Наступили су дани Великог поста. Ове године биће више непознаница и више зачуђених коментара на ту тему, јер сам пост почиње много раније него што смо навикли. А заправо, нема ничег необичног: још пре 14 векова, у „књигама староставним”, за ово, 2010. лето Господње израчунато је да Васкрс бива најраније могуће: 22. марта (4. априла по секуларном календару). На прсте једне руке могу се набројати такви случајеви у периоду од 532 године (детаљно о рачунању пасхалних датума у овом броју Православља пише прота Радомир Милошевић), тако да ће следећи такав случај бити тек 2105. године. За 95 година.
 „Па то нико од нас неће дочекати!”, помислиће многи. Хоће, дочекаће. Дочекаће нека од дечице коју управо у ово, наше време Господ призива у свој свет, да би их водио само Њему знаним путевима, мимо свих овоземних (боље рећи „приземних”) рачуница и „сигурних информација” из „поузданих извора”. Зар 95 није управо број земних година недавно упокојеног патријарха Павла за кога су, још као младића, лекари рекли да „од њега нема ништа”: туберкулоза, неће још дуго... Млади Гојко, потоњи Свјатјејши патријарх Павле, није се повео за овоземаљским рачуницама, него за речима Оног чија увек бива прва и последња. И Господ је преузео његово бреме (в. Мт 11, 28-30), подарио му дуг живот и удостојио га да нам свима буде очигледан пример и потврда Господњих речи: „Овај се род (демонски, нап. М. П.) ничим не може истерати, до молитвом и постом” (Мк 9, 29).
Велики пост, Васкрсни, Часни, Велика Четрдесетница... Различита имена за период који сваке године, заједно са Великом (Страстном) седмицом, траје седам недеља и завршава се Васкрсом, Празником над празницима. Првих дана прве недеље Поста (која се зове Чиста недеља), у храмовима се не служи Света Литургија, а они којима здравље дозвољава уопште не једу. Уз ретке изузетке, посни дани до Васкрса протичу уз трпезу „на води”, дакле без рибе и уља. Наравно, ово важи за оне којима то допуштају здравствено стање и остале околности. Подсетимо се шта о томе каже свети Василије Велики: „У духовном посту мера је једна и важи за све – потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве и подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну, пак, болеснику или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на било какав тежак посао, настојатељи су дужни да удешавају према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање тела, том истом храном војевати против тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, бавили око спремања омиљених и скупих јела”.
На недељном Вечерњу уочи поста, сви православни свештеници, монаси и мирјани замолили су се међусобно за опроштај. Проштено Вечерње датира из давних дана, а у манастирима се и данас први дани Чисте недеље проводе практично без икакве међусобне комуникације.
Време је, дакле, праштања. Извршавања оне једине обавезе коју преузимамо увек када изговарамо Молитву Господњу, па кажемо: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”. Да је среће, и да наша, људска природа није оваква каква јесте, не бисмо се те своје обавезе подсећали у ове дане почетка Часног поста, него бисмо опраштали сваког дана. Овако, остаје нам уздање у Господа, који зна нашу „меру”; Он нас сигурно неће ни преценити, али ни потценити. А на нама је да обуздавамо греховне пориве (којима смо сви подложни), на првом месту гордост и сујету. У супротном, ако им дозволимо да овладају нама и да нам одређују наше поступке, ови смртни греси ће нас начинити непомениковим оруђем у борби против наших ближњих, а у коначном исходу и против нас самих. Не дај, Боже! Опраштајмо, зато, једни другима и миримо се „док смо на путу”, да нас не би задесило (в. Мт 5,25) оно што неминовно сналази све оне који чине супротно. Тако и ви, драги читаоци, ако налазите да због нечега треба, опростите своме Православљу и његовом грешном уреднику, да бисмо како ваља започели седмонедељну великопосну пловидбу ка Празнику над празницима – Васкрсу.
|
