Свет књиге

Новости из света књиге:

ПОРУКЕ ПРЕДАКА
Ђ. Трифуновић, Стара српска књижевност - Основи, Београд, 2009.
Овај кратки осврт могао би се означити и као историја без ратовања, јер се ту, уместо имена војсковођа варљивих победа и ужаса пораза, говори о племенитом раду на књизи, којим се остварује пренос идеја и зближавање људи. O људима неке епохе више се сазнаје преко изучавања књиге, него кроз њихово ратовање.
 „Уз постојећи Азбучник српских средњевековних књижевних појмова и уз садашње Основе, друга књига Основа требало би да затвори свод изнад којег ће се издићи купола Историје старе српске књижевности. Да ли ће наше поколење историчара књижевности написати такву Историју - тешко је одговорити.“
Овим речима се завршава предговор првог издања књиге, састављен на празник Благовести већ „далеке“ 1994. године. Протеклих шеснаест година само је потврдило, па и појачало страховање аутора. Штавише, треба рећи да се данас са више уверености може тврдити да први читалац овог трећег издања књиге неће дочекати назначени циљ, иако су за поменуту „трилогију“, која би представљала темељ будуће историје, већ урађена два носећа стуба.
Изучавање старе српске књижевности траје око 150 година. Тај посао морају да ураде сами Срби и стога им је тек оснивањем сопствене државе то постало могуће. Задивљује колико су припадници тадашње генерације, више неписмени него полуписмени, одмах по престанку оружане борбе за стварање своје државе, показали осећаја за потребу каквог-таквог пописа српских старина. У кратком предаху, већ у јесен прве устаничке године, састављен је списак храмова - појушчих и порушених.
Већ средином 19. века, издају се текстови старих српских писаца и тај рад је у неким деловима још увек једино што се на том плану учинило. Следило је даље изучавање са два потпуна прекида, током светских ратова. Ти прекиди значили су и смену генерација на пољу науке. После ратова долазе нови људи, који тек требају да стасају за тај посао.
Стара књига настаје у потпуно друкчијим условима од данашњих. Тражи велику љубав и труд, уз жртву. Рад писара захтева активан однос, скопчан са многим недоумицама. Далеко је то од једностраног преноса текста. Предложак са кога се врши препис могао је бити лоше урађен. Затим, могао је да потиче са другог језичког подручја. Први преводиоци нису били само преносиоци, већ, истовремено, и ствараоци, јер су на језик без књижевне прошлости преносили развијену литературу.
Ова књига Основа ставила је себи у задатак да обради оквире, трајање, језик и његово место у „Вавилонској кули“, преузимање византијског и античког наслеђа, однос према Истоку и Западу, као и везе са руском књижевношћу.
Занимљиво је да се, као и у житијима Светог Саве, и код Доментијана и код Теодосија, поглавље о догађајима око стицања црквене независности нашло тачно на средини списа, са пуним правом, јер је то средишња тачка српског постојања. Значајан допринос књиге састоји се и у томе што се нашло начина да у први план буде извучена личност студеничког игумана Спиридона, до сада познатог једино по томе што му је Свети Сава писао са својих путовања. Уз то, књига даје и први преглед српскословенских потписаних и датованих превода са грчког. Наравно да је број превода који нису потписани или датовани далеко већи.
Што се тиче трајања старе српске књижевности, она представља најдуже доба у оквиру читаве историје српске књиге, од прве половине 11. века - почев од житија Светог краља Владимира - па до времена сеобе. Она свој крај није доживела замирањем или слабљењем изворног стварања, већ претапањем у нову фазу стварања. Језик на коме је настала је српскословенски и још увек није целовито приказан. Изучавање почиње са Павлом Шафариком и Вуком Караџићем. У почетку, реч „језик“, поред основног значења, очуваног и до данас, означавала је и народ - језик је нераздвојни део једног народа.
Срби су много више урадили на преводу дела насталих у Византији на грчком језику, него што су сами стварали. Српски писци углавном се ограничавају на састављање житија својих светитеља и одговарајуће црквене текстове у циљу њиховог штовања. Превођење са грчког није потпуно престало ни падом старе државе. Рад на преводима био је таквог обима да није мали број примера где се неко изворно грчко дело сачувало и преживело ропство само преко српског језика. Често се и по више пута преводи једно исто дело. У 14. веку се примећује како се Срби труде да преводе и списе својих савременика из Византије, као дела Григорија Синаита, Григорија Паламе, Филотеја Кокина...
Велики број грчких књига рано је почео да доспева у европске библиотеке, што је помогло њиховом опстанку. То се не дешава са српском књигом и она је кроз сва времена ропства била препуштена сама себи и делила судбину свог народа. Ко би некада могао замислити да је српска књига на далеком Синају, окруженом иноверним морем, безбеднија него у српском престоном граду, усред „цивилизоване“ Европе. Уништење Народне библиотеке у хитлеровском бомбардовању 1941. је ненадокнадив губитак. Кад се зна шта су Срби преживели и каква страдања су поднели, чудно је да је ишта сачувано. Са друге стране, ствара се утисак како, у случају да није било толико разарања српске баштине, Срби као да би се „давили“ у мноштву својих старих књига. Питање је, колико су их читали...?!
Живорад Јанковић

