Uzvišeni primer Svetog Makarija Pećkog

Na razmeđu 15. i 16. veka rođen je sveti Makarije Sokolović, prvi patrijarh obnovljene Pećke patrijaršije. Vaspitan u pobožnom duhu, sveti Makarije je krenuo putem istrajnog monaškog podviga koji ga je doveo do Svete Gore. Iz hilandarskih dana, pod Makarijevim imenom sačuvan je spis „O knjizi Ptolomeja”. Uz pomoć izvoda iz dela geografa i astronoma Klaudija Ptolomeja (2. vek pre Hrista), dat je prikaz centralnih balkanskih teritorija koje su Srbi naseljavali u to vreme. Iz Svete Gore, sveti Makarije se vratio u Srbiju gde je, po Božjem promislu, izabran za prvog patrijarha obnovljene Srpske Crkve (1557).

Po blagoj volji blagog Gospoda, sveti Makarije je preuzeo upravu nad obnovljenom Patrijaršijom (1557), u vreme kada je Osmanskim carstvom vladao sultan Sulejman Drugi (1520-1566). Zapis u psaltiru štampanom za vreme mileševskog igumana Danila (1557) prvi govori o patrijarhu Makariju koji „predržava” obnovljeni presto sv. Save, prvog arhiepiskopa i učitelja srpskog. Jedan drugi zapis precizira da je blaženi Makarije „prvi patrijarh po drugom obnovljenju ovog časnog prestola”, što govori da je u to vreme cenjen i uvažavan napor mitropolita smederevskog Pavla na vaspostavljanju samostalne Srpske Crkve (1529-1541). Po kasnijoj izjavi svetog patrijarha Gavrila Rajića datoj ruskim vlastima, Pećkoj patrijaršiji je pripadalo 40 eparhija. Trudom svetog Makarija obnovljeno je sedište patrijaršije, pećki manastir, sa hramovima Sv. Apostola, Sv. Dimitrija, Sv. Bogorodice Odigitrije i Sv. Nikole. Iz dokumenata saznajemo da je pećkom manastiru bila je pripojena „Kuzmina peštera” (manastir „Kuzmikan” u turskom zapisu). Monasi su obavljali i sokolarsku (šahindžijsku) službu, a u samoj Peći su imali na raspolaganju manastirske kuće grupisane u zasebnu mahalu. Obnovljeni manastir, opasan zidinama, podsećao je savremenike na grad. Prema zapisu dijaka Simona, patrijarh je najradije boravio upravo u pećkom gradu: „Tu je njegovo mesto, tu on prebiva” (1562). U ovom zapisu se navodi da sv. Makarije upravlja srpskom i pomorskom zemljom i drugim krajevima iz sedišta patrijaršije.
Po patrijarhovoj želji živopisana je spoljna (Danilova) priprata pećkog manastira (1565). U priprati je naslikan sv. Makarije Rimski (3. vek), čije ime je sv. Makarije Pećki poneo na monašenju. Zografi su naslikali i fresku „Sabor sv. Simeona Mirotočivog”, na kojoj su se oko sv. Simeona okupili srpski svetitelji, kao pouzdan znak obnove Srpske Crkve. Na freskama su prikazani i sveti srpski arhiepiskopi od sv. Save Prvog Nemanjića do Danila Drugog Pećkog, i patrijarsi od sv. Joanikija Drugog do Save Petog. Prvi put su zajedno naslikana četiri slavna slovenska pustinožitelja: sv. Jovan Rilski, sv. Joakim Osogovski, sv. Prohor Pčinjski i sv. Gavrilo Lesnovski, što su prihvatili i drugi zografi. Likovi četvorice angelopobodnih podvižnika izražavali su duboke korene pravoslavne duhovnosti među Južnim Slovenima i njihovu privrženost volji Gospoda našeg Isusa Hrista.
Nastojanjem sv. Makarija Pećkog obnovljeni su i živopisani: hram Preobraženja Gospodnjeg u pećkom selu Budisavci (1568) i priprata manastira Uspenja Presvete Bogorodice u Gračanici (1570). Po mišljenju O. Zirojević, patrijarhovim zadužbinama pripada i manastir Vrelo Prečiste u pećkoj nahiji („Crkve i manastiri na području Pećke patrijaršije do 1683. godine”, Beograd, 1984). Uzvišeni primer svetog Makarija Pećkog nadahnuo je i ostale ktitore, pa je za kratko vreme verni narod podigao i obnovio veliki broj pravoslavnih hramova.
