Svet knjige

Novosti iz sveta knjige:

PORUKE PREDAKA
Đ. Trifunović, Stara srpska književnost - Osnovi, Beograd, 2009.
Ovaj kratki osvrt mogao bi se označiti i kao istorija bez ratovanja, jer se tu, umesto imena vojskovođa varljivih pobeda i užasa poraza, govori o plemenitom radu na knjizi, kojim se ostvaruje prenos ideja i zbližavanje ljudi. O ljudima neke epohe više se saznaje preko izučavanja knjige, nego kroz njihovo ratovanje.
 „Uz postojeći Azbučnik srpskih srednjevekovnih književnih pojmova i uz sadašnje Osnove, druga knjiga Osnova trebalo bi da zatvori svod iznad kojeg će se izdići kupola Istorije stare srpske književnosti. Da li će naše pokolenje istoričara književnosti napisati takvu Istoriju - teško je odgovoriti.“
Ovim rečima se završava predgovor prvog izdanja knjige, sastavljen na praznik Blagovesti već „daleke“ 1994. godine. Proteklih šesnaest godina samo je potvrdilo, pa i pojačalo strahovanje autora. Štaviše, treba reći da se danas sa više uverenosti može tvrditi da prvi čitalac ovog trećeg izdanja knjige neće dočekati naznačeni cilj, iako su za pomenutu „trilogiju“, koja bi predstavljala temelj buduće istorije, već urađena dva noseća stuba.
Izučavanje stare srpske književnosti traje oko 150 godina. Taj posao moraju da urade sami Srbi i stoga im je tek osnivanjem sopstvene države to postalo moguće. Zadivljuje koliko su pripadnici tadašnje generacije, više nepismeni nego polupismeni, odmah po prestanku oružane borbe za stvaranje svoje države, pokazali osećaja za potrebu kakvog-takvog popisa srpskih starina. U kratkom predahu, već u jesen prve ustaničke godine, sastavljen je spisak hramova - pojuščih i porušenih.
Već sredinom 19. veka, izdaju se tekstovi starih srpskih pisaca i taj rad je u nekim delovima još uvek jedino što se na tom planu učinilo. Sledilo je dalje izučavanje sa dva potpuna prekida, tokom svetskih ratova. Ti prekidi značili su i smenu generacija na polju nauke. Posle ratova dolaze novi ljudi, koji tek trebaju da stasaju za taj posao.
Stara knjiga nastaje u potpuno drukčijim uslovima od današnjih. Traži veliku ljubav i trud, uz žrtvu. Rad pisara zahteva aktivan odnos, skopčan sa mnogim nedoumicama. Daleko je to od jednostranog prenosa teksta. Predložak sa koga se vrši prepis mogao je biti loše urađen. Zatim, mogao je da potiče sa drugog jezičkog područja. Prvi prevodioci nisu bili samo prenosioci, već, istovremeno, i stvaraoci, jer su na jezik bez književne prošlosti prenosili razvijenu literaturu.
Ova knjiga Osnova stavila je sebi u zadatak da obradi okvire, trajanje, jezik i njegovo mesto u „Vavilonskoj kuli“, preuzimanje vizantijskog i antičkog nasleđa, odnos prema Istoku i Zapadu, kao i veze sa ruskom književnošću.
