдужу границу на свету, али она није била прецизно исцртана на терену! Задатак да у име Руске царевине реши све недоумице и спорове са Кином допао је у дужност Сави Владиславићу, руском дипломати, знаменитом Србину пореклом из Херцеговине.

РУСКО-КИНЕСКА ТРГОВИНА
Руски каравани би долазили до границе са Кином, ту би их дочекивали специјални службеници који би прегледали товар, давали своју пратњу и спроводили до места на којима је роба могла слободно да се продаје. Један случај ометања трговине из 1720. године је карактеристичан и за верске односе у Кини, за положај Православља које је тамо већ посејало своје прво семе. По наговору језуита који су успели да се увуку на двор кинеског цара и код неких великаша, пресечен је пут и задржан је један караван. То је учинио Цун Ли Јамин, с обзиром да је са руским трговцима путовао и епископ Инокентије који је био вођа нове руске духовне мисије у Пекингу.
Решавање свих спорних питања администрација Руске царевине поверила је познатом Херцеговцу Сави Владиславићу, грофу Рагузинском. Сава Владиславић се родио 1668. у Јасенику код Гацка у Херцеговини. Његова имућна породица је због турског зулума била принуђена да исели у Дубровник где је млади Сава стекао лепа знања учећи се по језуитским гимназијама, али и практично знање морепловства. Трговачки послови које је разгранао одводе га на Левант и у Цариград. Тамо стиче пријатељства међу страним конзулима и дипломатама. Његов је познаник тада и јерусалимски патријарх Доситеј који га препоручује Русима. Са царем Петром Великим се упознаје 1702. године у Азову и који га ставља у оквире својих планова о изградњи модерне руске морнарице. Сава тргује по Москви, а каријеру наставља као амбасадор Русије у Цариграду, док је од 1716. до 1722 руски опуномоћеник при Ватикану.
КИНЕСКА МИСИЈА САВЕ ВЛАДИСЛАВИЋА
Сава је пут руско-кинеске границе кренуо из Петрограда 12. октобра 1725. године. Већ је имао богато дипломатско и преговарачко искуство. Из Москве је наставио 27. децембра у правцу Тобољска, град у који је стигао 24. јануара 1726. године. Његови најближи сарадници на овој мисији су били гардијски потпоручник Иван Павлов, секретар Иван Глазунов (већ два пута боравио у Кини), Николај Кондратијев, Иван Крушала (пореклом из наше Боке Которске), лекар Бург и студенти Московске академије Словенско-грчко-латинске  Лука Вејков и Иван Јаблонцев, који су послати ради учења манџурског и кинеског језика.  
Држава је грофу рагузинском дала 3000 рубаља на име подвоза (путних трошкова), 3000  рубаља на име издржавања особља (плате). Такође, Србин дипломата је добио 6000 рубаља на име своје посланичке плате. Кинеском цару је носио разне дарове (скупи џепни и стони часовници, огледала, златоткана одећа и покриви, крзна, скупоцено оружје, табакере) укупне вредности у износу од 10000 рубаља. Прошавши Сибир делегација се обрела у Иркутску тек 1. априла 1726. године. Руско-кинеска граница била је дугачка преко 6000 километара. Најпре је требало у интересу православне царевине извршити нова топографска мерења, наиме гроф Сава Владиславић се жалио на неупотребљивост постојећих географских карата:
„Добио сам из Пекинга од руског агента Ланга једну географску карту о неким пограничним земљама, али неупотребљиву, зато што осим реке Аргуна ништа друго није убележено, а тиче се разгранишења између Русије и Кине на више хиљада врсти на обема странама. Видео сам овде и географске карте сибирских покрајина, и то са геодетима који су ми послани за овај посао. Двојцу од њих сам послао да оду и сами изврпе опис тих земаља, река и гора, које почињу од реке Горбице до Камених Гора, а одатле до реке Уди, зато што је за време мисијегрофа Галовкина у Кини све остало неразграничено. – Другу двојцу геодета отправио сам по реци Иркути, које тече из монголских стена под овај град, и наредио сам им да отуд пређу на испитивање такође пограничних места до реке Јенисеја где је и Сејанска Стена, и до реке Абакама, која је близу пограничног града Кузнецка. Такође сам наредио да оду по реци Јенисеју до краја. – Све пограничне тврђаве, на линији Нерчинска-Иркутска-Удинска-Селингиска, налазе се у врло рђавом стању. Сва је грађа дрвена, а од времена се развалила; потребно их је сад утврдити палисадама, за сваки случај. Кинези су људи неуслужни, горди на своје многољудство, али без намере да ратују против Вашег Величанства. Увек мисле да је Русији потребна трговина са Кином, и да ће због тога Русија урадити све што буду они хтели“.
