За многе људе представља изненађење да је песникиња постала попадија и наставила да буде стваралац објављујући своја дела са уверењем да креативна личност кроз стваралачко дело изграђује себе као вредносно и целосно биће. Породични живот са угледним врачарским парохом Благојем Армићем и његова подршка оснажили су је у уверењу да је грех заборавити своје таленте, већ да као хришћанка и самим тиме одговорно и слободно биће – Божији помагач и сарадник, треба своја стваралачка искуства и да саопшти кроз књиге поезије, романе и текстове као својеврсне химне радости, љубави и захвалности Богу.
У време објављивања прве збирке песама„Роса и сузе, сестре“ нова појава у српској поезији, Цица Армић је морала да прође кроз неверицу и сумњу у околностима када је књижевна јавност била уздржљива и подозрива према религиозном стваралаштву уопште, а посебно према попадији која се потписује као поетеса. Већ другом збирком песама „Очи боје ириса“ заслужила је будну пажњу критичара и читалаца који су оценили да се ради о уметнику посебног сензибилитета. Следећа зборка песама „На харфи од бројаница тихо поје серафими“ у препознатљивом маниру песника љубави религиозне вокације, Цица Армић гласно говори о перспективи односа стваралаштва и православног пута обожења. Роман „Корифеј“, о животу српског генија Николе Тесле открива његову дубоку религиозност, ослободио је њену креативност да се опроба у романескној форми. И охрабрио је да своје надахнуће усмери према откривању тајне којом Бог очекује од човека стваралачки акт као одговор човеков на стваралачки акт Бога. Стваралац не мирује, у њему стално букти стваралачки процес јер је Створитељ својој слици и прилици дао слободну стваралачку снагу. Тако настаје роман „Попадија“ коју ауторка смело потписује отварајући осетљив однос између јавности и жена свештеника, које су до тада биле непознати тихи чувари хришћанских и патријархалних вредности, постајући тако сликар свештеничког живота, њихових судбина и животних историја у тешком времену. У припреми је роман „Игуманија“ ,као и дечија поезија. Опробала се и као сарадник часописа „Практика“ и „Класика“ пишући у рубрици на религиозне теме. Њене стихове композитори Радослав Граић, Перица Танасијевић и Миодраг Говедарица обукли су у музичко рухо, те се и данас певају. Вокални ансамбл „Октоих“ је у галерији фресака 2003. на фестивалу духовне музике добио награду са песмом „Тројеручица“ ове ауторке. Удружење књижевника Србије је као свог члана 2006. наградио плакетом захвалности за трајни допринос угледу и развоју удружња. Добитник је Ордена Светог Саве трећег реда, највишег признања СПЦ који додељује Свети Архејерејски Синод по овлашћењу Патријарха Павла, на предлог Митрополита Амфилохија „за истрајно сведочење Христа Васкрслога и делатну љубав нарочито показану према српском народу прогнаном са КиМ“. Цица Армић се определила да буде стваралац хришћанске провенијенције са даром Духа Светог који слави и прославља Име Божије, експлицитно изражено у уметничком делу које има изразито моралистичку поруку.
Јунаци Ваших стихова су ликови из хришћанске српске историје. Да ли им дајете ново историјско и духовно читање и могу ли да нас подсете да само преображавањем себе самих, уз Божију благодат, има наде за преображај нашег народа?
- Личности из српске и хришћанске поезије су јунаци о којима сам као песник увек радо писала. Надахнута сам њиховим делима, врлинама које су их красиле, јунаштвом и вером у Бога. Сигурна сам да и ми треба да идемо путем наших Богоносних предака. Преобратити себе значи преобратити наше мисли, наше душе, које су биле успаване у задњих неколико деценија за време милитантног атеизма. Као што се ми њих нисмо постидели не дозволимо да се нас постиде деца наша. Наде има, само треба пламена вера да гори као буктиња. Тако ћемо сазидати живу Цркву и врата паклена неће је надвладати. Посећујмо наше цркве и манастире, молитве наше умножимо, нека се у нама наша вера још више загрева и распламсава и упућује на делање и истрајност.
У књизи „Росе и суза, сестре“ позивате читаоца у откриће сопствене душе, откривајући властита осећања вековима и људима. Да ли је поезија својеврсна исповест песника?
- Није лако певати у времену када лаж царује, када се чине страшне неправде, када је насиље свуда око нас. Духовни песник је неко ко поштује традицију. Владика Николај Велимировић у „Религији Његошевој“ каже да је поета прави Божији свештеник. Још су стари Грци сматрали да песнике надахњују богови. Божанске тајне и тајне земље Бог открива песницима. Отуда и позната тврдња да песници нису ни свесни свог узвишеног послања, јер кроз њих говори промисао. Песници су се увек сматрали неком врстом посредника између Бога и људи.
Васпитавани сте у православној традицији и то је одредило Ваш духовни и породични живот. У прагматичном времену без духа и душе да ли је Ваш наглашено верски поетски израз близак савременом читаоцу, може ли он да га разуме?
