Узвишени пример Светог Макарија Пећког

На размеђу 15. и 16. века рођен је свети Макарије Соколовић, први патријарх обновљене Пећке патријаршије. Васпитан у побожном духу, свети Макарије је кренуо путем истрајног монашког подвига који га је довео до Свете Горе. Из хиландарских дана, под Макаријевим именом сачуван је спис „О књизи Птоломеја”. Уз помоћ извода из дела географа и астронома Клаудија Птоломеја (2. век пре Христа), дат је приказ централних балканских територија које су Срби насељавали у то време. Из Свете Горе, свети Макарије се вратио у Србију где је, по Божјем промислу, изабран за првог патријарха обновљене Српске Цркве (1557).

По благој вољи благог Господа, свети Макарије је преузео управу над обновљеном Патријаршијом (1557), у време када је Османским царством владао султан Сулејман Други (1520-1566). Запис у псалтиру штампаном за време милешевског игумана Данила (1557) први говори о патријарху Макарију који „предржава” обновљени престо св. Саве, првог архиепископа и учитеља српског. Један други запис прецизира да је блажени Макарије „први патријарх по другом обновљењу овог часног престола”, што говори да је у то време цењен и уважаван напор митрополита смедеревског Павла на васпостављању самосталне Српске Цркве (1529-1541). По каснијој изјави светог патријарха Гаврила Рајића датој руским властима, Пећкој патријаршији је припадало 40 епархија. Трудом светог Макарија обновљено је седиште патријаршије, пећки манастир, са храмовима Св. Апостола, Св. Димитрија, Св. Богородице Одигитрије и Св. Николе. Из докумената сазнајемо да је пећком манастиру била је припојена „Кузмина пештера” (манастир „Кузмикан” у турском запису). Монаси су обављали и соколарску (шахинџијску) службу, а у самој Пећи су имали на располагању манастирске куће груписане у засебну махалу. Обновљени манастир, опасан зидинама, подсећао је савременике на град. Према запису дијака Симона, патријарх је најрадије боравио управо у пећком граду: „Ту је његово место, ту он пребива” (1562). У овом запису се наводи да св. Макарије управља српском и поморском земљом и другим крајевима из седишта патријаршије.
По патријарховој жељи живописана је спољна (Данилова) припрата пећког манастира (1565). У припрати је насликан св. Макарије Римски (3. век), чије име је св. Макарије Пећки понео на монашењу. Зографи су насликали и фреску „Сабор св. Симеона Мироточивог”, на којој су се око св. Симеона окупили српски светитељи, као поуздан знак обнове Српске Цркве. На фрескама су приказани и свети српски архиепископи од св. Саве Првог Немањића до Данила Другог Пећког, и патријарси од св. Јоаникија Другог до Саве Петог. Први пут су заједно насликана четири славна словенска пустиножитеља: св. Јован Рилски, св. Јоаким Осоговски, св. Прохор Пчињски и св. Гаврило Лесновски, што су прихватили и други зографи. Ликови четворице ангелопободних подвижника изражавали су дубоке корене православне духовности међу Јужним Словенима и њихову приврженост вољи Господа нашег Исуса Христа.
Настојањем св. Макарија Пећког обновљени су и живописани: храм Преображења Господњег у пећком селу Будисавци (1568) и припрата манастира Успења Пресвете Богородице у Грачаници (1570). По мишљењу О. Зиројевић, патријарховим задужбинама припада и манастир Врело Пречисте у пећкој нахији („Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године”, Београд, 1984). Узвишени пример светог Макарија Пећког надахнуо је и остале ктиторе, па је за кратко време верни народ подигао и обновио велики број православних храмова.
Свети патријарх Макарије је волео рукописне књиге. Са пута у Цариград, свети патријарх је донео примерак „Панегирика” за своје духовно чедо, таха Дионисија (1561). Осим тога, св. Макарије је пронашао Четворојеванђеље које је било отето од Патријаршије, откупио га и вратио „својој цркви и матери свих цркава” у Пећи (запис ђакона Дионисија, 1561). Дело Јевтимија Зигабена, познато под називом „Духовно оружје” или „Свеоружје богословља”, преписано је „по заповести пећког патријарха, а трошком епископа Дионисија” (1567/1568). Треба поменути да се бивши цариградски патријарх Јоасаф Други посебном „Посланицом” (1565) обратио светом Макарију Пећком, очекујући од њега разумевање и подршку.
Током свог рада, патријарх је био окружен умним архијерејима. Запис на једном антиминсу посебно похваљује ученог хвостанског митрополита Пахомија Грка (1566). Патријарх Макарије је веома ценио хиландарског архимандрита Силвестра, који је донео многе корисне ствари из Србије (1554/1555) и преписао „Номоканон” Светога Саве (5. фебруара 1560.). На Макаријев предлог, Силвестар Хиландарац је хиротонисан за рашког митрополита на сабору у Пећи (1560). На грачаничкој фресци, „Погреб митрополита Дионисија” (1570) приказано је како патријарх Макарије, окружен херцеговачким митрополитом Антонијем и епископима, служи опело многопоштованом Дионисију Соколовићу.
Велика невоља наишла је на Српску Цркву у време Сулејмановог наследника. Нови султан, Селим Други (1566-1574) је променио начин опорезивања православних храмова. То је довело до немилосрдног финансијског притиска на Цркву и до гашења манастирских штампарија (1568/69). У једном летопису, према Олги Зиројевић, дат је потресан опис ових догађаја: „Пусти цар (Селим) ил-јазиџи (пописиваче) и продаде цркве и манастире”. Узвишени патријарх је тврдим уздањем у Господа и дубоком молитвом одолео свим искушењима и храбро спровео лађу српске Цркве у тихо пристаниште.
Последњи велики ктиторски подухват св. Макарија је била обнова манастира Св. Николе у Бањи, код Прибоја (1572), задужбине св. краља Стефана Дечанског. На фресци у овом манастиру приказано је како свeти Макарије поверава патријаршијски трон вредном Антонију Соколовићу. Нови патријарх је преузео кормило Цркве у време када се на хришћане излила велика мржња због пораза Османлија у кипарском рату (1570-1573). Мада се повукао са трона, свeти Макарије је и даље био, по запису једног монаха, окружен епископима. Свети Макарије Соколовић се упокојио почетком јесени 1574. године, а његове мошти су положене у пећку припрату, чији је ктитор био. Био је добар, кротак и праведан првосвештеник.
Угодивши Господу, блажени Макарије је постао нови Јоаникије Пећки, од којег је поново потекла лоза српских патријараха (Антоније, Герасим, Саватије, Јеротеј, Филип, св. Јован...). У очима народа он је остао упамћен, попут древних јунака из народних епских песама, по храбрости, честитости и племенитости. Захваљујући његовом подвигу, род Соколовића је дао четири патријарха (св. Макарије, Антоније, Герасим, Саватије) који су, један за другим, правилно управљали речју Истине, попут четири славна пустиножитеља са пећке фреске, међу балканским хришћанима.