БОГАТСТВО СИБИРА И ПРЕГОВОРИ
За Русе и Кинезе спорни део Сибира, захваљујући једном Србину географски проучен и уцртан у карте, одавао је утисак великог земаљског блага:
„Сибирска провинција колико сам могао чути и видети, није губернија (!), него империја. Украшена је свакаквим насељима и плодовима: у њој има више од 40 река већих од Дунава, и више од 100 река већих од Неве, а затим још неколико других река, малих и средњих. Земља је обилата житом, риболовом, ловом на зверове, разним врстама руда, и разних мрамора. Шума има и превише, а њиховог мириса нема нигде на свету. Али је Сибирија пуно запустела. И то због много разлога, а највише због превеликог растојања и одвећ малог броја насеља, као и од глупости пређашњих управитеља и лоших пограничних власти. У целом Сибиру нема ниједног утврђеног града, нити уопште никакве тврђаве, нарочито на граници с ову страну Бајкалског Мора, Селингиск  није град, ни село, него сеоце, са свега 250 кућица и двема дрвеним црквама. Лежи на месту непогодном, отвореном за непријатељски напад. Четвороугаоно дрвено његово утврђење је тако да у случају непријатељског напада, Селингиск би био за два сата сагорен, а за Нерчинск кажу још горе“. На то геополитика и данас рачуна.
Гроф Рагузински је имао чврсте адуте у преговорима са кинеском страном. Преговори су били дуги и исцрпљујући. Кинези нису били сасвим услужни и предусретљиви домаћини, него страна која је пројавила добро познате потмуле оријенталне карактеристике. Кинези су преговоре намерно одуговлачили, излазили су са великим територијалним аспирацијама, тобож да имају право на целу земљу некадашњих монголских кнежева која се простире до Бајкала, Ангаре и Тобољска у дубину Русије. Руско посланство су чак снабдевали и сланом водом да им отежају боравак. Покушавали су да врховног руског посланика подмите, а прећено му је и смрћу, нарочито од стране  ратоборног Цун Ли Јамина. Сава је био постојан преговарач, одговоривши да није издајица, да ће и ако га убију, руска царица наћи начина да освети своје поуздане и одане сараднике. Након подужег натезања, одбијања фалсификованих мапа и уговора које су подносили кинески делегати, често и без знања своје централне власти, прихваћен је текст уговора који је лично саставио Сава Владиславић. Руско-кинески споразум је потписан у граду Киахти, а у извештају царици Катарини I од 16. маја 1727. године каже: „Извештавам Ваше Императорско Величанство да је најзад потврђено пријатељство и обновљен вечни мир са Кинеском Империјом, са поновним установљењем трговине и са одређивањем границе, и велику корист за Руско Царство, а и неисказану радост пограничних становника, у чему ми је Бог помогао, и срећа Вашег Величанства“.
СРПСКЕ ЗАДУЖБИНЕ НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ
У лето 1727, на празник Св. Тројице, Сава је ударио камен темељац новоовнованом граду Троицкосавовск, а тамошњи храм је по његовој жељи био посвећен Св. Сави Српском.
У једном извештају о току преговора Сава је записао: „Кинези су постали охоли, видећи нашу границу отворену, а целу Сибирију без иједног утврђења; и видећи како им Руси често шаљу своје посланике. Ипак, све што раде, раде у страху од рата, а не из љубави. Сами трпе тиранију њиховог цара. Неки кинески племићи су примили римску веру, а међутим свака вера осим кинеске народне религије подлеже гоњењу. Зато овде не може опстати ни наш епископ Инокентије Куччицки, кога је поставио Петар I“.
У рукопису једне књиге из манастира Добрићево остао је запис о Савином путовању у Китај: „Тамо у Пекингу идејствовао је од кинеског императора, пошто је био опуномоћени посланик, да се подигне црква. И саграђена је о трошку цара кинеског, посвећена Светим Апостолима Петру и Павлу. И сада у Кини постоји један архимандрит, свештеник, ђакон, слуга на трошку кинеске владе. Ово је учинио Сава Владиславић... Сава Владиславић се престави месеца јуна, дана 17-ог, године 1738.“. (Записи и натипси, бр. 2817).
Највероватније је ово сведочанство оставио неко ко је слушао о путовању или можда сам био учесник у мисији честитог Србина који је увек из Московије помагао манастире у својој херцеговачкој постојбини. Из записа се сазнаје да је Сава Владиславић затечену албазинску колонију у Пекингу обрадовао и духовно ојачао подизањем још једног храма чије је свештенство било на трошку кинеске државе. Важно је истакнути да је православно свештенство у кинеском главном граду имало статус дворских службеника – мандарина, и да су уживали сва права и почасти кинеских обичаја и важећих закона. У наредном XIX веку Православље је почело да се шири и у слојеве аутохтоног кинеског становништва.
НАСТАВИЖЕ СЕ.....

ЛИТЕРАТУРА:
1. Јован Дучић, Гроф Сава Владиславић – Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I, Шабац 2004.
2. Предраг В. Ковачевић, Сава Владиславић сарадник Петра Великог, Зборник Више поморске школе у Котору 5-6, 1978/1979 begin_of_the_skype_highlighting              1978/1979      end_of_the_skype_highlighting, стр. 171-182.
3. Богдан Косановић, Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем времену, Београд-Гацко-Сремски Карловци 2009.
4. Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књига 2, Београд 1903.
5. С. М. Соловьев, История России с древнейших времен, кн. VIII-IX, Москва 1962-1963.