Пут ка Пасхи

Ви разумете да је време - простор у којем живи човек. Време - није једноставно време када се крећу сазвежђа и планете, време је - човеково време. Човек мора да живи у човечијем, а не у космичком времену. Да би оставио свој траг на времену, човек је створио календар - да би сваки дан имао своје име, да би сваки дан имао своју физиономију, да дани не би личили један на други. Зато се један дан назива Ђурђевдан, други Никољдан, трећи помен Марије Египћанке, а ово је - Страсна седмица. У Цркви се сваки дан по нечему разликује. Узгред, сећате ли се како су обележавали дане у совјетско време: „шести дан десетодневнице“. То је значило губитак сваке човечности - све се претварало у пуки механизам - надимци уместо имена, бројеви, логорски бројеви уместо имена...

Традиционално друштво, дакле, зна да време очовечи тако, да се појављује ефекат контраста: радни дани и празник. Постоје радни дани - време када се ради, а постоји и „дан суботни“ или „дан недељни“ - дан празника, када се човек опомиње да он није само биће које ради, да није само слуга свога комадића земље или свога имања, него да је он - још неко. Он је дужан да тога дана гледа Бога лицем у лице: затрептала је душа и човек је осетио да он није само грађанин ситне провинцијске области, него да је он и - син Божији, грађанин васељене. Ово умеће, умеће да се контрастно организује време - данас се изгубило, док је црквени календар очовечен у том смислу што је устројен на контрастима. На пример, покладе: махнитост боја, махнитост тела, у извесном смислу. Током поклада, одржавају се карневали у католичком свету, а реч „карневал“ долази од латинске речи која означава „месо“. Затим следе последњи припремни дани, а онда почиње Велики пост. (Да ли знате бар једног новинара који би говорио о томе? Који би рекао да после карневала почиње Велики пост? Ја никада нисам чуо да су наши репортери говорили о томе. Чудна је то појава - о томе, како људи греше, сви причају, а о томе како се кају не воле да говоре. Најзад, то је много теже забележити камером!)

И ми, такође, имамо Покладе а онда почиње Велики пост - потпуно другачије душевно осећање, потпуно другачије искуство. Затим ће уследити радост Пасхе, и колико су само различите ове две радости! Радост тела, радост утробе - радост због хране присутна током поклада, и светла, уистину духовна радост Пасхе!

Рекао бих неколико речи о једној околности због које, између осталог, волим Православље. Ову околност бих описао као трезвеност, као зачуђујућу трезвеност. Православље је, наиме, један огроман свет који собом обухвата много тога. Овде постоји једна задивљујућа мистика: у Православљу не постоји горња граница, граница за кретање у висину, за усхођење. Сећате се јеванђелских речи: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески. Ове речи се у Православљу схватају апсолутно дословно! Православно богословље говори о тајни обожења, човековог „теозиса“. О томе да човек својим очима може да созерцава нетварног Бога, да се просветљује Његовом нетварном светлошћу. Католици се тога плаше и говоре: „То је немогуће! Твар не може толико да узрасте да се сједини са Богом!” Православни, међутим, кажу: „Може! Искуство наших Светих Отаца каже да може“. Другим речима, не постоји горња граница. Православље је, међутим, способно да, позивајући на оно велико, примети и оно мало. Православље зна да цени човеково добро и не заборавља да је човек - сложено биће.

