Тополски „синопти чари”

Најтеже је у време сече прошла околина Београда, где је на нивоу села страдао највећи број људи без неког видног разлога. Онда долази шира зона „проређених” смакнућа, по осталим нахијама. И по митрополиту Стефану Стратимировићу, Срби не знају за разлоге сече, а онда су од заробљеног рођака дахије Кучук-Алије сазнали о циљевима дахија, који нису одговор на неке започете и откривене припреме Срба, већ произилазе из сасвим других намера, чији крајњи циљ јесте потпуно турчење Срба.

Говори се у изворима о плановима, бар у тополском крају, али кроз ток каснијих догађаја не примећује се да је нешто конкретно учињено на припреми. Избијањем буне као да је све у том моменту кренуло испочетка. Тек тада се приступа набавци барута и почиње стварање веза са прекосавским трговцима, који, тобож кријући, раде уз добар проценат. У том погледу, стиче се исти утисак и према тополским казивачима и према организатору устанка у ваљеском крају, проти Матији Ненадовићу.
Сви расположиви извори придају водећу улогу у покретању устанка тополском крају, али нису сагласни о улози Црног Ђорђа у томе. Не може да се довољно убедљиво разјасни да ли је Ђорђе душа покрета, или се он касније прикључује спонтано насталом бунту, исказаном кроз паљење ханова.
Чак и по, Ђорђу блиском, Петру Јокићу, отпор почиње уништењем тополског и околних ханова, за шта ће Ђорђе накнадно сазнати по чувењу: „Море, Петре, зар ти запали наш ан, па чујем и жабарски... Тако и треба, кад су они наше куће палили”. Ту Ђорђе као да заостаје за догађајима. Накнадно се прикључује покрету, и до Орашца делује као раван са осталима. Тек именовање за Вожда га издваја. Буна је дело успут настале групе људи, док је још већина народа неспремна за покрет.
Страх и неодлучност осећа се и у ваљевском крају, где је главни извор о догађајима прота Матија. Након погибије кнеза Алексе, његова кућа је захваћена страхом и прелази на збеговски начин живота. Кнежеву главу из Ваљева доноси Живан Јеротић, и она је сахрањена са телом, у страху: „Не повратимо фамилије кући, но једнако у Посову седе и ми само ноћу дођемо и искупи се комшија, те седимо, а како зора, а ми опет у шуму у збег”. Прота Матија и стриц Јаков су одлучни, али не осећају спремност народа – и ту се не примећују трагови никакве раније припреме: „Нисмо се могли ослонити да ће народ с нама пристати на освету”. Тако ће касније, већ у време када устанак почиње, Прота чути речи: „Та, ако ти је отац погинуо, није ти среће однео. Остало ти је пријатеља”.
Сеча ваљевских кнезова уноси потрес и у текући трговачки живот. Од трговаца раздат је по народу новац за свиње, које сад тек треба прикупити, продати и тим новцем кренути у набавку. Колико је важна одлучност куће Ненадовића, толику улогу игра и глас да је Црни Ђорђе већ кренуо.
КАЗИВАЧИ О УЛОЗИ И ЛИЧНОСТИ КАРАЂОРЂА
Припреме као да нису постојале ни на локалном нивоу, а о неком општем договору изгледа да се не може ни размишљати: „Помало се гласало да се Црни Ђорђе већ умирио. Ми се поплашисмо да од тога не буде истина...”. Уз гласове о деловању већ се појављује и фама, која увек прати важне и нагле догађаје, и одмах почиње да разједа почетну одлучност.
Сва почетна знања о збивањима око Тополе, код Проте се своде на вест о паљењу орашачког хана. Ни он, иако је савременик, није упознат са драматиком покрета и тегобама сламања страха код тамошњег народа, који није био ништа мањи него код Ваљеваца, само су Ђорђе и остали зачетници буне овде наступили одлучније.
Вести о два жаришта отпора се преплићу и „испомажу”: „Послао је био Црни Ђорђе Павла Поповића из Вранића да види шта ми горе радимо и бијемо ли доиста Шабац и откуд нам топ”.
Према два казивача који су били присутни на скупу у Орашцу, постављање Црнога Ђорђа за првог човека више би било назначење (именовање) него избор. Под утиском каснијег искуства, Ђорђе у Орашцу делује као да је тада већ предодређена личност за вођу. По угледу се могао мерити само са Станојем Главашем, али се овај одрекао понуде. Након избора наставља се започети „посао” паљења ханова и ширење устанка на правцу према Београду.
