Trijumf vrlina kao inspiracija

Za mnoge ljude predstavlja iznenađenje da je pesnikinja postala popadija i nastavila da bude stvaralac objavljujući svoja dela sa uverenjem da kreativna ličnost kroz stvaralačko delo izgrađuje sebe kao vrednosno i celosno biće. Porodični život sa uglednim vračarskim parohom Blagojem Armićem i njegova podrška osnažili su je u uverenju da je greh zaboraviti svoje talente, već da kao hrišćanka i samim time odgovorno i slobodno biće – Božiji pomagač i saradnik, treba svoja stvaralačka iskustva i da saopšti kroz knjige poezije, romane i tekstove kao svojevrsne himne radosti, ljubavi i zahvalnosti Bogu.

U vreme objavljivanja prve zbirke pesama„Rosa i suze, sestre“ nova pojava u srpskoj poeziji, Cica Armić je morala da prođe kroz nevericu i sumnju u okolnostima kada je književna javnost bila uzdržljiva i podozriva prema religioznom stvaralaštvu uopšte, a posebno prema popadiji koja se potpisuje kao poetesa. Već drugom zbirkom pesama „Oči boje irisa“ zaslužila je budnu pažnju kritičara i čitalaca koji su ocenili da se radi o umetniku posebnog senzibiliteta. Sledeća zborka pesama „Na harfi od brojanica tiho poje serafimi“ u prepoznatljivom maniru pesnika ljubavi religiozne vokacije, Cica Armić glasno govori o perspektivi odnosa stvaralaštva i pravoslavnog puta oboženja. Roman „Korifej“, o životu srpskog genija Nikole Tesle otkriva njegovu duboku religioznost, oslobodio je njenu kreativnost da se oproba u romanesknoj formi. I ohrabrio je da svoje nadahnuće usmeri prema otkrivanju tajne kojom Bog očekuje od čoveka stvaralački akt kao odgovor čovekov na stvaralački akt Boga. Stvaralac ne miruje, u njemu stalno bukti stvaralački proces jer je Stvoritelj svojoj slici i prilici dao slobodnu stvaralačku snagu. Tako nastaje roman „Popadija“ koju autorka smelo potpisuje otvarajući osetljiv odnos između javnosti i žena sveštenika, koje su do tada bile nepoznati tihi čuvari hrišćanskih i patrijarhalnih vrednosti, postajući tako slikar svešteničkog života, njihovih sudbina i životnih istorija u teškom vremenu. U pripremi je roman „Igumanija“ ,kao i dečija poezija. Oprobala se i kao saradnik časopisa „Praktika“ i „Klasika“ pišući u rubrici na religiozne teme. Njene stihove kompozitori Radoslav Graić, Perica Tanasijević i Miodrag Govedarica obukli su u muzičko ruho, te se i danas pevaju. Vokalni ansambl „Oktoih“ je u galeriji fresaka 2003. na festivalu duhovne muzike dobio nagradu sa pesmom „Trojeručica“ ove autorke. Udruženje književnika Srbije je kao svog člana 2006. nagradio plaketom zahvalnosti za trajni doprinos ugledu i razvoju udružnja. Dobitnik je Ordena Svetog Save trećeg reda, najvišeg priznanja SPC koji dodeljuje Sveti Arhejerejski Sinod po ovlašćenju Patrijarha Pavla, na predlog Mitropolita Amfilohija „za istrajno svedočenje Hrista Vaskrsloga i delatnu ljubav naročito pokazanu prema srpskom narodu prognanom sa KiM“. Cica Armić se opredelila da bude stvaralac hrišćanske provenijencije sa darom Duha Svetog koji slavi i proslavlja Ime Božije, eksplicitno izraženo u umetničkom delu koje ima izrazito moralističku poruku.
Junaci Vaših stihova su likovi iz hrišćanske srpske istorije. Da li im dajete novo istorijsko i duhovno čitanje i mogu li da nas podsete da samo preobražavanjem sebe samih, uz Božiju blagodat, ima nade za preobražaj našeg naroda?
- Ličnosti iz srpske i hrišćanske poezije su junaci o kojima sam kao pesnik uvek rado pisala. Nadahnuta sam njihovim delima, vrlinama koje su ih krasile, junaštvom i verom u Boga. Sigurna sam da i mi treba da idemo putem naših Bogonosnih predaka. Preobratiti sebe znači preobratiti naše misli, naše duše, koje su bile uspavane u zadnjih nekoliko decenija za vreme militantnog ateizma. Kao što se mi njih nismo postideli ne dozvolimo da se nas postide deca naša. Nade ima, samo treba plamena vera da gori kao buktinja. Tako ćemo sazidati živu Crkvu i vrata paklena neće je nadvladati. Posećujmo naše crkve i manastire, molitve naše umnožimo, neka se u nama naša vera još više zagreva i rasplamsava i upućuje na delanje i istrajnost.