БОГОСЛУЖБЕНА ПРАВИЛА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У Православној Цркви постоји књига која се зове Типик и у њој се садржи богослужбени устав, богослужбена правила Православне Цркве. У Православној Цркви сваки дан је неки празник, а сваки дан у недељи има своју сопствену символику. Како би требало служити? Организовање богослужења је веома сложена уметност, како би биле обухваћене све те нијансе, календари и циклуси. Типик је, дакле, књига огромног обима која говори о томе како се врши богослужење у храму. По свом пореклу, ова књига је монашка и у њој се говори о правилима живота у манастиру током године. Претпоставимо, дакле, да после поклада отварамо Типик. Понедељак, прва седмица Великог поста. Почиње великопосна служба, чита се задивљујући канон - Покајни какнон Андрије Критског. Канон који има много нивоа разумевања. Овај канон, у свој његовој дубини, може да разуме једино изврстан богослов, човек који готово наизсут познаје Библију. Ова песма је врло дуга и веома обимна, због чега се и назива „Велики канон“. Ако би се читала у целини, требало би нам за то око три сата. Шта, међутим, сада видимо? У нашим храмовима стоје људи који су, уз дужно поштовање, далеко од тога да се назову познаваоцима Светог Писма. И поред тога, народ много воли овај канон и он заиста делује на душу. На неки начин, он руководи човека, јер и сама атмосфера храма током тих дана, током првих вечери Великог поста, и само одјекивање ових свештених речи, мењају нешто у човековој души. Данас, заправо, добро знамо да се живот не своди на оно што је познато нашем разуму и да заиста постоје неке дубине подсвести. Добро нам је позната следећа околност: ако човек непрестано око себе слуша псовке, то ће оставити трага на његовој души. Ако, дакле, такво дејство имају ружне речи, онда ће на исти начин деловати и оне добре и светле. Чак и ако не разумеју у потпуности црквенословенски текст (а не разумеју га многи који данас ступају у црквени живот), људи ипак долазе у храм, остају у њему и слушају. Зато - што је човек нешто више од разума. Тамо, где разум није у могућност да разуме смисао речи, почиње да их осећа човеково срце. Оно што је најважније у Канону Андрије Критског - ту се не помиње само да је човек једноставно урадио ово или оно, него после сваке такве епизоде следи и свима разумљива молитва „Помилуј нас Господе, помилуј нас!“ „Помилуј ме, Боже!“ То је разумљиво сваком човеку, чак и ако не познаје црквенословенски језик. И управо је у тим речима - „Помилуј ме, Боже“ - сама суштина Православља. Ове речи и ова молитва не могу да се преведу ни на један језик овога света. Покушавали су то да учине. Постоји, на пример, много православних парохија које су формиране у Немачкој, Енглеској, Француској, Америци, Аустралији, у разним земљама. Нашу Литургију преводе на локалне језике, али се одједном испоставља да у другим језицима не постоје речи помоћу којих би се могла адекватно превести реч „помилуј“. Преведена на француски, она отприлике означава „Господе, сажали се“, а на енглески, „Господе, буди милостив“. Зашто је то тако?

Ако сте некад слушали Баха, Моцарта или Вивалдија, западна, католичка, па чак и лутеранска богослужења, свакако се сећате да се миса служи на латинском језику, али да се једна молитва пева само на грчком. „Кирие елеисон, Христе елеисон“ - то није латински, него грчки. Људи су разумели да ову грчку молитву, „Кирие, елеисон“ („Господе, помилуј“) не могу превести на латински. Зашто? Ево због чега. У црквенословенском језику, „помилуј“, које долази од „милост“, сродно је са речју „масло“ („уље“), као што у грчком „елеисон“ потиче од „елеи“, тј. такође „уље, масло“. Ради се о томе да, према православном схватању“, ми од Бога очекујемо исцелење. Не амнестију, и не саопштење о томе да се небеске инстанце више не гневе на наше грехове и да су нам укинуле пресуду, него управо - исцелење. Ја сам грехом рано своју душу. Ми нарушавамо заповести Божије и тиме повређујемо саме себе. Ако нам Бог каже: „Ево, Ја ћу вам опростити“, радоваће нас да то чујемо, али наша душа ипак остаје болесна. Услед тога, према православном схватању, ми од Бога тражимо и добијамо опроштај, али не у јуристичком смислу, него тражимо да се дотакне дубина наше душе које Он може да исцели. Суштина је, пак, у томе да је уље или масло - најстарији лек. Поред тога, уље је први лек са којим се човек среће у животу. Детенце се рађа - и њега помазују уљем. Уље штити од инфекција, уље омекшава кожу. И зато, када се молимо са „Господе, помилуј“, ми самим тим изражавамо оно што жели наше срце: „јелеј благодати Господње“. Желимо да Господ ступи у наше срце и да исцели нашу душу, унакажену страстима.

ПУТ ВЕЛИКОГ ПОСТА

Велики пост је време кад се човек налази на путу, и то је пут ка Пасхи. Услед тога, будући да смо на путу, ма колико то чудно било, током Великог поста не служи се Литургија. Друге службе дневног циклуса остају, али се Литургија не служи. Она се служи само суботом и недељом, али се у православној традицији субота и недеља сматрају празничним данима и, у сваком случају, то нису посни дани. Веома је важно да ово разумемо: субота и недеља не улазе у број дана Великог поста. Субота и недеља - нису пост, и зато се тих дана служи Литургија, а током осталих дана - не. Ово, наравно, не значи да се може узимати храна која није посна, него значи да је то време када човек у храму може да се радује. Другим речима, то је време када нема покајничких молитава. Оним људима, који силно желе да се причесте, допуштено је да то учине средом и петком: они могу да дођу у храм и да се причесте, али се Дарови не освећују тога дана, него се они причешћују Даровима који су освећени претходне недеље.