Сведочења тројице тополских казивача – Јанићије Ђурић (?-1850), Гајо Воденичаревић Пантелић (?-1849) и Петар Јокић (?-1852) – су незаобилазна и када је у питању личност Црнога Ђорђа, као и време непосредно пред устанак. Свака побуна поробљеног народа у време припреме пролази кроз своју усмену фазу, када се све обавља „на реч”. Услови за неко писање не постоје, а уз то су и „сувишни”.
Сва три поменута Тополца познавала су Црнога Ђорђа дуго као обичног човека, кад се није знало какви догађаји предстоје, ни да ће њихов познаник читаву деценију бити најзначајнија личност целог српског народа. Приближно су истих година, њихова сећања се бележе пред сам крај живота, а умрли су у кратком временском размаку. Њихова улога кроз устанак није иста. Сву тројицу карактерише ведрина и топлина кад говоре о Црном Ђорђу, који је стуб свих збивања. У кризним моментима он успешно носи цео терет и тако одржава континуитет отпора, односно тамо где је он кризе нема. Гајо и Јокић су га звали „Брато”. Преко њих је сачувано највише од онога што је Ђорђе лично изговорио. Затим долази прота Матија, а Вук је у том погледу већ „далеко” од Црног Ђорђа.
Сличност поменута три казивача је толика и таква да се може обрађивати и путем такозваног синоптичког метода, на начин како се то ради при изучавању прва три новозаветна списа: Еванђеља од Матеја, Марка и Луке, које такође карактерише велики степен блискости. Стручњаци за Нови завет много се баве овим питањем и покушавају да га реше на разне начине. Прецењује се стваралачка способност памћења и не може да се одговори на питање како јако памћење „откаже баш у најважнијим текстовима, као на пример у ‘Оченаш‘ и у речима изговореним приликом установљења Свете Евхаристије, које су тамо неједнако предане...” (Е. Чарнић). У поређењу са писцима Еванђеља, код Тополаца је примењиво само оно што је у равни усменог сећања, без примесе било каквог међусобног утицаја посредством познавања нечијег списа.
РАЗЛИЧИТА СВЕДОЧЕЊА И ТУМАЧЕЊА
Кад се говори о високом степену сличности, не може се избећи и постојање разлика. Донекле, то је објашњиво општељудским факторима. Иако живе на малом простору, њихова лична искуства се ипак разликују. Своја казивања износе тако да се може помислити како се никад нису сва тројица затекли заједно. Они говоре на тај начин као да скоро и не знају један за другог.
Захваљујући у првом реду томе што је писмен, Јанићије Ђурић је одиграо највећу улогу, додуше не увек блиставу. Био је лични секретар Црнога Ђорђа и човек од великог поверења. Тако, кад је Вожд у Ливадици помишљао и на могућност свог изненадног краја, за вршење водеће улоге одредио је Јанићија Ђурића – част која није указана ниједном другом човеку током целог овог ратовања. Околина је била свесна те улоге, а Милан Милићевић донекле патетично, али без много одступања од истине, каже у свом „Поменику знаменитих људи”: „Ком је он рекао да живи, није требало да се боји Ђорђевог пиштоља, а ком је рекао да мре – није му помогло ни небо ни земља”. Други очевидац саветује пријатељу: „Ти само око Јанићија моли”.
Ђурић сам бележи своја сећања која је, судећи према наслову, замислио као историју целог устанка, а десило се да није имао снаге да у излагању доспе даље од првих неколико недеља, односно до повратка Кучук-Алије и српске војске из Јагодине за Београд о Васкрсу 1804. године.
Његов спис настаје из неколико покушаја, међу којима има разлике. У једном од њих помиње и Хаџи-Рувима и тиме додаје још једну верзију о његовој смрти. Послао је свог човека у манастир Боговађу „да га запита шта раде Турци у Ваљеву и по нахији чине. Посредник мој дође од Аџи Рувима из Боговађе 1804. године, 17. јануарија и које ми донесе овако жалостиво и неповољно известије... И да самога Аџи Рувима зову у Београду”. Специфичност овог Ђурићевог текста у поређењу са другима састоји се у томе што даје „простор” сече, насупрот уобичајеној представи да се све дешава као у магновењу. Хаџи Рувим зна шта се десило у Ваљеву и страхује... Овом приликом и Ђурић, попут проте Матије, обећава како ће касније шире писати о томе. Код оба аутора је на обећању и остало.
