Put ka Pashi

Evo, prolaze oni pripremni dani pred Veliki post, dolaze, naravno, i Poklade. Poklade su - čudno vreme. S jedne strane kažu da su ti dani gotovo paganskog, još staroslovenskog porekla. Možda, možda... Vi, međutim, znate da je jedna od onih karakteristika koju je, na žalost, izgubilo savremeno vreme, a koja je bila živa u tradicionalnoj Rusiji još u prošlom veku i koja, uopšteno, još uvek postoji u Crkvi - umeće da se organizuje vreme.

Vi razumete da je vreme - prostor u kojem živi čovek. Vreme - nije jednostavno vreme kada se kreću sazvežđa i planete, vreme je - čovekovo vreme. Čovek mora da živi u čovečijem, a ne u kosmičkom vremenu. Da bi ostavio svoj trag na vremenu, čovek je stvorio kalendar - da bi svaki dan imao svoje ime, da bi svaki dan imao svoju fizionomiju, da dani ne bi ličili jedan na drugi. Zato se jedan dan naziva Đurđevdan, drugi Nikoljdan, treći pomen Marije Egipćanke, a ovo je - Strasna sedmica. U Crkvi se svaki dan po nečemu razlikuje. Uzgred, sećate li se kako su obeležavali dane u sovjetsko vreme: „šesti dan desetodnevnice“. To je značilo gubitak svake čovečnosti - sve se pretvaralo u puki mehanizam - nadimci umesto imena, brojevi, logorski brojevi umesto imena...
Tradicionalno društvo, dakle, zna da vreme očoveči tako, da se pojavljuje efekat kontrasta: radni dani i praznik. Postoje radni dani - vreme kada se radi, a postoji i „dan subotni“ ili „dan nedeljni“ - dan praznika, kada se čovek opominje da on nije samo biće koje radi, da nije samo sluga svoga komadića zemlje ili svoga imanja, nego da je on - još neko. On je dužan da toga dana gleda Boga licem u lice: zatreptala je duša i čovek je osetio da on nije samo građanin sitne provincijske oblasti, nego da je on i - sin Božiji, građanin vaseljene. Ovo umeće, umeće da se kontrastno organizuje vreme - danas se izgubilo, dok je crkveni kalendar očovečen u tom smislu što je ustrojen na kontrastima. Na primer, poklade: mahnitost boja, mahnitost tela, u izvesnom smislu. Tokom poklada, održavaju se karnevali u katoličkom svetu, a reč „karneval“ dolazi od latinske reči koja označava „meso“. Zatim slede poslednji pripremni dani, a onda počinje Veliki post. (Da li znate bar jednog novinara koji bi govorio o tome? Koji bi rekao da posle karnevala počinje Veliki post? Ja nikada nisam čuo da su naši reporteri govorili o tome. Čudna je to pojava - o tome, kako ljudi greše, svi pričaju, a o tome kako se kaju ne vole da govore. Najzad, to je mnogo teže zabeležiti kamerom!)
I mi, takođe, imamo Poklade a onda počinje Veliki post - potpuno drugačije duševno osećanje, potpuno drugačije iskustvo. Zatim će uslediti radost Pashe, i koliko su samo različite ove dve radosti! Radost tela, radost utrobe - radost zbog hrane prisutna tokom poklada, i svetla, uistinu duhovna radost Pashe!
Rekao bih nekoliko reči o jednoj okolnosti zbog koje, između ostalog, volim Pravoslavlje. Ovu okolnost bih opisao kao trezvenost, kao začuđujuću trezvenost. Pravoslavlje je, naime, jedan ogroman svet koji sobom obuhvata mnogo toga. Ovde postoji jedna zadivljujuća mistika: u Pravoslavlju ne postoji gornja granica, granica za kretanje u visinu, za ushođenje. Sećate se jevanđelskih reči: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski. Ove reči se u Pravoslavlju shvataju apsolutno doslovno! Pravoslavno bogoslovlje govori o tajni oboženja, čovekovog „teozisa“. O tome da čovek svojim očima može da sozercava netvarnog Boga, da se prosvetljuje Njegovom netvarnom svetlošću. Katolici se toga plaše i govore: „To je nemoguće! Tvar ne može toliko da uzraste da se sjedini sa Bogom!” Pravoslavni, međutim, kažu: „Može! Iskustvo naših Svetih Otaca kaže da može“. Drugim rečima, ne postoji gornja granica. Pravoslavlje je, međutim, sposobno da, pozivajući na ono veliko, primeti i ono malo. Pravoslavlje zna da ceni čovekovo dobro i ne zaboravlja da je čovek - složeno biće.
