Избор 45. по реду Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха Српског је протекао онако како се нису надали представници једног значајног броја медија и малог броја смишљено распоређених самозваних и самопроглашених „верских аналитичара“. Свети Архијерејски Сабор СПЦ је на свом изборном заседању, сагласно Уставу СПЦ, готово у рекордном року изабрао три кандидата, који су испуњавали услове да се од њих жребом изабере наследник на трону Светога Саве.
Сматрао сам да би било и људски и професионално да они медији и они „верски аналитичари“, који су већ пуне две године јавно најављивали „раскол у СПЦ“ и „пуцање Сабора“ по географским и ко зна се каквим линијама, јавно признају своју грешку ако се није радило о лошој намери и тенденциозности. Још је било уљудније и неопходније и да се јавно извине оним архијерејима СПЦ које су, са све митрама, жезалима и одеждама, данима стављали на своје насловне стране у контекстима који не приличе ни архијерејском чину нити, пак, људском достојанству. Моја очекивања су била узалудна пошто је у нашем транзиционом друштву све, како видимо, дозвољено, а „правила“ настају у зависности од потреба и прилика.
С једне стране, у јавност су изношене врлине блаженопочившег Патријарха Павла, а са друге стране олако и непроверено изношене мане епископâ са којима је Патријарх Павле сарађивао и које је, у великом броју случајева, он и хиротонисао. Више је него јасно да се похвале на рачун Патријарха Павла у тим медијима нису износиле како би се на тај начин доприносило јачању јеванђелске мисије СПЦ на просторима њене канонске јурисдикције него да се, стварањем измишљеног јаза и изношењем само њима знаних пикантерија, управо нарушава углед Српске Цркве и слаби њена мисија у њеном народу.
Данас се слободно може рећи да је у целости испоштована изборна процедура о којој је много пре почетка Изборног сабора писано у „Православљу“, гласилу Српске Патријаршије, и „Печату“, независном националном недељнику. Многи су само делове тог текста узимали не наводећи извор одакле су га преузели, а посебно су се либили да наведу да су користили „Печат“ пошто „Православље“ никада нису ни читали. Није им било страно да узимају ставове које је објавио „Печат“, али им је било мрско да помену извор који су користили како се, по мом доживљају, та „националнистичка новина“ не би додатно рекламирала.
ЗЛА НАМЕРА ПОЈЕДИНИХ МЕДИЈА
О свему што се догађало након избора 45. наследника на трону Светога Саве већ је довољно и речено и објављено. Међутим, у неколико штампаних и електронских медија је на вешт начин више пута и упорно протурено нешто што нема никакве везе ни са Српском Црквом, ни са дужностима патријарха, а ни са реалношћу. Међутим, то је прошло готово неопажено.
За боље разумевање напред реченог потрудићу се да предочим једну црквену анегдоту. На једној епископској катедри у Хрватској крајем седамдесетих година ХХ вршена је примопредаја дужности између двојице архијереја. Један је њоме управљао скоро две деценије, па га је Сабор изабрао за епископа друге епархије. А други, млађи по годинама и владичанском стажу, управљао је једном епархијом у дијаспори неколико година па га је сабор изабрао на другу владичанску катедру. По древном обичају, након службе и устоличења, приређен је пријем како би се дотадашњи епископ поздравио са угледницима, верницима и дотадашњим сарадницима, а и како би се нови архијереј представио својим будућим верницима, сарадницима и угледницима. Вешти Срби су старијег владику испраћали са речима да им је жао што одлази, а млађег су дочекивали речима да им је веома драго што баш он долази.
Шалу на страну, али било је потпуно природно да се, након избора Патријарха Иринеја, пажња јавности више усмери на њега и његову мисију него на блаженопочившег Патријарха Павла. И то је сасвим природно. Пуноћа Цркве Божије оличена кроз архијереје, свештенство, монаштво и верни народ наставља дело спасења, али не заборавља да се молитвено сећа Патријарха Павла и свих патријараха, архиепископа, митролита и епископа пре њега. Поједини медији су опет посведочили другачију праксу којом су се, на један дрзак и недостојан начин, заправо обрушили на личност Патријарха Павла. Наиме, нови Патријарх Иринеј је одмах јавности приказан на начин који су ти медији одредили као подобан, а посебно су „пророковали“ да ће нови патријарх заправо посебно сведочити „дух верске толеранције међу свим конфесијама у Србији који нам је до сада недостојао“. Из такве констатације се веома лако извлачи погрешан закључак да Патријарх Павле, а и Патријарх Герман пре њега, заправо и нису били људи који су сведочили дух верске толеранције међу свим конфесијама. И тако се дошло до парадокса. Патријарх Павле је приказиван као свети човек, али коме је, по њиховом доживљају и представи Патријарха Иринеја, апсолутно био стран дух верске толеранције. Да ли је то стварно било тако?
