Savršena vera i nelicemerna ljubav

Jer šta ako neki ne verovaše? Zar će njihovo neverovanje veru Božiju ukinuti? Nikako!” (Rim. 3,3-4). Ove reči apostola Pavla nam pokazuju svu kompleksnost pitanja vere i neverovanja i podstiču odgovorni optimizam vere. Nisu hladna konstatacija o drugome, nego su izraz verničke sigurnosti i pouzdanja u Boga. Izražavaju duboku veru koja je nesmestiva u preuske kategorije fanatizma koji uvek počinje kao strah od drugog i drugačijeg.

Znajući ovo, mi se ne opterećujemo do mržnje tuđim zlonamerijem, bez obzira na oblik i stepen istoga. Zbog toga ne treba da se uzbuđujemo najnovijim pojavama u mnogim evropskim gradovima i državama koje se tiču formiranja različitih ateističkih društava. Duboko uvažavajući njihovu slobodu, pitamo se zašto njima toliko smeta vera i vernik? Oni veruju da ne veruju, i to nikome ne smeta, ali otkud onda njihova potreba da, tražeći svoja prava, nama osporavaju veru, rukovodeći se samo svojim mišljenjem i ne uvažavajući našu slobodu? Oni nas ne razumeju, misle da nas je previše, da treba nekako stati na put širenju i praktikovanju vere. Nije li to najgrublje zagovaranje nasilja nad čovekovom slobodom? Naravno da jeste. Ali ogromna manjina uvek nastoji da nadgovori većinu, stvori sumnju i dođe do kritične mase buntovnika koji će parolama i protestima rušiti svaki poredak. Tu nema ničeg stvaralačkog, jer se sve zasniva na traženju greške i propusta drugoga, a ne na stvaralačkom činu slobodne ličnosti.
STRAH UVEK RAĐA NASILjE
Čovek na zemlji neprestano traga za životom, traži smisao i meru postojanja i često umoran posrće u beznađe. Još od prvorođenog Kaina, u čoveku se mešaju vera i sumnja, i kao što je u njegovo vreme sumnja nadjačala veru i on postao bratoubica, tako je uvek bilo, do naših dana. Kad ne razumemo razloge drugoga, onda jedino što činimo jeste mržnja i osveta. To nije dobro, ali nažalost čest je slučaj u čovekovom životu. To treba prepoznavati i ispravljati, čuvati se od stanja osvete i nasilja nad drugim i drugačijim. Istorija nam svedoči da nasilje skoro uvek vrši slabiji, neostvareniji i nesigurniji. Kad je čovek siguran, on se ne uzbuđuje tako lako, ne brani se i ne napada nepotrebno, strpljivo istrajava na svom putu vere. Čim je nesiguran, on je i nasilan, jer ga troši njegova neostvarenost u životu. Postaje buntovnik koji na kraju okonča kao podanik ili pripadnik neke mase, grupe koja živi na parolaškoj zanesenosti, često čineći ono što ne razume, ali ne odustaje od puta pobune i nezadovoljstva. Drugi mu je uvek smetnja; iako nema definisane razloge, uvek ima potrebu da se obračunava i prigovara. Apostol Pavle je lepo definisao to stanje rečima: „Vama nije tesno u nama, nego vam je tesno u srcima vašim” (2Kor. 6,12). Ta unutrašnja teskoba srca obeshrabruje čoveka i obesmišljava dobro stvaralaštvo. Verujući čovek sve ovo zna, i zato ne treba preterano da se uzbuđuje do nagona za osvetom i obračunavanjem. Ali treba uvek da podstiče dijalog sa svima, nikome da ne bude smetnja i spoticanje (up. 2Kor. 10,32), prema svakome treba da bude dobronameran. Koliko je to moguće, treba da pokreće sve iz stanja straha i nesigurnosti u životnu smislenu lepotu. Za verujućeg čoveka razlike uvek predstavljaju dobru mogućnost, nisu unapred prepreka za komunikaciju. Ne sporim da postoje i drugačiji primeri, ali naglašavam da to nije put vere, nego je bespuće kojim ide neostvareni čovek, bez obzira da li se izjašnjavao kao verujući ili neverujući. Jer vera nije stvar o kojoj se izjašnjava, to je živi život, zajedničenje u slobodi, istini i ljubavi. Zbog toga je potrebno da mi, verujući ljudi, koliko do nas stoji budemo u miru sa svima, bez obzira na to šta oni čine. Jer jevanđeljski ideal vere jeste činiti drugome ono što želimo da nama drugi čini (up. Mt 7,12), a ne samo činiti dobro onima koji nama čine dobro i uzvraćati na zlo zlim. To je loš put, koji počiva na strahu od drugoga i neminovno dovodi do nasilja. Ovde treba biti zaista oprezan u proceni i postupku i ne posrnuti u beznadežni strah pri suočenju sa bilo kakvim oblikom zlonamerija.