Zanimljivo je da se, kao i u žitijima Svetog Save, i kod Domentijana i kod Teodosija, poglavlje o događajima oko sticanja crkvene nezavisnosti našlo tačno na sredini spisa, sa punim pravom, jer je to središnja tačka srpskog postojanja. Značajan doprinos knjige sastoji se i u tome što se našlo načina da u prvi plan bude izvučena ličnost studeničkog igumana Spiridona, do sada poznatog jedino po tome što mu je Sveti Sava pisao sa svojih putovanja. Uz to, knjiga daje i prvi pregled srpskoslovenskih potpisanih i datovanih prevoda sa grčkog. Naravno da je broj prevoda koji nisu potpisani ili datovani daleko veći.
Što se tiče trajanja stare srpske književnosti, ona predstavlja najduže doba u okviru čitave istorije srpske knjige, od prve polovine 11. veka - počev od žitija Svetog kralja Vladimira - pa do vremena seobe. Ona svoj kraj nije doživela zamiranjem ili slabljenjem izvornog stvaranja, već pretapanjem u novu fazu stvaranja. Jezik na kome je nastala je srpskoslovenski i još uvek nije celovito prikazan. Izučavanje počinje sa Pavlom Šafarikom i Vukom Karadžićem. U početku, reč „jezik“, pored osnovnog značenja, očuvanog i do danas, označavala je i narod - jezik je nerazdvojni deo jednog naroda.
Srbi su mnogo više uradili na prevodu dela nastalih u Vizantiji na grčkom jeziku, nego što su sami stvarali. Srpski pisci uglavnom se ograničavaju na sastavljanje žitija svojih svetitelja i odgovarajuće crkvene tekstove u cilju njihovog štovanja. Prevođenje sa grčkog nije potpuno prestalo ni padom stare države. Rad na prevodima bio je takvog obima da nije mali broj primera gde se neko izvorno grčko delo sačuvalo i preživelo ropstvo samo preko srpskog jezika. Često se i po više puta prevodi jedno isto delo. U 14. veku se primećuje kako se Srbi trude da prevode i spise svojih savremenika iz Vizantije, kao dela Grigorija Sinaita, Grigorija Palame, Filoteja Kokina...
Veliki broj grčkih knjiga rano je počeo da dospeva u evropske biblioteke, što je pomoglo njihovom opstanku. To se ne dešava sa srpskom knjigom i ona je kroz sva vremena ropstva bila prepuštena sama sebi i delila sudbinu svog naroda. Ko bi nekada mogao zamisliti da je srpska knjiga na dalekom Sinaju, okruženom inovernim morem, bezbednija nego u srpskom prestonom gradu, usred „civilizovane“ Evrope. Uništenje Narodne biblioteke u hitlerovskom bombardovanju 1941. je nenadoknadiv gubitak. Kad se zna šta su Srbi preživeli i kakva stradanja su podneli, čudno je da je išta sačuvano. Sa druge strane, stvara se utisak kako, u slučaju da nije bilo toliko razaranja srpske baštine, Srbi kao da bi se „davili“ u mnoštvu svojih starih knjiga. Pitanje je, koliko su ih čitali...?!
Živorad Janković