U knjizi „Rose i suza, sestre“ pozivate čitaoca u otkriće sopstvene duše, otkrivajući vlastita osećanja vekovima i ljudima. Da li je poezija svojevrsna ispovest pesnika?
- Nije lako pevati u vremenu kada laž caruje, kada se čine strašne nepravde, kada je nasilje svuda oko nas. Duhovni pesnik je neko ko poštuje tradiciju. Vladika Nikolaj Velimirović u „Religiji Njegoševoj“ kaže da je poeta pravi Božiji sveštenik. Još su stari Grci smatrali da pesnike nadahnjuju bogovi. Božanske tajne i tajne zemlje Bog otkriva pesnicima. Otuda i poznata tvrdnja da pesnici nisu ni svesni svog uzvišenog poslanja, jer kroz njih govori promisao. Pesnici su se uvek smatrali nekom vrstom posrednika između Boga i ljudi.
Vaspitavani ste u pravoslavnoj tradiciji i to je odredilo Vaš duhovni i porodični život. U pragmatičnom vremenu bez duha i duše da li je Vaš naglašeno verski poetski izraz blizak savremenom čitaocu, može li on da ga razume?
  - Svojim zbirkama pesama stekla sam reputaciju pesnika ljubavi i religiozne vokacije. Moje pesme su pesme duha i vere. Nije jednostavno izneti dušu na dlan. Duh je stavljen na mnoga iskušenja u prozaičnom vremenu kao što je naše. A svaki stih je istovremeno i duhovna poruka kao što je narečenje pesnika da stvara i svedoči Hrista. Veliki broj čitalaca moje poezije govori o tome da čovek današnjice traga za odgovorima na duhovna pitanja i razume stvaraoca koji peva o silnoj čežnji prema besmrtnosti u Hristu.
U knjizi „Na harfi od brojanice tiho poje serafimi“ izvestan broj pesama ima za podlogu biblijski motiv. Imaju li one, osim ispovednog tona i religiozno-moralno i pedagoško značenje koje je upućeno čitaocu?
- Recenzent knjige prof. dr. Dimitrije Kalezić kaže: ,,Knjiga pesnikinje Radmile Cice Armić sadrži veliko sadržajno bogatstvo koje se izliva, preliva, zrači u slobodnom stihu. Njena poezija ostavlja utisak jer je iskrena. Tonovi pouka i saveti dati u stihu, predstavljaju religiozno – moralno i pedagoško – prosvetno zračenje koje će čitalac, osobito mlađi, da upija i da se time iznutra zagreva, a onda i preobražava“. Svetosavsko zvonce“ je objavilo tri pesme iz ove zbirke. Poduži je spisak listova, časopisa i TV stanica na kojima sam gostovala govoreći stihove iz svojih zbirki. Vrednost moje poezije a sada i proze je između ostalog u tome što će čitaoca navesti da nađe odgovore na duhovna pitanja.
Nesvakidašnje je da se popadija lati pera i veštinom pravog bogoslova otkriva čitaocima reči Svetog pisma, afirmiše nedovoljno poznate tekstove Oca Justina Popovića i prepevava svoju svakodnevnu molitvu. Da li je za to potreban, osim talenta, i blagoslov?
- Jedan novinar je pre više od decenije napisao u intervju sa mnom da sam u svojoj ličnosti ujedinila dve naizgled nespojive i neobične stvari. Da sam popadija i pesnikinja. Postavio je pogrešan redosled, prvo sam pisala pesme, objavljivala ih, dobijala nagrade a zatim postala popadija i nepodobna kao pesnikinja. To je teško opisati i ako sam pisac, to osećanje treba doživeti. Lepota koja prija mome biću je kada čitam po ko zna koji put Priču o Talantima, tumačenje Svetog Jevanđelja po Mateju Ave Justina. Godinama su te reči bile moja uteha, kada su mi pesme bacane u koš, pod izgovorom da sam popadija koju ne treba protežirati. Koliko god su hteli da me ponize, to je jača bila podrška mog supruga koji mi je govorio: „Piši što Gospod hoće da otkrije, nema onog ko to može sakriti. Talante nam je Bog poklonio da ih umnožimo a nikako da ih zakopavamo". To jeste blagoslov. Imam običaj da kažem da ja nisam autor svojih pesama i romana, već da sam samo pažljivi slušalac Gospoda koji obitava u mom srcu. Dokaz tome je da ja više puta sanjam svoje pesme. Kada sam pisala roman „Popadija“ došlo je do čudnih okolnosti i ja sam odložila pisanje a prihvatila da pišem roman „Korifej“. Ili, pak, osmislim temu i kada krenem da pišem moj rad ode u sasvim drugom smeru, Bogu hvala ode na pravi put. Čovek snuje Bog odlučuje. Žao mi je što ljudi ne shvataju kako smo mali i da slučajnosti nema.