BOGOSLUŽBENA PRAVILA PRAVOSLAVNE CRKVE
U Pravoslavnoj Crkvi postoji knjiga koja se zove Tipik i u njoj se sadrži bogoslužbeni ustav, bogoslužbena pravila Pravoslavne Crkve. U Pravoslavnoj Crkvi svaki dan je neki praznik, a svaki dan u nedelji ima svoju sopstvenu simvoliku. Kako bi trebalo služiti? Organizovanje bogosluženja je veoma složena umetnost, kako bi bile obuhvaćene sve te nijanse, kalendari i ciklusi. Tipik je, dakle, knjiga ogromnog obima koja govori o tome kako se vrši bogosluženje u hramu. Po svom poreklu, ova knjiga je monaška i u njoj se govori o pravilima života u manastiru tokom godine. Pretpostavimo, dakle, da posle poklada otvaramo Tipik. Ponedeljak, prva sedmica Velikog posta. Počinje velikoposna služba, čita se zadivljujući kanon - Pokajni kaknon Andrije Kritskog. Kanon koji ima mnogo nivoa razumevanja. Ovaj kanon, u svoj njegovoj dubini, može da razume jedino izvrstan bogoslov, čovek koji gotovo naizsut poznaje Bibliju. Ova pesma je vrlo duga i veoma obimna, zbog čega se i naziva „Veliki kanon“. Ako bi se čitala u celini, trebalo bi nam za to oko tri sata. Šta, međutim, sada vidimo? U našim hramovima stoje ljudi koji su, uz dužno poštovanje, daleko od toga da se nazovu poznavaocima Svetog Pisma. I pored toga, narod mnogo voli ovaj kanon i on zaista deluje na dušu. Na neki način, on rukovodi čoveka, jer i sama atmosfera hrama tokom tih dana, tokom prvih večeri Velikog posta, i samo odjekivanje ovih sveštenih reči, menjaju nešto u čovekovoj duši. Danas, zapravo, dobro znamo da se život ne svodi na ono što je poznato našem razumu i da zaista postoje neke dubine podsvesti. Dobro nam je poznata sledeća okolnost: ako čovek neprestano oko sebe sluša psovke, to će ostaviti traga na njegovoj duši. Ako, dakle, takvo dejstvo imaju ružne reči, onda će na isti način delovati i one dobre i svetle. Čak i ako ne razumeju u potpunosti crkvenoslovenski tekst (a ne razumeju ga mnogi koji danas stupaju u crkveni život), ljudi ipak dolaze u hram, ostaju u njemu i slušaju. Zato - što je čovek nešto više od razuma. Tamo, gde razum nije u mogućnost da razume smisao reči, počinje da ih oseća čovekovo srce. Ono što je najvažnije u Kanonu Andrije Kritskog - tu se ne pominje samo da je čovek jednostavno uradio ovo ili ono, nego posle svake takve epizode sledi i svima razumljiva molitva „Pomiluj nas Gospode, pomiluj nas!“ „Pomiluj me, Bože!“ To je razumljivo svakom čoveku, čak i ako ne poznaje crkvenoslovenski jezik. I upravo je u tim rečima - „Pomiluj me, Bože“ - sama suština Pravoslavlja. Ove reči i ova molitva ne mogu da se prevedu ni na jedan jezik ovoga sveta. Pokušavali su to da učine. Postoji, na primer, mnogo pravoslavnih parohija koje su formirane u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj, Americi, Australiji, u raznim zemljama. Našu Liturgiju prevode na lokalne jezike, ali se odjednom ispostavlja da u drugim jezicima ne postoje reči pomoću kojih bi se mogla adekvatno prevesti reč „pomiluj“. Prevedena na francuski, ona otprilike označava „Gospode, sažali se“, a na engleski, „Gospode, budi milostiv“. Zašto je to tako?