HILjADU GODINA KAO JEDAN DAN BOŽIJI
Protojerej-stavrofor
Aleksandar Sredojević,
Beograd 2008, str. 204.

Ovaj izvanredni protojerej pastirstvuje pri hramu Svetoga Save u Beogradu kadionicom i perom i rečju podjednako, kao retko koji paroh, pošto se on prilježno drži reči opomene ap. Apostola Pavla: „Propovedaj reč, nastoj u vreme i u nevreme...“ (2 Timj 4,2). Pa i kad mu je kao ovozemaljskom čoveku- kao svojevremeno Iliji Tesvićaninu kad mu se činilo da su svi njegovi sunarodnici priklonili glave paganskom božanstvu Valu, a Bog mu objavio da je ostavio u Izrailju sedam hiljada od kojih „nijedan ne savi kolena pred Valom, niti ga ustima svojim celivaše“ (1 car 19,18) - izgledalo da je teško propovedati u komunizmu dok je u Mačvi revnovao epitrahiljem, odn. služenjem Evharistije i širenjem kerigme, Reči Božje - ovaj sveštenik bi u slobodno vreme priticao peru, da i u pismenom vidu uputi pastirsku reč ili, pak, da istražuje, prvenstveno iz širokog polja crkvene istorije.
Kao plod njegovog spisateljskog usilija, objavio je mnoge knjige, od kojih navodimo: Pravoslavlje u Mačvi (1247-1521), dva izdanja; Srbi u svetlu nebeske Liturgije svetog Nikolaja Srpskog, 2004; Gerasim Đorđević, episkop šabački (1831-1839) i njegovo doba; Pravoslavni apologeta. Sećanje na dr Lazara Milina (koautor dr Radomir Popović), 2005; Zemlja junaka i mučenika, 2007. Uz to, objavio je istorijske i bogoslovske članke, kao i tekstove na pojedine društvene teme, u uglednim časopisima naše Crkve, pa i u svetovnim listovima (u Politici, nrp.), jer o. Aleksandar ne voli neistine u takvim glasilima.
Ovaj zbornik radova pred nama sadrži 17 članaka u prvom delu, dok je drugi deo sastavljen od prikaza knjiga i časopisa objavljenih tokom poslednjih desetak godina, da bi tek ovako sabrani predstavljali značajan opus, bilo kao svedoci dešavanja na crkenospisateljskom planu, ili kao rezimea dela koja prikazuje, uz osvrte na eventualne propuste autora. Prota mr Sredojević se osvrće na dela Vladete Jerotića, Slobodana Mileusnića, Zorana Miloševića, dr Mateja Matejića, Mila Medića, dr Radomira Popovića, dr Predraga Puzovića, dr Vojislava Matića, protojereja Radoslava Mitića...
Među studijskim člancima ističemo stručnu vrednost sledećih: Proročanstvo proroka Danila; Ruski knez Vladimir i primanje hrišćanstva; Golgota i vaskrs Srbije i Crne Gore - (1914-1918); Mačva u prošlosti (str. 87-103); Obnova Valjevske eparhije...
Istorija je učiteljica života, govorili su još stari Latini. A što je ona bogatija i, uz to, svetlija - poput nemanjićkog doba u nas, svetiteljskog doba! - ima da bude i nadnacionalna, jer nas uvodi u nebeska prostranstva, i nije tek zbir događanja.
Protođakon Radomir Rakić

ASKETSKA EKONOMIJA
autor dr Miroslav S. Pušonja

Asketska ekonomija, po definiciji autora, jeste ekonomija čoveka sa dušom. Čoveka koji životu pristupa podvižnički. Da se podvig ili askeza uključuju u ekonomiju savremenog čoveka, retko se vidi u praksi, ali asketska ekonomija bi trebalo da bude ideal kome teži čovečanstvo. Asketska ekonomija stavlja fizički kapital, ljudski kapital i tehnološka znanja u funkciju podviga, gde tehnološki rast prati duhovni i obrnuto. Čoveka koji gradi asketsku ekonomiju prepoznali bismo prema meri njegovog tehnološkog i duhovnog uzrasta. On se penje ka Bogu ličnosnom žrtvom, a ne nasiljem i otklanjanjem uzroka trenutnog individualnog nezadovoljstva. Autor daje jasnu distinkciju između postojeće i asketske ekonomije. Postojeća ekonomija bez duše je ekonomija društva koje postaje materijalno bogatije, ali ne i srećnije. Ona ne oslobađa, već okupira i nagrađuje čovekovu palu prirodu, a kažnjava sve što je plemenito i uzvišeno u njemu. Asketska ekonomija podrazumeva sabornost u podvigu – žrtvi koje nema bez blagodatnog osećaja da je sve naše i Njegovo, pa iz toga onda izvire sve što potrebujemo. Za asketsku ekonomiju je važno ono što je posejano u naše srce i gene, čistota Neba ili tama podnebesja.
Trideset sedam eseja koji se uzajamno prožimaju i dopunjuju, deo su znanja koje neće uskoro ući kao gradivo u business-škole, a trebalo bi da bude baza ekonomske misli svakog pojedinca, društva, i na kraju sveta. Čitaocu je ostavljena sloboda da bira njihov redosled iščitavanja jer je, pored ostalog, svaki od njih posebna celina za sebe. Ono što sigurno čitalac neće moći da preskoči, jesu iskušenja koja sa sobom nosi život. Njih će uvek biti. Na nama je da budemo mudri i bezazleni, kako bismo se kvalifikovali za Dan koji neizbežno dolazi. Autor je siguran da će čitalac u knjizi naći odgovore na pitanje kako savladati bar neka od iskušenja koja sobom nosi postojeći ekonomski koncept, i tako poštedi sebe i druge od sebe.
Autor se trudio da većinu eseja obradi svetovnom naukom, a u neke od njih uneo je i svoje hrišćansko poimanje vere, najčešće navodeći autentične izvore iz Jevanđelja i svetootačke literature. Nebo pod kojim smo rođeni je obasjano Hristom i nije ga moguće ignorisati.
U esejima su obrađeni i glavni uzroci društvene stagnacije i tenzija koje se zbog nje javljaju.
e-mail: mpusonja6@gmail.com
www.miroslavpusonja.com