U romanu „Korifej“ o životu Nikole Tesle otkrili ste duhovnost o kojoj se najmanje znalo kada je u pitanju jedan od najznačajnijih naučnika 19. veka. Da li je Tesla bio asketa i molitvenik i koliko je to bilo važno za njegovu životnu filosofiju?
- Ceo svet zna da je Nikola Tesla bio genije. Ali da je bio čovek koji se napajao sa izvora Jevanđelskog, da mu je Biblija bila najomiljenija knjiga i da je iz nje, čitajući posebno o starozavetnim prorocima Jezekilju i Evnohu, dobijao svoja genijalna nadahnuća, o tome se malo zna. Tesla je bio naučni Svetac. Laboratorija mu je bila kelija. Pomago je ljudima, zapošljavao naše emigrante. Novac je prezirao, bio je besrebrenjak. Miljenik Božiji, Gospod ga je obdario najmoćnijom snagom intuicije i vizuelizacije. Mogao je biti najbogatiji čovek sveta a on je pravio šale na svoj račun kada je imao samo nekoliko dolara u džepu. Potkradali su ga učenici, Tesline patente su prijavljivali kao svoje, palili mu laboratoriju a on je svaki put počinjao iznova kao da se ništa nije desilo. Znao je ko mu to radi ali je praštao i okretao drugi obraz. Tesla je dobio pet talenata i umnožio ih velikim svojim trudom. Ništa ne pripisuje svojim zaslugama, smeran je i svestan da je to „blago „Božije“. Shvatio je ljudski život na zemlji kao neprekidan podvig vernosti Bogu kroz svete evanđelske tajne i svete vrline. Roman „Korifej“ je preveden na engleski jezik, obišao je zemljinu kuglu, nominovan za nagradu grada Beograda. Za mene kao pisca to je velika čast. Mogu da zahvalim nepoznatoj baki koja mi je dala Teslin intervju iz 1896. god. koji je on poslao sestri Marici. Pročitavči ga, meni su se otvorile stranice knjige i toga momenta ja sam bila njegova majka Đuka. Želela sam da pokažem da je istina o geniju toplija i bolja.
Svojim romanom „Popadija“ skrenuli ste pažnju na svojevrsni podvižnički život popadija. Šta ste pišući o svakodnevnim obavezama popadija, otkrili i poručili čitaocu?
- Godinama je tinjala u meni želja da napišem roman baš pod nazivom „Popadija". Bolelo me je to što su sveštenici i njihove porodice sramno i nepravedno skrajnuti u tamne margine društvenog života, nemilosrdno poniženi i sramoćeni. U romanu do izražaja dolazi moralistička, religiozna potka sa elementima čudesnog i spektakularnog, komičnog, naglašenom sentimentalnošću, neočekivanim obrtima, dubokim duševnim osećanjima, naglašenim lirizmom i trijumfom vrlina. Te vrline su čestitost, toplina i nežnost u bračnim porodičnim odnosima. Centralna nit i motiv ovog romana jesu žene, srpske žene, žene majke, žene odane, požrtvovane, obasjane Božijom svetlošću, žene Penelope, žene smerne, čuvarice, mironosice. Reče jedan književnik da je najlepši hram čovečanstva srce jedne žene, otmeno srce srpske žene. Kroz roman sam htela da poručim ženama da predanost mužu, deci i bližnjima nije nikakva  ženina žrtva, da ne umanjuje njenu ličnost, već naprotiv da bavljenje porodicom oplemenjuje.
Kako ste uspostavili distancu između ličnosti pisca i pozicije autora knjige „Popadija“ ?