- Својим збиркама песама стекла сам репутацију песника љубави и религиозне вокације. Моје песме су песме духа и вере. Није једноставно изнети душу на длан. Дух је стављен на многа искушења у прозаичном времену као што је наше. А сваки стих је истовремено и духовна порука као што је наречење песника да ствара и сведочи Христа. Велики број читалаца моје поезије говори о томе да човек данашњице трага за одговорима на духовна питања и разуме ствараоца који пева о силној чежњи према бесмртности у Христу.
У књизи „На харфи од бројанице тихо поје серафими“ известан број песама има за подлогу библијски мотив. Имају ли оне, осим исповедног тона и религиозно-морално и педагошко значење које је упућено читаоцу?
- Рецензент књиге проф. др. Димитрије Калезић каже: ,,Књига песникиње Радмиле Цице Армић садржи велико садржајно богатство које се излива, прелива, зрачи у слободном стиху. Њена поезија оставља утисак јер је искрена. Тонови поука и савети дати у стиху, представљају религиозно – морално и педагошко – просветно зрачење које ће читалац, особито млађи, да упија и да се тиме изнутра загрева, а онда и преображава“. Светосавско звонце“ је објавило три песме из ове збирке. Подужи је списак листова, часописа и ТВ станица на којима сам гостовала говорећи стихове из својих збирки. Вредност моје поезије а сада и прозе је између осталог у томе што ће читаоца навести да нађе одговоре на духовна питања.
Несвакидашње је да се попадија лати пера и вештином правог богослова открива читаоцима речи Светог писма, афирмише недовољно познате текстове Оца Јустина Поповића и препевава своју свакодневну молитву. Да ли је за то потребан, осим талента, и благослов?
- Један новинар је пре више од деценије написао у интервју са мном да сам у својој личности ујединила две наизглед неспојиве и необичне ствари. Да сам попадија и песникиња. Поставио је погрешан редослед, прво сам писала песме, објављивала их, добијала награде а затим постала попадија и неподобна као песникиња. То је тешко описати и ако сам писац, то осећање треба доживети. Лепота која прија моме бићу је када читам по ко зна који пут Причу о Талантима, тумачење Светог Јеванђеља по Матеју Аве Јустина. Годинама су те речи биле моја утеха, када су ми песме бацане у кош, под изговором да сам попадија коју не треба протежирати. Колико год су хтели да ме понизе, то је јача била подршка мог супруга који ми је говорио: „Пиши што Господ хоће да открије, нема оног ко то може сакрити. Таланте нам је Бог поклонио да их умножимо а никако да их закопавамо". То јесте благослов. Имам обичај да кажем да ја нисам аутор својих песама и романа, већ да сам само пажљиви слушалац Господа који обитава у мом срцу. Доказ томе је да ја више пута сањам своје песме. Када сам писала роман „Попадија“ дошло је до чудних околности и ја сам одложила писање а прихватила да пишем роман „Корифеј“. Или, пак, осмислим тему и када кренем да пишем мој рад оде у сасвим другом смеру, Богу хвала оде на прави пут. Човек снује Бог одлучује. Жао ми је што људи не схватају како смо мали и да случајности нема.
У роману „Корифеј“ о животу Николе Тесле открили сте духовност о којој се најмање знало када је у питању један од најзначајнијих научника 19. века. Да ли је Тесла био аскета и молитвеник и колико је то било важно за његову животну философију?
- Цео свет зна да је Никола Тесла био геније. Али да је био човек који се напајао са извора Јеванђелског, да му је Библија била најомиљенија књига и да је из ње, читајући посебно о старозаветним пророцима Језекиљу и Евноху, добијао своја генијална надахнућа, о томе се мало зна. Тесла је био научни Светац. Лабораторија му је била келија. Помаго је људима, запошљавао наше емигранте. Новац је презирао, био је бесребрењак. Миљеник Божији, Господ га је обдарио најмоћнијом снагом интуиције и визуелизације. Могао је бити најбогатији човек света а он је правио шале на свој рачун када је имао само неколико долара у џепу. Поткрадали су га ученици, Теслине патенте су пријављивали као своје, палили му лабораторију а он је сваки пут почињао изнова као да се ништа није десило. Знао је ко му то ради али је праштао и окретао други образ. Тесла је добио пет талената и умножио их великим својим трудом. Ништа не приписује својим заслугама, смеран је и свестан да је то „благо „Божије“. Схватио је људски живот на земљи као непрекидан подвиг верности Богу кроз свете еванђелске тајне и свете врлине. Роман „Корифеј“ је преведен на енглески језик, обишао је земљину куглу, номинован за награду града Београда. За мене као писца то је велика част. Могу да захвалим непознатој баки која ми је дала Теслин интервју из 1896. год. који је он послао сестри Марици. Прочитавчи га, мени су се отвориле странице књиге и тога момента ја сам била његова мајка Ђука. Желела сам да покажем да је истина о генију топлија и боља.
Својим романом „Попадија“ скренули сте пажњу на својеврсни подвижнички живот попадија. Шта сте пишући о свакодневним обавезама попадија, открили и поручили читаоцу?