ALBANSKI ZLOČINI NAD SRBIMA NA KOSOVU I METOHIJI
Nenad Antonijević

U organizaciji Muzeja žrtava genocida i Instituta za savremenu istoriju, predstavljena je knjiga Nenada Antonijevića Albanski zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu, Dokumenta.
U prvom delu knjige nalazi se uvodna studija na srpskom jeziku (i njen prevod na engleski jezik) koja govori o istorijskim izvorima o ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji za vreme Drugog svetskog rata i sadrži najznačajnije podatke o najmasovnijim ratnim zločinima i pojedinačnom teroru albanskih kvislinga nad srpskim stanovništvom (vreme, mesto, izvršioci, žrtve). U drugom delu priređen je izbor iz arhivskih dokumenata u formi zapisnika o saslušanju, koji sadrže izvode iz izjava-svedočenja izbeglih Srba prikupljanih u Komesarijatu za izbeglice i preseljenike organu Ministarskog saveta Milana Nedića i drugim organima srpske uprave pod nemačkom okupacijom, a koji se nalaze u Fondu Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Jugoslavije iz Arhiva Jugoslavije u Beogradu. Takođe je publikovano i 12 odluka o proglašenju Albanaca-jugoslovenskih državljana za ratne zločince od strane Oblasne komisije Kosova i Metohije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, takođe pohranjene u Fondu Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Jugoslavije. Objavljena je i 31 fotografija i jedan faksimil dokumenta iz dokumentarnih zbirki fotografija Muzeja žrtava genocida i Arhiva Jugoslavije i arhive g. Branislava Božovića.
U recenziji prof. dr Ljubodrag Dimić, između ostalog, kaže:
„Kolega Nenad Antonijević pripada ne tako brojnom krugu istoričara koji se, već duže vremena, sistematski bavi albanskim zločinima nad Srbima na prostoru Kosova i Metohije, u godinama Drugog svetskog rata. Deo njegovih istraživanja sada se pojavljuje kao posebna celina. U pitanju je zbirka istorijskih izvora u kojoj, uz instruktivni uvodni tekst autora, postoje dve celine: Izjave svedoka o albanskim zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu i Odluke o utvrđivanju zločina okupatora i njihovih pomagača. Prezentovana dokumenta pohranjena su u fondovima Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača i Oblasne komisije Kosova i Metohije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.
Nenad Antonijević, mimo političkih konstrukcija koje u istoriografiji projektuju albanski istoričari, traga za činjenicama. Čvrsto uporište za svoje osnovne teze o zločinima nad Srbima na Kosovu i Metohiji kolega Antonijević nalazi u izvorima. Otuda se njegova istraživanja pridružuju onima koja su već obavili Dimitrije Bogdanović (1985), Branislav Božović (1991), Milan Borković (1979), Đorđe Borozan (1995), Nikola Živković (2001), Đoko Slijepčević (1983), Dušan Bataković i drugi, zaključuje prof. dr Ljubodrag Dimić.