Ako ste nekad slušali Baha, Mocarta ili Vivaldija, zapadna, katolička, pa čak i luteranska bogosluženja, svakako se sećate da se misa služi na latinskom jeziku, ali da se jedna molitva peva samo na grčkom. „Kirie eleison, Hriste eleison“ - to nije latinski, nego grčki. Ljudi su razumeli da ovu grčku molitvu, „Kirie, eleison“ („Gospode, pomiluj“) ne mogu prevesti na latinski. Zašto? Evo zbog čega. U crkvenoslovenskom jeziku, „pomiluj“, koje dolazi od „milost“, srodno je sa rečju „maslo“ („ulje“), kao što u grčkom „eleison“ potiče od „elei“, tj. takođe „ulje, maslo“. Radi se o tome da, prema pravoslavnom shvatanju“, mi od Boga očekujemo iscelenje. Ne amnestiju, i ne saopštenje o tome da se nebeske instance više ne gneve na naše grehove i da su nam ukinule presudu, nego upravo - iscelenje. Ja sam grehom rano svoju dušu. Mi narušavamo zapovesti Božije i time povređujemo same sebe. Ako nam Bog kaže: „Evo, Ja ću vam oprostiti“, radovaće nas da to čujemo, ali naša duša ipak ostaje bolesna. Usled toga, prema pravoslavnom shvatanju, mi od Boga tražimo i dobijamo oproštaj, ali ne u jurističkom smislu, nego tražimo da se dotakne dubina naše duše koje On može da isceli. Suština je, pak, u tome da je ulje ili maslo - najstariji lek. Pored toga, ulje je prvi lek sa kojim se čovek sreće u životu. Detence se rađa - i njega pomazuju uljem. Ulje štiti od infekcija, ulje omekšava kožu. I zato, kada se molimo sa „Gospode, pomiluj“, mi samim tim izražavamo ono što želi naše srce: „jelej blagodati Gospodnje“. Želimo da Gospod stupi u naše srce i da isceli našu dušu, unakaženu strastima.
PUT VELIKOG POSTA
Veliki post je vreme kad se čovek nalazi na putu, i to je put ka Pashi. Usled toga, budući da smo na putu, ma koliko to čudno bilo, tokom Velikog posta ne služi se Liturgija. Druge službe dnevnog ciklusa ostaju, ali se Liturgija ne služi. Ona se služi samo subotom i nedeljom, ali se u pravoslavnoj tradiciji subota i nedelja smatraju prazničnim danima i, u svakom slučaju, to nisu posni dani. Veoma je važno da ovo razumemo: subota i nedelja ne ulaze u broj dana Velikog posta. Subota i nedelja - nisu post, i zato se tih dana služi Liturgija, a tokom ostalih dana - ne. Ovo, naravno, ne znači da se može uzimati hrana koja nije posna, nego znači da je to vreme kada čovek u hramu može da se raduje. Drugim rečima, to je vreme kada nema pokajničkih molitava. Onim ljudima, koji silno žele da se pričeste, dopušteno je da to učine sredom i petkom: oni mogu da dođu u hram i da se pričeste, ali se Darovi ne osvećuju toga dana, nego se oni pričešćuju Darovima koji su osvećeni prethodne nedelje.
Trebalo bi, najzad, da pređemo na ono pitanje koje obično svi postavljaju kada je reč o postu, a to je pitanje o ishrani. Zbog čega uopšte takva ograničavanja u hrani? Zar je Bogu važno šta mi je u tanjiru? U Jevanđelju je rečeno: Ne pogani čoveka što ulazi u usta, nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka (Mt. 15; 11), tj. ružne reči i reči osude i gneva. To pre svega znači da hrišćanski post ni na koji način nije povezan sa predstavom o tome da postoji hrana koja skrnavi i koja ne skrnavi čoveka. Starozavetna podela na „čistu“ i „nečistu“ hranu, u Novom Zavetu je sasvim neprihvatljiva. Sve što je stvorio Gospod jeste čisto. Ako je jestivo - onda to i jedi. Čovek se ne skrnavi hranom. Zašto onda istovremeno govorimo da je uzdržavanje u hrani neophodno? Zato što je čovek celovito biće. Mi nismo samo duh, jer je čovek - ovaploćeni duh, i od toga kako živi moje telo, u velikoj meri zavisi i kako živi moja duša. Pogledajte: čovek menja odeću, i koliko se i on sam na taj način menja! Kad obuče večernju haljinu, žena postaje sasvim drugačija. I ne samo da je drugačija spolja, ona se tada drugačije i oseća. Prema tome, ako duševni život zavisi čak i od odeće, onda on utoliko pre zavisi od telesnog stanja u celini. Kada su jednom prilikom upitali prep. Serafima Sarovskog kako bi trebalo postiti, on je odgovorio: „Telo treba da shvati da je i ono krivo!“ Reč je o tome da čovek ne greši telom - on greši svojom slobodnom voljom. Telo, dakle, nije krivo za naše grehove, kriva je naša duša. I pored toga, do mnogih grehova dolazi usled toga što su oni pokrenuti u duši, a zatim pojačani telom. Post, dakle, upravo tome treba i da posluži - da oslabi telo.