Sveti patrijarh Makarije je voleo rukopisne knjige. Sa puta u Carigrad, sveti patrijarh je doneo primerak „Panegirika” za svoje duhovno čedo, taha Dionisija (1561). Osim toga, sv. Makarije je pronašao Četvorojevanđelje koje je bilo oteto od Patrijaršije, otkupio ga i vratio „svojoj crkvi i materi svih crkava” u Peći (zapis đakona Dionisija, 1561). Delo Jevtimija Zigabena, poznato pod nazivom „Duhovno oružje” ili „Sveoružje bogoslovlja”, prepisano je „po zapovesti pećkog patrijarha, a troškom episkopa Dionisija” (1567/1568). Treba pomenuti da se bivši carigradski patrijarh Joasaf Drugi posebnom „Poslanicom” (1565) obratio svetom Makariju Pećkom, očekujući od njega razumevanje i podršku.
Tokom svog rada, patrijarh je bio okružen umnim arhijerejima. Zapis na jednom antiminsu posebno pohvaljuje učenog hvostanskog mitropolita Pahomija Grka (1566). Patrijarh Makarije je veoma cenio hilandarskog arhimandrita Silvestra, koji je doneo mnoge korisne stvari iz Srbije (1554/1555) i prepisao „Nomokanon” Svetoga Save (5. februara 1560.). Na Makarijev predlog, Silvestar Hilandarac je hirotonisan za raškog mitropolita na saboru u Peći (1560). Na gračaničkoj fresci, „Pogreb mitropolita Dionisija” (1570) prikazano je kako patrijarh Makarije, okružen hercegovačkim mitropolitom Antonijem i episkopima, služi opelo mnogopoštovanom Dionisiju Sokoloviću.
Velika nevolja naišla je na Srpsku Crkvu u vreme Sulejmanovog naslednika. Novi sultan, Selim Drugi (1566-1574) je promenio način oporezivanja pravoslavnih hramova. To je dovelo do nemilosrdnog finansijskog pritiska na Crkvu i do gašenja manastirskih štamparija (1568/69). U jednom letopisu, prema Olgi Zirojević, dat je potresan opis ovih događaja: „Pusti car (Selim) il-jazidži (popisivače) i prodade crkve i manastire”. Uzvišeni patrijarh je tvrdim uzdanjem u Gospoda i dubokom molitvom odoleo svim iskušenjima i hrabro sproveo lađu srpske Crkve u tiho pristanište.
Poslednji veliki ktitorski poduhvat sv. Makarija je bila obnova manastira Sv. Nikole u Banji, kod Priboja (1572), zadužbine sv. kralja Stefana Dečanskog. Na fresci u ovom manastiru prikazano je kako sveti Makarije poverava patrijaršijski tron vrednom Antoniju Sokoloviću. Novi patrijarh je preuzeo kormilo Crkve u vreme kada se na hrišćane izlila velika mržnja zbog poraza Osmanlija u kiparskom ratu (1570-1573). Mada se povukao sa trona, sveti Makarije je i dalje bio, po zapisu jednog monaha, okružen episkopima. Sveti Makarije Sokolović se upokojio početkom jeseni 1574. godine, a njegove mošti su položene u pećku pripratu, čiji je ktitor bio. Bio je dobar, krotak i pravedan prvosveštenik.
Ugodivši Gospodu, blaženi Makarije je postao novi Joanikije Pećki, od kojeg je ponovo potekla loza srpskih patrijaraha (Antonije, Gerasim, Savatije, Jerotej, Filip, sv. Jovan...). U očima naroda on je ostao upamćen, poput drevnih junaka iz narodnih epskih pesama, po hrabrosti, čestitosti i plemenitosti. Zahvaljujući njegovom podvigu, rod Sokolovića je dao četiri patrijarha (sv. Makarije, Antonije, Gerasim, Savatije) koji su, jedan za drugim, pravilno upravljali rečju Istine, poput četiri slavna pustinožitelja sa pećke freske, među balkanskim hrišćanima.