Misija grofa Save Vladislavića

Krajem XVII veka nagomilavali su se problemi između Rusije i Kine. Ne bi prošla godina, a da ne iskrsne neki pogranični, ili što je bilo još češće trgovinsko-karavanski spor. Ruska diplomatija je pokušavala da izgladi nesporazume, da se odnosi dve države postave u međunarodne formalno-pravne okvire. Nekoliko ruskih delegacija nije uspelo da otkloni probleme. Ova dva teritorijalna kolosa su imala najdužu granicu na svetu, ali ona nije bila precizno iscrtana na terenu! Zadatak da u ime Ruske carevine reši sve nedoumice i sporove sa Kinom dopao je u dužnost Savi Vladislaviću, ruskom diplomati, znamenitom Srbinu poreklom iz Hercegovine.

RUSKO-KINESKA TRGOVINA
Ruski karavani bi dolazili do granice sa Kinom, tu bi ih dočekivali specijalni službenici koji bi pregledali tovar, davali svoju pratnju i sprovodili do mesta na kojima je roba mogla slobodno da se prodaje. Jedan slučaj ometanja trgovine iz 1720. godine je karakterističan i za verske odnose u Kini, za položaj Pravoslavlja koje je tamo već posejalo svoje prvo seme. Po nagovoru jezuita koji su uspeli da se uvuku na dvor kineskog cara i kod nekih velikaša, presečen je put i zadržan je jedan karavan. To je učinio Cun Li Jamin, s obzirom da je sa ruskim trgovcima putovao i episkop Inokentije koji je bio vođa nove ruske duhovne misije u Pekingu.
Rešavanje svih spornih pitanja administracija Ruske carevine poverila je poznatom Hercegovcu Savi Vladislaviću, grofu Raguzinskom. Sava Vladislavić se rodio 1668. u Jaseniku kod Gacka u Hercegovini. Njegova imućna porodica je zbog turskog zuluma bila prinuđena da iseli u Dubrovnik gde je mladi Sava stekao lepa znanja učeći se po jezuitskim gimnazijama, ali i praktično znanje moreplovstva. Trgovački poslovi koje je razgranao odvode ga na Levant i u Carigrad. Tamo stiče prijateljstva među stranim konzulima i diplomatama. Njegov je poznanik tada i jerusalimski patrijarh Dositej koji ga preporučuje Rusima. Sa carem Petrom Velikim se upoznaje 1702. godine u Azovu i koji ga stavlja u okvire svojih planova o izgradnji moderne ruske mornarice. Sava trguje po Moskvi, a karijeru nastavlja kao ambasador Rusije u Carigradu, dok je od 1716. do 1722 ruski opunomoćenik pri Vatikanu.
KINESKA MISIJA SAVE VLADISLAVIĆA
Sava je put rusko-kineske granice krenuo iz Petrograda 12. oktobra 1725. godine. Već je imao bogato diplomatsko i pregovaračko iskustvo. Iz Moskve je nastavio 27. decembra u pravcu Toboljska, grad u koji je stigao 24. januara 1726. godine. Njegovi najbliži saradnici na ovoj misiji su bili gardijski potporučnik Ivan Pavlov, sekretar Ivan Glazunov (već dva puta boravio u Kini), Nikolaj Kondratijev, Ivan Krušala (poreklom iz naše Boke Kotorske), lekar Burg i studenti Moskovske akademije Slovensko-grčko-latinske  Luka Vejkov i Ivan Jabloncev, koji su poslati radi učenja mandžurskog i kineskog jezika.  