Одговор је више него једноставан. Наравно да није. Ако је ико на овим просторима и у времену рата и страдања свога и других народа, а и у времену мира, позивао на верску толеранцију и сведочио дух верске толеранције онда је то блаженопочивши Патријарх Павле. Зар су тако брзо заборављени његови сусрети са представницима Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице у време рата? Зар његова порука, вапај и молба да будемо људи није било сведочење најдубље не само верске него и људске толеранције? Зар његово непристајање на тзв. Велику Србију по цену да само он остане у њој није било сведочење најбољег примера људске и верске толеранције? Зар су тако брзо заборављене његове најдубље поруке мира и толеранције? Зар је могуће да је благи и добри Патријарх Павле имао све врлине осим врлине људске и верске толеранције?
Не верујем да су заговорници тих ставова имали намеру да такве примедбе упуте на рачун блаженопочившег Патријарха Павла, али су такав ефекат постигли. А хтели су нешто друго. Њима је заправо био циљ да медијским притиском на Патријарха Иринеја већ на почетку направе оквир у коме ће он морати да се креће „с обзиром да јавност од њега очекује посебан ангажман у погледу верске толеранције“.
Дошло се и до новог парадокса. Патријарха Иринеја, човека који је монах више од пола века, верској толеранцији уче они који су итекако нетолератни прво према Српској Цркви, а потом и према свакој другој традиционалној цркви и верској заједници која се не уклапа у њихов идеолошки калуп у савременом друштву.
Очекивања нових реформатора и самозваних трасера патријархове мисије су веома брзо пала у воду. Од великих промотера „верске толеранције“ код Патријарха Иринеја после једне његове изјаве постали су највећи његови критичари и опадачи. При томе, упорно су прескакали чињеницу да је у „спорној изјави о муслиманима“ Патријарх Иринеј заправо говорио о Шиптарима на Косову и Метохији одговарајући на новинарско питање: какву поруку шаље Србима на Косову и Метохији? Медијски реформатори су одмах заборавили питање и контекст одговора, али им није сметало да методама „спин мајстора“ патријархов одговор прошире на све припаднике исламске вероисповести у Србији. Таквима није пало на памет да траже извињење од оних који су у етнички очишћеном Сарајеву на највулгарнији начин приказивали Патријарха Павла након његовог упокојења? А када бисте погледали емисију Михаила Радојичића, оног чувеног „Шока“ са почетка осамдесетих година ХХ века, на државној телевизији Црне Горе у којој се на примитиван начин обрачунава са Богом, Црквом, Богородицом, светитељима и свештенством вређајући верска осећања православних хришћана у Митрополији црногорско-приморској онда захтевима за извињење не било краја!
СРБИЈА КАО ДУХОВНИ А НЕ ГЕОГРАФСКИ ПРОСТОР
Приликом телевизијског преноса, а и у каснијим телевизијским емисијама посвећеним избору и интронизацији Патријарха Иринеја, на веома вешт начин је неколико пута пласирана још једна веома опасна порука. Наиме, више пута је констатовано да је од великог значаја то што је Патријарх Иринеј „први српски патријарх који је изабран у XXI веку и у самосталној Србији“. Један од државних функционера је у честитци Патријарху Иринеју чак изразио очекивање „да ће патријарх допринети развоју Православља у Србији“.
Пре свега, у црквеном смислу нема никаквог значаја да ли је патријарх изабран у самосталној Србији или на неком другом месту које се налази на простору канонске јурисдикције наше помесне Цркве. Истини за вољу, у Уредби о избору Првог српског патријарха успостављене Патријаршије од 23. октобра 1920.г. („Гласник“, службени лист Српске Православне Патријаршије, бр. 8 29. октобра 1920.г.) било је прописано да се „Изборни сабор састаје у престоници Београду ради избора Патријарха најдаље за три месеца од дана када ова Уредба буде објављена у Службеним новинама“ (чл. 4). Међутим, у важећим законодавним актима Српске Цркве нигде није прописана обавеза да се избор патријарха мора вршити у Београду. Место и време заседања Сабора одређује Свети Архијерејски Синод. Бољим познаваоцима новије историје Српске Цркве је познато да је Свети Архијерејски Сабор своја заседања више пута почињао или завршавао у Пећкој Патријаршији, Жичи, Студеници, Острогу или Бања Луци.