- Годинама је тињала у мени жеља да напишем роман баш под називом „Попадија". Болело ме је то што су свештеници и њихове породице срамно и неправедно скрајнути у тамне маргине друштвеног живота, немилосрдно понижени и срамоћени. У роману до изражаја долази моралистичка, религиозна потка са елементима чудесног и спектакуларног, комичног, наглашеном сентименталношћу, неочекиваним обртима, дубоким душевним осећањима, наглашеним лиризмом и тријумфом врлина. Те врлине су честитост, топлина и нежност у брачним породичним односима. Централна нит и мотив овог романа јесу жене, српске жене, жене мајке, жене одане, пожртвоване, обасјане Божијом светлошћу, жене Пенелопе, жене смерне, чуварице, мироносице. Рече један књижевник да је најлепши храм човечанства срце једне жене, отмено срце српске жене. Кроз роман сам хтела да поручим женама да преданост мужу, деци и ближњима није никаква женина жртва, да не умањује њену личност, већ напротив да бављење породицом оплемењује.
Како сте успоставили дистанцу између личности писца и позиције аутора књиге „Попадија“ ?
- Роман „Попадија“ сам писала неколико година. Ни мало ми није било лако. Поставила сам се у висини свог задатка оно што јесам, писац. Обећала сам себи да ћу написати књигу о животу попадије. Знала сам да је мало оних који су упућени колико обавеза има попадија. Она није само на углед својој деци и супругу, него и целој парохији. Деца су њена брига, да их подигне да постану вредни људи, не вреди им причати празне педагошке приче, већ их треба васпитавати личним примером. Од памтивека се зна да деца у мајци и оцу виде узоре и копирају их. Попадија помаже у цркви, пева, држи певницу, брине и припрема саму цркву за литургије, прославе, и ради све оно због чега се људи диве кад уђу у црквену порту. Ни једно двориште није тако уређено по Србији као што су црквене и манастирске порте, о чему брину невидљиве попадије и монахиње. Нисте ни у чијој кући тако угошћени, са достојанством и љубављу, макар вас служили кором хлеба, као у парохијском и манастирском дому. Ево, користим прилику да кажем када сам напоменула монахиње - вредне пчелице да радим на свом новом роману „Игуманија". И игуманије су неправично запостављене у нашој литератури. Богу хвала, имала сам ту привилегију да се дружим са монахињама, да упознам неколико игуманија, да посећијем манастире и, Боже здравља, биће ми задовољство и част да пишем о њима.
Активни сте у хуманитарном раду. Кроз организацију „Глас Српкиње“ помажете прогнанима. Да ли је наше срце охладнело за невољу сународника, помажемо ли их колико је потребно и колико уистину можемо?
 – Оснивач сам добротворне органзације „ Глас Српкиње“ са мојим сестрама у Христу. На самом почетку када су многе биле сумњичаве шта је то, да им неће можда штетити у каријери, нас неколико нисмо посустале. Поделиле смо дужности и мени су припали кампови. Најтежи и најтужнији задатак. Замислите како је у празној кући, а то су бараке, собице три са три. У њима заједно живе баке, деке, маме, тате и млади. Односимо им обућу, одећу, санитарије, храну и све што им треба. Колико можемо, времена су тешка, људи без посла, замрзнуте плате и пензије, државу притисле муке са свих страна, а душа пати и трпи. Тешимо их биће боље. Године пролазе и птице повратнице имају где само немају српске избеглице. Породица ми много помаже. Ту су и породице свештеника. Један од најревноснијих је проф. др Радомир Поповић, и протиница Милка, протојереј-ставрофор Миле Поповић са супругом Маријом, прота Петаковић из Сан Дијега са пријатељима. Ту су г-дин. Ђорђе и гђа. Валерија, Врачарци и многи људи доброг срца, пекара „Тома“, музичка школа „Јосип Славенски“ итд. Колективни центри у Лештанима, Крњачи, Авали, и Гроцкој вапе за помоћ. Наше мало њима много значи. Свесни смо кроз каква смо искушења прошли, али не смемо дозволити да равнодушност завлада срцима нашим.
Породични и брачни живот је у великој кризи. Како очувати брак који је света тајна, у времену које не признаје моралне и врлинске вредности?
- Брак је света тајна од дана венчања па до краја живота. Искушења ће вребати на сваком кораку, али љубав је круна свих врлина. Поверење је најлепши део љубави. Главни циљ мужа и жене у браку јесте породица, којој ће се посветити по законима Божијим. У дому где се поштују заповести Божије нечастиви нема шта да тражи. Зато браку треба приступити чистог срца. У браку муж и жена постају једно тело и једна душа, за њих је брак светиња и везани су нераскидивом везом. Ново време носи са собом и тешко бреме. Сва звања и титуле не чине жену комплетном личношће ако није засновала породицу. Животно искуство ми даје за право да као мајка и бака подсетим да треба изоставити из речника „има времена". Нема времена, биолошки сат јако жури. Да само знате како је лепо љушкати своју бебу и певати јој успаванку.
|