- Roman „Popadija“ sam pisala nekoliko godina. Ni malo mi nije bilo lako. Postavila sam se u visini svog zadatka ono što jesam, pisac. Obećala sam sebi da ću napisati knjigu o životu popadije. Znala sam da je malo onih koji su upućeni koliko obaveza ima popadija. Ona nije samo na ugled svojoj deci i suprugu, nego i celoj parohiji. Deca su njena briga, da ih podigne da postanu vredni ljudi, ne vredi im pričati prazne pedagoške priče, već ih treba vaspitavati ličnim primerom. Od pamtiveka se zna da deca u majci i ocu vide uzore i kopiraju ih. Popadija pomaže u crkvi, peva, drži pevnicu, brine i priprema samu crkvu za liturgije, proslave, i radi sve ono zbog čega se ljudi dive kad uđu u crkvenu portu. Ni jedno dvorište nije tako uređeno po Srbiji kao što su crkvene i manastirske porte, o čemu brinu nevidljive popadije i monahinje. Niste ni u čijoj kući tako ugošćeni, sa dostojanstvom i ljubavlju, makar vas služili korom hleba, kao u parohijskom i manastirskom domu. Evo, koristim priliku da kažem kada sam napomenula monahinje - vredne pčelice da radim na svom novom romanu „Igumanija". I igumanije su nepravično zapostavljene u našoj literaturi. Bogu hvala, imala sam tu privilegiju da se družim sa monahinjama, da upoznam nekoliko igumanija, da posećijem manastire i, Bože zdravlja, biće mi zadovoljstvo i čast da pišem o njima.
Aktivni ste u humanitarnom radu. Kroz organizaciju „Glas Srpkinje“ pomažete prognanima. Da li je naše srce ohladnelo za nevolju sunarodnika, pomažemo li ih koliko je potrebno i koliko uistinu možemo?
– Osnivač sam dobrotvorne organzacije „ Glas Srpkinje“ sa mojim sestrama u Hristu. Na samom početku kada su mnoge bile sumnjičave šta je to, da im neće možda štetiti u karijeri, nas nekoliko nismo posustale. Podelile smo dužnosti i meni su pripali kampovi. Najteži i najtužniji zadatak. Zamislite kako je u praznoj kući, a to su barake, sobice tri sa tri. U njima zajedno žive bake, deke, mame, tate i mladi. Odnosimo im obuću, odeću, sanitarije, hranu i sve što im treba. Koliko možemo, vremena su teška, ljudi bez posla, zamrznute plate i penzije, državu pritisle muke sa svih strana, a duša pati i trpi. Tešimo ih biće bolje. Godine prolaze i ptice povratnice imaju gde samo nemaju srpske  izbeglice. Porodica mi mnogo pomaže. Tu su i porodice sveštenika. Jedan od najrevnosnijih je prof. dr Radomir Popović, i protinica Milka, protojerej-stavrofor Mile Popović sa suprugom Marijom, prota Petaković iz San Dijega sa prijateljima. Tu su g-din. Đorđe i  gđa. Valerija, Vračarci i mnogi ljudi dobrog srca, pekara „Toma“, muzička škola „Josip Slavenski“ itd.  Kolektivni centri u  Leštanima, Krnjači,  Avali, i Grockoj vape za pomoć. Naše malo njima mnogo znači. Svesni smo kroz kakva smo iskušenja prošli, ali ne smemo dozvoliti da ravnodušnost zavlada srcima našim.
Porodični i bračni život je u velikoj krizi. Kako očuvati brak koji je sveta tajna, u vremenu koje ne priznaje moralne i vrlinske vrednosti?
- Brak je sveta tajna od dana venčanja pa do kraja života. Iskušenja će vrebati na svakom koraku, ali ljubav je kruna svih vrlina. Poverenje je najlepši deo ljubavi. Glavni cilj muža i žene u braku jeste porodica, kojoj će se posvetiti po zakonima Božijim. U  domu gde se poštuju zapovesti Božije nečastivi nema šta da traži. Zato braku treba pristupiti čistog srca. U braku muž i žena postaju jedno telo i jedna duša, za njih je brak svetinja i vezani su neraskidivom vezom. Novo vreme nosi sa sobom i teško breme. Sva zvanja i titule ne čine ženu kompletnom ličnošće ako nije zasnovala porodicu. Životno iskustvo mi daje za pravo da kao majka i baka podsetim da treba izostaviti iz rečnika „ima vremena". Nema vremena, biološki sat  jako žuri. Da samo znate kako je lepo ljuškati svoju bebu i pevati joj uspavanku.