ХИЉАДУ ГОДИНА КАО ЈЕДАН ДАН БОЖИЈИ
Протојереј-ставрофор
Александар Средојевић,
Београд 2008, стр. 204.

Овај изванредни протојереј пастирствује при храму Светога Саве у Београду кадионицом и пером и речју подједнако, као ретко који парох, пошто се он приљежно држи речи опомене ап. Апостола Павла: „Проповедај реч, настој у време и у невреме...“ (2 Тимј 4,2). Па и кад му је као овоземаљском човеку- као својевремено Илији Тесвићанину кад му се чинило да су сви његови сународници приклонили главе паганском божанству Валу, а Бог му објавио да је оставио у Израиљу седам хиљада од којих „ниједан не сави колена пред Валом, нити га устима својим целиваше“ (1 цар 19,18) - изгледало да је тешко проповедати у комунизму док је у Мачви ревновао епитрахиљем, одн. служењем Евхаристије и ширењем керигме, Речи Божје - овај свештеник би у слободно време притицао перу, да и у писменом виду упути пастирску реч или, пак, да истражује, првенствено из широког поља црквене историје.
Као плод његовог списатељског усилија, објавио је многе књиге, од којих наводимо: Православље у Мачви (1247-1521), два издања; Срби у светлу небеске Литургије светог Николаја Српског, 2004; Герасим Ђорђевић, епископ шабачки (1831-1839) и његово доба; Православни апологета. Сећање на др Лазара Милина (коаутор др Радомир Поповић), 2005; Земља јунака и мученика, 2007. Уз то, објавио је историјске и богословске чланке, као и текстове на поједине друштвене теме, у угледним часописима наше Цркве, па и у световним листовима (у Политици, нрп.), јер о. Александар не воли неистине у таквим гласилима.
Овај зборник радова пред нама садржи 17 чланака у првом делу, док је други део састављен од приказа књига и часописа објављених током последњих десетак година, да би тек овако сабрани представљали значајан опус, било као сведоци дешавања на цркеносписатељском плану, или као резимеа дела која приказује, уз осврте на евентуалне пропусте аутора. Прота мр Средојевић се осврће на дела Владете Јеротића, Слободана Милеуснића, Зорана Милошевића, др Матеја Матејића, Мила Медића, др Радомира Поповића, др Предрага Пузовића, др Војислава Матића, протојереја Радослава Митића...
Међу студијским чланцима истичемо стручну вредност следећих: Пророчанство пророка Данила; Руски кнез Владимир и примање хришћанства; Голгота и васкрс Србије и Црне Горе - (1914-1918); Мачва у прошлости (стр. 87-103); Обнова Ваљевске епархије...
Историја је учитељица живота, говорили су још стари Латини. А што је она богатија и, уз то, светлија - попут немањићког доба у нас, светитељског доба! - има да буде и наднационална, јер нас уводи у небеска пространства, и није тек збир догађања.
Протођакон Радомир Ракић