Država je grofu raguzinskom dala 3000 rubalja na ime podvoza (putnih troškova), 3000  rubalja na ime izdržavanja osoblja (plate). Takođe, Srbin diplomata je dobio 6000 rubalja na ime svoje poslaničke plate. Kineskom caru je nosio razne darove (skupi džepni i stoni časovnici, ogledala, zlatotkana odeća i pokrivi, krzna, skupoceno oružje, tabakere) ukupne vrednosti u iznosu od 10000 rubalja. Prošavši Sibir delegacija se obrela u Irkutsku tek 1. aprila 1726. godine. Rusko-kineska granica bila je dugačka preko 6000 kilometara. Najpre je trebalo u interesu pravoslavne carevine izvršiti nova topografska merenja, naime grof Sava Vladislavić se žalio na neupotrebljivost postojećih geografskih karata:
„Dobio sam iz Pekinga od ruskog agenta Langa jednu geografsku kartu o nekim pograničnim zemljama, ali neupotrebljivu, zato što osim reke Arguna ništa drugo nije ubeleženo, a tiče se razgranišenja između Rusije i Kine na više hiljada vrsti na obema stranama. Video sam ovde i geografske karte sibirskih pokrajina, i to sa geodetima koji su mi poslani za ovaj posao. Dvojcu od njih sam poslao da odu i sami izvrpe opis tih zemalja, reka i gora, koje počinju od reke Gorbice do Kamenih Gora, a odatle do reke Udi, zato što je za vreme misijegrofa Galovkina u Kini sve ostalo nerazgraničeno. – Drugu dvojcu geodeta otpravio sam po reci Irkuti, koje teče iz mongolskih stena pod ovaj grad, i naredio sam im da otud pređu na ispitivanje takođe pograničnih mesta do reke Jeniseja gde je i Sejanska Stena, i do reke Abakama, koja je blizu pograničnog grada Kuznecka. Takođe sam naredio da odu po reci Jeniseju do kraja. – Sve pogranične tvrđave, na liniji Nerčinska-Irkutska-Udinska-Selingiska, nalaze se u vrlo rđavom stanju. Sva je građa drvena, a od vremena se razvalila; potrebno ih je sad utvrditi palisadama, za svaki slučaj. Kinezi su ljudi neuslužni, gordi na svoje mnogoljudstvo, ali bez namere da ratuju protiv Vašeg Veličanstva. Uvek misle da je Rusiji potrebna trgovina sa Kinom, i da će zbog toga Rusija uraditi sve što budu oni hteli“.
BOGATSTVO SIBIRA I PREGOVORI
Za Ruse i Kineze sporni deo Sibira, zahvaljujući jednom Srbinu geografski proučen i ucrtan u karte, odavao je utisak velikog zemaljskog blaga:
„Sibirska provincija koliko sam mogao čuti i videti, nije gubernija (!), nego imperija. Ukrašena je svakakvim naseljima i plodovima: u njoj ima više od 40 reka većih od Dunava, i više od 100 reka većih od Neve, a zatim još nekoliko drugih reka, malih i srednjih. Zemlja je obilata žitom, ribolovom, lovom na zverove, raznim vrstama ruda, i raznih mramora. Šuma ima i previše, a njihovog mirisa nema nigde na svetu. Ali je Sibirija puno zapustela. I to zbog mnogo razloga, a najviše zbog prevelikog rastojanja i odveć malog broja naselja, kao i od gluposti pređašnjih upravitelja i loših pograničnih vlasti. U celom Sibiru nema nijednog utvrđenog grada, niti uopšte nikakve tvrđave, naročito na granici s ovu stranu Bajkalskog Mora, Selingisk  nije grad, ni selo, nego seoce, sa svega 250 kućica i dvema drvenim crkvama. Leži na mestu nepogodnom, otvorenom za neprijateljski napad. Četvorougaono drveno njegovo utvrđenje je tako da u slučaju neprijateljskog napada, Selingisk bi bio za dva sata sagoren, a za Nerčinsk kažu još gore“. Na to geopolitika i danas računa.