Требало би, најзад, да пређемо на оно питање које обично сви постављају када је реч о посту, а то је питање о исхрани. Због чега уопште таква ограничавања у храни? Зар је Богу важно шта ми је у тањиру? У Јеванђељу је речено: Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека (Мт. 15; 11), тј. ружне речи и речи осуде и гнева. То пре свега значи да хришћански пост ни на који начин није повезан са представом о томе да постоји храна која скрнави и која не скрнави човека. Старозаветна подела на „чисту“ и „нечисту“ храну, у Новом Завету је сасвим неприхватљива. Све што је створио Господ јесте чисто. Ако је јестиво - онда то и једи. Човек се не скрнави храном. Зашто онда истовремено говоримо да је уздржавање у храни неопходно? Зато што је човек целовито биће. Ми нисмо само дух, јер је човек - оваплоћени дух, и од тога како живи моје тело, у великој мери зависи и како живи моја душа. Погледајте: човек мења одећу, и колико се и он сам на тај начин мења! Кад обуче вечерњу хаљину, жена постаје сасвим другачија. И не само да је другачија споља, она се тада другачије и осећа. Према томе, ако душевни живот зависи чак и од одеће, онда он утолико пре зависи од телесног стања у целини. Када су једном приликом упитали преп. Серафима Саровског како би требало постити, он је одговорио: „Тело треба да схвати да је и оно криво!“ Реч је о томе да човек не греши телом - он греши својом слободном вољом. Тело, дакле, није криво за наше грехове, крива је наша душа. И поред тога, до многих грехова долази услед тога што су они покренути у души, а затим појачани телом. Пост, дакле, управо томе треба и да послужи - да ослаби тело.

ПОСТ КАО СРЕДСТВО

Према мишљењу преп. Серафима Саровског, пост није оно главно, као што ни молитва, ни давање милостиње нису оно главно - главно је задобијање Светога Духа, а пост, молитва и милостиња само су средства за то. Пост, дакле, није оно главно, он је - пут ка Пасхи. Пост је само средство, али да бисмо знали како да правилно користимо то средство, потребно је да знамо и чему је оно конкретно намењено. Сви ће вам рећи да је пост потребан ради духовног живота. Ради чега конкретно? Пост (као уздржавање од масне хране) има три разлога. Као прво, то је онај који је свима нама познат и од којега сам и почео - као знак општецрквене солидарности, као дело послушања. Црква благосиља да се у то време пости - из послушања Цркви, и ја ћу постити ради осећања свог јединства, своје саборности са свим осталим православним хришћанима, иако ми је то тешко и не причињава ми никакву радост. То је први разлог, и он се, према мом мишљењу, може открити код већине људи који данас посте. Други разлог: пост је потребан да би душу учинио мање зависном од тела, да би се, пре свега, лако угасио вишак полне енергије. И овде би, међутим, од самог почетка требало приметити да у овом смислу пост није применљив на свакога. Овај разлог се може применти само на људе који су достигли такозвану полну зрелост (када, пак, говоримо о посту код деце, онда би се могло рећи да она посте само ради послушања). Најзад, трећи разлог за пост као за уздржавање од тешке хране јесте олакшавање молитвеног труда. Као што је једном рекао неки од стараца, „треба да једемо само онолико колико ће нам омогућити да, кад устанемо од стола, пожелимо да се молимо“. Дакле, ако од стола устајеш са осећањем отежалости, тако да не желиш да размишљаш о Богу, то значи да си се прејео. Православни после обеда изуговарају молитву у којој благодаре Богу на томе што их је наситио земаљским добрима, а затим изговарају: „Не лиши нас Твог небеског Царства“. Према томе, требало би да једемо у оној мери која неће довести до раскорака између онога што тражимо од Бога и стања у које смо себе довели. Пост је, у том смислу, средство за обуздавање плоти, а плот на језику Православља не означава тело, него онај део наше душе који је повезан са телом. То су она кретања наше свести и подсвести која су повезана са нашом полношћу, са нашом телесношћу, са нашим нагоном за храном, итд. Ако бисмо говорили савременим језиком, плот је оно што истражује фројдистичка психоанализа. Када ова полна стихија пређе своје границе и када постане диктатор, треба је вратити на место и пост у томе може много да помогне. Услед тога, морате имати на уму: проблем није у ономе, што ми се налази у тањиру. Ви можете да се преједете и посном храном, и проблем је у томе како све то утиче на човеково молитвено расположење.

Сетите се да је пост - средство за достизање циља. Ако тог циља нема, ако човека не интересује духовно стваралаштво и духовно делање, онда је опасно да му се у руке да овакво оружје. Оно код њега може да доведе до сасвим другачијих последица. И опет, у не тако давним совјетским времнеима било је прилика када људи уопште нису били у могућност да посте. У сваком случају, најважније је уздржавање од канибализма, од „прождирања“ људи - гневом, осуђивањем, раздражљивошћу. То ће бити наша истинска жртва. Пост је време када смо позвани да будемо хришћани у већој мери него што смо то обично, а бити хришћанин значи не само љубити Бога, него и ближњег.

Превод Антонина Пантелић

Ђакон Андреј Курајев,

(избор из чланка О Великом посту)