АСКЕТСКА ЕКОНОМИЈА
аутор др Мирослав С. Пушоња

Аскетска економија, по дефиницији аутора, јесте економија човека са душом. Човека који животу приступа подвижнички. Да се подвиг или аскеза укључују у економију савременог човека, ретко се види у пракси, али аскетска економија би требало да буде идеал коме тежи човечанство. Аскетска економија ставља физички капитал, људски капитал и технолошка знања у функцију подвига, где технолошки раст прати духовни и обрнуто. Човека који гради аскетску економију препознали бисмо према мери његовог технолошког и духовног узраста. Он се пење ка Богу личносном жртвом, а не насиљем и отклањањем узрока тренутног индивидуалног незадовољства. Аутор даје јасну дистинкцију између постојеће и аскетске економије. Постојећа економија без душе је економија друштва које постаје материјално богатије, али не и срећније. Она не ослобађа, већ окупира и награђује човекову палу природу, а кажњава све што је племенито и узвишено у њему. Аскетска економија подразумева саборност у подвигу – жртви које нема без благодатног осећаја да је све наше и Његово, па из тога онда извире све што потребујемо. За аскетску економију је важно оно што је посејано у наше срце и гене, чистота Неба или тама поднебесја.
Тридесет седам есеја који се узајамно прожимају и допуњују, део су знања које неће ускоро ући као градиво у business-школе, а требало би да буде база економске мисли сваког појединца, друштва, и на крају света. Читаоцу је остављена слобода да бира њихов редослед ишчитавања јер је, поред осталог, сваки од њих посебна целина за себе. Оно што сигурно читалац неће моћи да прескочи, јесу искушења која са собом носи живот. Њих ће увек бити. На нама је да будемо мудри и безазлени, како бисмо се квалификовали за Дан који неизбежно долази. Аутор је сигуран да ће читалац у књизи наћи одговоре на питање како савладати бар нека од искушења која собом носи постојећи економски концепт, и тако поштеди себе и друге од себе.
Аутор се трудио да већину есеја обради световном науком, а у неке од њих унео је и своје хришћанско поимање вере, најчешће наводећи аутентичне изворе из Јеванђеља и светоотачке литературе. Небо под којим смо рођени је обасјано Христом и није га могуће игнорисати.
У есејима су обрађени и главни узроци друштвене стагнације и тензија које се због ње јављају.
e-mail: mpusonja6@gmail.com
www.miroslavpusonja.com

АЛБАНСКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Ненад Aнтонијевић

У организацији Музеја жртава геноцида и Института за савремену историју, представљена је књига Ненада Aнтонијевића Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, Документа.
У првом делу књиге налази се уводна студија на српском језику (и њен превод на енглески језик) која говори о историјским изворима о ратним злочинима на Косову и Метохији за време Другог светског рата и садржи најзначајније податке о најмасовнијим ратним злочинима и појединачном терору албанских квислинга над српским становништвом (време, место, извршиоци, жртве). У другом делу приређен је избор из архивских докумената у форми записника о саслушању, који садрже изводе из изјава-сведочења избеглих Срба прикупљаних у Комесаријату за избеглице и пресељенике органу Министарског савета Милана Недића и другим органима српске управе под немачком окупацијом, а који се налазе у Фонду Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Југославије из Архива Југославије у Београду. Такође је публиковано и 12 одлука о проглашењу Албанаца-југословенских држављана за ратне злочинце од стране Обласне комисије Косова и Метохије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, такође похрањене у Фонду Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Југославије. Објављена је и 31 фотографија и један факсимил документа из документарних збирки фотографија Музеја жртава геноцида и Архива Југославије и архиве г. Бранислава Божовића.
У рецензији проф. др Љубодраг Димић, између осталог, каже:
„Колега Ненад Антонијевић припада не тако бројном кругу историчара који се, већ дуже времена, систематски бави албанским злочинима над Србима на простору Косова и Метохије, у годинама Другог светског рата. Део његових истраживања сада се појављује као посебна целина. У питању је збирка историјских извора у којој, уз инструктивни уводни текст аутора, постоје две целине: Изјаве сведока о албанским злочинима над Србима у Другом светском рату и Одлуке о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача. Презентована документа похрањена су у фондовима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача и Обласне комисије Косова и Метохије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.
Ненад Антонијевић, мимо политичких конструкција које у историографији пројектују албански историчари, трага за чињеницама. Чврсто упориште за своје основне тезе о злочинима над Србима на Косову и Метохији колега Антонијевић налази у изворима. Отуда се његова истраживања придружују онима која су већ обавили Димитрије Богдановић (1985), Бранислав Божовић (1991), Милан Борковић (1979), Ђорђе Борозан (1995), Никола Живковић (2001), Ђоко Слијепчевић (1983), Душан Батаковић и други, закључује проф. др Љубодраг Димић.