Grof Raguzinski je imao čvrste adute u pregovorima sa kineskom stranom. Pregovori su bili dugi i iscrpljujući. Kinezi nisu bili sasvim uslužni i predusretljivi domaćini, nego strana koja je projavila dobro poznate potmule orijentalne karakteristike. Kinezi su pregovore namerno odugovlačili, izlazili su sa velikim teritorijalnim aspiracijama, tobož da imaju pravo na celu zemlju nekadašnjih mongolskih kneževa koja se prostire do Bajkala, Angare i Toboljska u dubinu Rusije. Rusko poslanstvo su čak snabdevali i slanom vodom da im otežaju boravak. Pokušavali su da vrhovnog ruskog poslanika podmite, a prećeno mu je i smrću, naročito od strane  ratobornog Cun Li Jamina. Sava je bio postojan pregovarač, odgovorivši da nije izdajica, da će i ako ga ubiju, ruska carica naći načina da osveti svoje pouzdane i odane saradnike. Nakon podužeg natezanja, odbijanja falsifikovanih mapa i ugovora koje su podnosili kineski delegati, često i bez znanja svoje centralne vlasti, prihvaćen je tekst ugovora koji je lično sastavio Sava Vladislavić. Rusko-kineski sporazum je potpisan u gradu Kiahti, a u izveštaju carici Katarini I od 16. maja 1727. godine kaže: „Izveštavam Vaše Imperatorsko Veličanstvo da je najzad potvrđeno prijateljstvo i obnovljen večni mir sa Kineskom Imperijom, sa ponovnim ustanovljenjem trgovine i sa određivanjem granice, i veliku korist za Rusko Carstvo, a i neiskazanu radost pograničnih stanovnika, u čemu mi je Bog pomogao, i sreća Vašeg Veličanstva“.
SRPSKE ZADUŽBINE NA DALEKOM ISTOKU
U leto 1727, na praznik Sv. Trojice, Sava je udario kamen temeljac novoovnovanom gradu Troickosavovsk, a tamošnji hram je po njegovoj želji bio posvećen Sv. Savi Srpskom.
U jednom izveštaju o toku pregovora Sava je zapisao: „Kinezi su postali oholi, videći našu granicu otvorenu, a celu Sibiriju bez ijednog utvrđenja; i videći kako im Rusi često šalju svoje poslanike. Ipak, sve što rade, rade u strahu od rata, a ne iz ljubavi. Sami trpe tiraniju njihovog cara. Neki kineski plemići su primili rimsku veru, a međutim svaka vera osim kineske narodne religije podleže gonjenju. Zato ovde ne može opstati ni naš episkop Inokentije Kuččicki, koga je postavio Petar I“.
U rukopisu jedne knjige iz manastira Dobrićevo ostao je zapis o Savinom putovanju u Kitaj: „Tamo u Pekingu idejstvovao je od kineskog imperatora, pošto je bio opunomoćeni poslanik, da se podigne crkva. I sagrađena je o trošku cara kineskog, posvećena Svetim Apostolima Petru i Pavlu. I sada u Kini postoji jedan arhimandrit, sveštenik, đakon, sluga na trošku kineske vlade. Ovo je učinio Sava Vladislavić... Sava Vladislavić se prestavi meseca juna, dana 17-og, godine 1738.“. (Zapisi i natipsi, br. 2817).
Najverovatnije je ovo svedočanstvo ostavio neko ko je slušao o putovanju ili možda sam bio učesnik u misiji čestitog Srbina koji je uvek iz Moskovije pomagao manastire u svojoj hercegovačkoj postojbini. Iz zapisa se saznaje da je Sava Vladislavić zatečenu albazinsku koloniju u Pekingu obradovao i duhovno ojačao podizanjem još jednog hrama čije je sveštenstvo bilo na trošku kineske države. Važno je istaknuti da je pravoslavno sveštenstvo u kineskom glavnom gradu imalo status dvorskih službenika – mandarina, i da su uživali sva prava i počasti kineskih običaja i važećih zakona. U narednom XIX veku Pravoslavlje je počelo da se širi i u slojeve autohtonog kineskog stanovništva.
NASTAVIŽE SE.....

LITERATURA:
1. Jovan Dučić, Grof Sava Vladislavić – Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I, Šabac 2004.
2. Predrag V. Kovačević, Sava Vladislavić saradnik Petra Velikog, Zbornik Više pomorske škole u Kotoru 5-6, 1978/1979 begin_of_the_skype_highlighting              1978/1979      end_of_the_skype_highlighting, str. 171-182.
3. Bogdan Kosanović, Sava Vladislavić-Raguzinski u svom i našem vremenu, Beograd-Gacko-Sremski Karlovci 2009.
4. Ljubomir Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, knjiga 2, Beograd 1903.
5. S. M. Solovьev, Istoriя Rossii s drevneйših vremen, kn. VIII-IX, Moskva 1962-1963.