У раду изборног заседања Светог Архијерејског Сабора приликом избора 45. патријарха српског је учествовало 44 епархијских и викарних епископа. Само 16 од њих столује у Србији у својству епархијских или викарних епископа, а од укупно 45 епархија колико их сада има у СПЦ само се 13 налази на подручју Републике Србије. Дакле, само се једна трећина од укупног броја епархија СПЦ налази у Србији, а две трећине се налазе изван државних граница Србије. И како онда може да буде тако важно и битно наглашавање чињенице да је Патријарх Иринеј изабран у самосталној Србији? Зар се тако олако можемо одрицати своје историје и своје географије и као нико на овој земљи сужавати свој духовни простор?
Подсећања ради, Престолонаследник Александар је у име свога оца Краља Петра на празник Сабора Српских Просветитеља 1920. године указом потврдио да се „поглавар васпостављене Српске Патријаршије, пријемник Трона Светога Саве, првог Архиепископа и Просветитеља Српског, Арсенија, Данила I, Јанићија, Макарија, Гаврила, Арсенија Чарнојевића и осталих великих патријараха зове „Српски Патријарх Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“ („Гласник“, бр. 5 од 14. септемба 1920.г.). У „фамозном“ акту Престолонаследника Александра од 17. јуна 1920.г. (који монтенегрини и дукљани по Црној Гори упорно погрешно узимају као акт којим је наводно „окупаторска династија Карађорђевића укинула „аутокефалну“ ЦПЦ“) наведено је да је званични назив Цркве у то време - „Српска Православна Црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“ („Гласник“, бр. 1 од 14. јула 1920.г.). Цариградски Патријарх Мелетије се у свом канонском писму од 24. фебруара 1922.г. Патријарху Димитрију обратио као „најблаженијем Патријарху Београда и целога Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Вишедеценијска и још увек важећа титула архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског управо надилази све границе и државе и обједињује све православне хришћане без обзира на разлике.
ЈЕЗИКОМ ПОЛИТИКЕ О ЦРКВЕНИМ ПИТАЊИМА
Многима још увек није јасно колико је опасно када се језик политике и државно-правна логика не само уплићу него и у значајној мери утичу на унутрашња црквена питања. Ко је од тадашњих политичких актера могао да претпостави да „дуго жељено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца“ неће трајати ни сто година? Да ли је некоме тада могло да падне на памет да ће се икада од ондашње српске Црне Горе и једног српског народа у њој створити више нација, а да ће антисрпска хистерија постати основно начело идеологије монтенегринства данас? Да не говорим да је назив „Православна Црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“ већ и тада био споран с обзиром да су се под духовном јурисдикцијом обновљене Пећке Патријаршије налазиле и епархије, попут Скадарског викаријата, које су вољом светских моћника са православним српским народом остале изван политичких граница Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца?
У времену када се смишљено и подло форсирају анти-црквене тезе о „црногорској цркви“, „босанској цркви“, „војвођанској цркви“, „косовској цркви“, „хрватској православној цркви“ и ко зна још каквим накарадама овакве поруке само служе црквеним и српским непријатељима да људе уверавају да је реч о патријарху Србије, а не о патријарху српском и да тако подстичу и подгревају нездрави црквени сепаратизам разбијањем црквене јурисдикције према границама новонасталих држава
У секуларним државама су јасно раздвојене световне и духовне надлежности. Црква Христова као богочовечански организам није условљена и везана државним границама. Уосталом, и данашње подручје канонске јурисдикције Српске Цркве то недвосмислено потврђује. Наши архијереји и свештенство и у будуће, као што су и до сада, непрестано морају да сведоче духовно јединство у свом народу без обзира на променљиве политичке границе и државно-правне оквире.
Медијско пренаглашавање „самосталне Србије“ као места избора Патријарха Иринеја управо треба да подстакне саборске оце архијереје да донесу одлуку да се у будућем времену избор Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха Српског има вршити у Манастиру Пећка Патријаршија, вишевековном седишту српских архиепископа и патријараха. А „пророковање“ вештих медијских „пророка друге Србије“ демантоваће управо Патријарх Иринеј својим канонским посетама Црној Гори, Републици Српској, Федерацији БиХ, Македонији, Хрватској, Словенији и свуда где има његове духовне деце којима ће донети поруке мира и посведочити очинску љубав. (објављено у Печату, бр. 101 од 11. фебруара 2010) |