SIGURNA VERA POČIVA NA LjUBAVI
Biti siguran u veri uvek znači znati nezlopamtivo opraštati, voleti i kad nisi voljen. Razlikovati dobro od zla, činiti dobro uvek i nikad ne posrtati u besmisao obračunavanja sa neistomišljenicima. Često je život opterećen nesuglasicama do nepodnošljivosti, što definiše apostol rečima: „Spolja borbe, a iznutra strahovanja” (2Kor. 7,5). Odgovornost vernika sastoji se u tome da sve to preobrazi na bolje, tako što će uvek biti prepun utehe (2Kor. 7,4), a ne još jedan učesnik u nezaustavljivom sukobu. To je moguće samo onda kad je vera jača od straha, ljubav od mržnje. Kad nisam ja na prvom mestu, nego se trudim da bar stanem na mesto drugoga, kako bih ga razumeo, ako još uvek ne mogu da drugoga stavim ispred sebe. Samo onda kad sam siguran, ne kolebam se u ljubavi prema drugome, rukovodim se ljubavlju Božjom a ne njegovim ili mojim stanjem. Mnogo je lakše krenuti za drugim i njegovim stanjem, suočavati se i iznositi svoju argumentaciju protiv njegove, ali gde ćemo tako stići obojica? Teško je, ali to je put vere: ubediti sebe da postupamo drugačije, da se ne predajemo beznađu i ne podlegnemo stanju neprekidne suprostavljenosti. Prva reakcija na zlonamerije teško može da se izbegne, ali u daljem toku treba drugačije promišljati i postupati. Na to nas podseća apostol rečima: „Gnevite se, ali ne grešite, sunce da ne zađe u gnevu vašem” (Ef. 4,26), dodajući još: „Ugledajte se na Boga kao deca voljena“ (Ef. 5,1). Vrlo je važno promisliti, razumeti i prihvatiti ove reči, jer na taj način ulazimo u sadejstvo ljubavi Božje, vidimo da Bog od nas traži to da sve volimo bezrezervno i bezuslovno, a ne da se sa bilo kime svađamo zbog Njega. Tako je naš najveći promašaj to što po svaku cenu želimo da dokazujemo drugima da Bog postoji, odustajući od ljubavi prema onima koji nam se protive. To nije put vere, to Bog od nas ne traži. Prava pobožnost se sastoji u strpljivom istrajavanju u dobrodetelji do kraja, a ne u nametanju sebe i svojih stavova drugima, makar to bila i vera u Boga.
NEVEROVANjE JE BUNT PROTIV VERNIKA, A NE PROTIV BOGA
Pažljivim razmatranjem izjava i stavova skoro svih ateistički raspoloženih grupa i pojedinaca, videćemo da mnogi među njima nisu stigli do Boga, nismo im mi dali. Zaustavili su se na nama i komentarišu nas, povremeno prozivajući Boga zbog nas. Iz ovoga se može nedvosmisleno zaključiti da smo im mi zaklonili Boga, možda i nenamerno, ali je to tako zaista. Od nas ne mogu da vide Boga, tako da nije dobro da mi mislimo da oni to ne žele, nego je potrebno da promišljamo svoje postupke, a ne njihove. Tako ćemo najviše pomoći i njima i sebi, jer od njih niko ne traži da budu so zemlji i svetlost svetu (up. Mt 5,13-14), dok bi za nas to trebalo da bude i poziv i izbor istovremeno. Tako da je ideja nadmudrivanja i poređenja suvišna i besmislena, bolje je tražiti dobre načine za ostvarivanje komunikacije. Očigledan je njihov bunt protiv nas, koji ne mora uvek biti umestan, ali je uvek ilustrativan. Jer, kako drugačije razumeti njihovu potrebu da se identifikuju kao priznata grupa sa svojim pravima i pravilima tako što će imati svog sveca-zaštitnika, ili kako to oni kažu „neradni dan”?. Pa u tom kontekstu se odlučuju za Darvindan, i ne procenjujući da li je on bio vernik. Jednostavno, misle da je on za njih pogodan i žele da slave njegov rođendan. Ako je njima tako lepo, ni nama ne smeta, ali zašto mi njima i dalje smetamo? E to je pitanje i za njih i za nas.