POST KAO SREDSTVO
Prema mišljenju prep. Serafima Sarovskog, post nije ono glavno, kao što ni molitva, ni davanje milostinje nisu ono glavno - glavno je zadobijanje Svetoga Duha, a post, molitva i milostinja samo su sredstva za to. Post, dakle, nije ono glavno, on je - put ka Pashi. Post je samo sredstvo, ali da bismo znali kako da pravilno koristimo to sredstvo, potrebno je da znamo i čemu je ono konkretno namenjeno. Svi će vam reći da je post potreban radi duhovnog života. Radi čega konkretno? Post (kao uzdržavanje od masne hrane) ima tri razloga. Kao prvo, to je onaj koji je svima nama poznat i od kojega sam i počeo - kao znak opštecrkvene solidarnosti, kao delo poslušanja. Crkva blagosilja da se u to vreme posti - iz poslušanja Crkvi, i ja ću postiti radi osećanja svog jedinstva, svoje sabornosti sa svim ostalim pravoslavnim hrišćanima, iako mi je to teško i ne pričinjava mi nikakvu radost. To je prvi razlog, i on se, prema mom mišljenju, može otkriti kod većine ljudi koji danas poste. Drugi razlog: post je potreban da bi dušu učinio manje zavisnom od tela, da bi se, pre svega, lako ugasio višak polne energije. I ovde bi, međutim, od samog početka trebalo primetiti da u ovom smislu post nije primenljiv na svakoga. Ovaj razlog se može primenti samo na ljude koji su dostigli takozvanu polnu zrelost (kada, pak, govorimo o postu kod dece, onda bi se moglo reći da ona poste samo radi poslušanja). Najzad, treći razlog za post kao za uzdržavanje od teške hrane jeste olakšavanje molitvenog truda. Kao što je jednom rekao neki od staraca, „treba da jedemo samo onoliko koliko će nam omogućiti da, kad ustanemo od stola, poželimo da se molimo“. Dakle, ako od stola ustaješ sa osećanjem otežalosti, tako da ne želiš da razmišljaš o Bogu, to znači da si se prejeo. Pravoslavni posle obeda izugovaraju molitvu u kojoj blagodare Bogu na tome što ih je nasitio zemaljskim dobrima, a zatim izgovaraju: „Ne liši nas Tvog nebeskog Carstva“. Prema tome, trebalo bi da jedemo u onoj meri koja neće dovesti do raskoraka između onoga što tražimo od Boga i stanja u koje smo sebe doveli. Post je, u tom smislu, sredstvo za obuzdavanje ploti, a plot na jeziku Pravoslavlja ne označava telo, nego onaj deo naše duše koji je povezan sa telom. To su ona kretanja naše svesti i podsvesti koja su povezana sa našom polnošću, sa našom telesnošću, sa našim nagonom za hranom, itd. Ako bismo govorili savremenim jezikom, plot je ono što istražuje frojdistička psihoanaliza. Kada ova polna stihija pređe svoje granice i kada postane diktator, treba je vratiti na mesto i post u tome može mnogo da pomogne. Usled toga, morate imati na umu: problem nije u onome, što mi se nalazi u tanjiru. Vi možete da se prejedete i posnom hranom, i problem je u tome kako sve to utiče na čovekovo molitveno raspoloženje.
Setite se da je post - sredstvo za dostizanje cilja. Ako tog cilja nema, ako čoveka ne interesuje duhovno stvaralaštvo i duhovno delanje, onda je opasno da mu se u ruke da ovakvo oružje. Ono kod njega može da dovede do sasvim drugačijih posledica. I opet, u ne tako davnim sovjetskim vremneima bilo je prilika kada ljudi uopšte nisu bili u mogućnost da poste. U svakom slučaju, najvažnije je uzdržavanje od kanibalizma, od „proždiranja“ ljudi - gnevom, osuđivanjem, razdražljivošću. To će biti naša istinska žrtva. Post je vreme kada smo pozvani da budemo hrišćani u većoj meri nego što smo to obično, a biti hrišćanin znači ne samo ljubiti Boga, nego i bližnjeg.
Prevod Antonina Pantelić
Đakon Andrej Kurajev,
(izbor iz članka O Velikom postu)