Гаја Пантелић је био највише вољан да саопшти и кроз записивање сачува своја сећања: „Молио сам некоје који знаду писати да им кажем, па да препишу, но једни нису ради и изговарали се да не могу, а други ишту три талира за писање”. Насупрот томе, Јокић је у почетку одбијао да прича: „Ко за то мари? Они веле да је све то била само једна лудорија”. Тако, кад се саберу искуства ова два човека из Тополе као исходишне тачке устанка, своди се на исто: синови устаничких бораца средином века као да нису много заинтересовани за дела својих очева.
Гаји је омогућено да казује своје успомене, кад је тај посао поверен професору Лицеја Исидору Стојановићу, који сећања бележи у два наврата, почев од 1846. До прекида је дошло услед Гајине болести. То му је дало прилику да своје раније казивање употпуни новим детаљима. Десило се тако, да је записивач Исидор Стојановић умро од колере пре свог казивача, тада човека у позним годинама. Смрћу овог посленика губи цела наука, јер он је био намеран да обиђе више преживелих устаника. Иначе, време око 1850 однело је последњи талас учесника устанка који су у покрету деловали од самог почетка. Тад су, као што је речено, овоземаљски живот напустили поменути Тополци, затим Сима Милутиновић, војвода Лука Лазаревић, прота Матија Ненадовић...
УСПОМЕНЕ ПЕТРА ЈОКИЋА
До бележења успомена Петра Јокића дошло је углавном залагањем и спретношћу тада младог тополског учитеља, а касније добро познатог и за науку вишеструко заслужног Милана Ђ. Милићевића. Узгред треба споменути и дилему, како се десило да Исидор Стојановић заобиђе кроз устанак значајног и општепознатог Јокића и дође до ређе помињаног Гаје Пантелића?
Стари Јокић није био вољан за причу, и Милићевић се обратио Српском ученом друштву да писмено замоли Јокића и одобровољи га за причање. И поред пристанка да говори, Јокић је и даље остао штедљив у казивању. Вожда је представио као неуморног путника-пешака, са торбом о рамену, у којој носи своју основну храну (папула, погача, ракија). Записивање је приведено крају неколико недеља пред старчеву смрт. Десило се да његово сведочење није могло, по одлуци цензуре, да се појави за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, већ знатно касније, тек 1891. године.
Јокић је био командант гарде Црног Ђорђа, и са својом војском најчешће се налазио у близини Вожда. Ипак, како изгледа, није имао велики утицај на његово одлучивање, а и многе ствари су протицале без његовог знања. Прилике су често биле такве да је Вожд морао у критичним моментима остати без свога пратећег одреда и слати га тамо где је тренутно било најпотребније. Јокић током свог причања чешће истиче како само добија наређења за покрет, без много објашњења. По сопственом рачуну, преко шездесет пута био је у прилици да је лако могао изгубити живот.
Ђурић је, попут проте Матије (иако пише потпуно независно од њега), врло критички расположен према писању новије српске историје која је често нетачно приказана, било изостављањем, било нетачним описом: „Или по незнању, по пристрастију, по злоби, где им се којешта поткрало”. И прота Матија помиње „млоге историје”, иако их стварно није било много, којима није задовољан. Док Прота бележи понешто за своје потомке, Ђурић је имао велики план: „Ја сам одавно намеравао да опишем и да издам на свет историческо описаније Сербије”. Подсећа то на увод трећег Јеванђеља:
„1. Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама,
2. Као што нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Речи (Логоса),
3. Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле...”
Затим, Ђурић на приметан начин истиче своју улогу у предустаничко време, о коме говори кроз призму касније стеченог значаја и угледа. То иде дотле да понекад и Црни Ђорђе, који би требало да буде главни јунак, доспева у Ђурићеву сенку. Чини тако и поред свечаног обећања: „Ја у мојем бележењу и предготовљенију за ово описаније нисам с памети скидао да се држим истине колико је могуће било”. Затим, код Ђурића, у поређењу са осталим, има највише митског, јер су се, наводно, већ при рађању појавили знаци који су наговештавали необичну судбину детета.