ODGOVORNOST VERNIKA
Odgovornost verujućeg čoveka je uvek veća negoli što je to slučaj sa onim koji to nije, što se ne pokazuje, nažalost, baš uvek kao tačno. Zbog toga treba nastojati da, koliko je to moguće, uvek budemo neko ko čini dobro i podstiče dobro činjenje. Takođe je važno i potrebno da u prvi plan stavljamo uvek ljubav Božju, da ih ubeđujemo da njih Bog stvarno voli, da nije neko ko jedva čeka da kazni, oduzme i pokori, nego je jedini pravi Darodavac. Koliko nismo u tome uspeli, pokazuje nam jedna od njihovih parola, koja glasi: „Nema Boga, živi slobodno!”. Ove reči treba da budu najpre opomena za nas i našu verničku odgovornost, da se upitamo o tome kakvu smo to sliku stvorili o Bogu kod drugoga čoveka. Nije to samo olako preuzimanje odgovornosti za nečije postupke, nego je naše nepromišljeno postupanje. Tu sliku o Bogu nisu oni izmaštali, čuli su naše pretnje Bogom, i pod teretom tih pretnji posrnuli iz beznađa u prkos. To je dovelo do jednog tragičnog stanja, da čovek želi da se „oslobodi” od Darodavca slobode. I ne idimo dalje u osuđivanje takvog stava drugih, promišljajmo svoje postupanje u životu, budimo u tome odgovorni i istrajni na dobrom putu vere. Znajmo i to svedočimo drugima da Bog voli svakoga čoveka više i bolje nego što to sam čovek zna i može da učini. Ta Božja ljubav treba da nas sve pokrene u progresiju i stvaralaštvo, a ne da dangubimo u strahovima i nadmudrivanju. Zato, ne treba da nas ništa obeshrabruje do beznađa, niti da nas podstiče u nasilje nikakva i ničija zlonamernost. Moramo biti odgovorni u postupanju, duboko svesni da neće svi veru (up. 2Sol. 3,2), ali da ih zbog toga ne treba doživljavati kao neprijatelje, nego treba ostati u stanju dobronamernosti prema njima. Ne gubiti nikad nadu, ne presuđivati brzopleto i pre vremena ni o kome i ni o čemu.
OBLAČAK, PROĆI ĆE…
Svetootačka mudrost nam nedvosmisleno svedoči da uvek u svemu treba biti pribran, odmeren i umestan. Zapisano je da je sveti Atanasije Veliki jednom prilikom, u vezi sa mnogo težim iskušenjima, izjavio: „Oblačak, proći će…”. Na ovaj način nije nikoga potcenio, nego je pravilno rasuđivao o sili vere koja je iznad svakog nasilja. Nije ugrožena ni strahom, ni mržnjom, ni osvetom – osmišljena je ljubavlju, i kao takva svemoćna je, jer sve oslobađa, nikoga ne pokorava. To je smisao reči apostola ljubavi: „Ovo je pobeda koja pobedi svet – vera naša” (1Jn 5,4). Pobedi, a ne porazi, što jasno i tačno određuje naš put kojim idemo ka Bogu i jedni drugima u susret. To je moguće samo onda kad smo slobodni od sebe, rasterećeni od ličnog i kolektivnog egoizma, stvarno verujući, a ne nominalno pripadajući negde protiv nekoga. Samo tako možemo bezuslovno da volimo i bezgranično da praštamo, svima da želimo dobro, nikoga na ništa da ne prisiljavamo.
Zaista, treba pobediti strah u sebi kao uplašenost od drugoga, i stražiti nad sobom čuvajući druge od sebe. Sve bi tada bilo lepše i bolje, a sigurno je da bi i neki od onih koji buntuju razumeli veru. Tako bismo zaključili da je i nas na dobro pokrenuo njihov bunt, dok je njih naša sigurna vera podstakla da vide dalje od gledanja samo nas, da vide Boga i poznaju ljubav Njegovu neizmernu prema svima. Tada bi svi prestali da se troše pisanjem i čitanjem parola, oživotvorili bi sve dobre misli, i tako živeli u zajedničkoj radosti. Jer, to je neosporno negde u dubini: svi želimo život, niko se ne miri sa smrću, ali nas, u stanju izgubljene komunikacije, razdire mržnja i proždire beznađe…
Zato, stanimo i pogledajmo se u oči, pa poput starozavetnog čoveka Isava, koji je posle svađe sa bratom Jakovom, pri susretu sa njim posle mnogo godina smogao snage da se vrati na put vere. Recimo jedan drugome reči koje je on rekao svome bratu pri susretu pomirenja: „Kad videh lice tvoje kao da videh lice Božje” (Post. 33,10). Samo tako osposobljeni za dobronamernost, izdržaćemo do kraja, neće nas pobediti ničija zlovolja i zločinjenje. Bićemo neosporno dobar primer mnogima, što je jedini pravi ideal vere u odnosu prema drugom i drugačijem. Kad nije tako, onda pristajemo na mepotrebna bespuća, i sami istupamo iz konteksta vere u borbu sa svima i protiv svih, gde je poraz jedina mera opasnog promašaja.
Da, treba pobediti fanatizam pripadnosti i ravnodušnost koja obesmišljava, boriti se uvek za čoveka u sebi i oko sebe, nikad protiv bilo kako drugog i drugačijeg.