„Дечије болести” устанка

Гајо Пантелић и Петар Јокић су скромнији од Ђурића. и самим тим реалнији. У време пред устанак, они су сасвим споредни и о припремама знају само онолико колико им Црни Ђорђе лично о томе саопштава. Нигде не наступају заједно.

Њихова казивања се прилично складно допуњавају и скоро никад не искључују. Тако је на летњи празник Светог Арханђела Гаврила (13. јула), по позиву Ђорђа, Гајо са њим био очевидац догађаја на сабору у манастиру Вољавчи, где умало није започета побуна, одлучношћу импулсивног Ђорђа, који је овде у првом плану. На јесењи празник Арханђела, 8. новембра, Петар Јокић, опет по позиву Црног Ђорђа, присуствује договору о почетку устанка у пролеће следеће године. За разлику од Вољавче, где је приказан као први човек, на орашачкој свадби Ђорђе је један од присутних, а главну реч води прота Атанасије Антонијевић.Од поменутог Сабора у Вољавчи, Гајо као да губи Вожда, не говори о данима пред почетак отпора, нити о изборном скупу у Орашцу, као што то чине Ђурић и Јокић, већ се касније прикључује борбама устаника. Потом Гајо и Јокић на „прескок” своја казивања приводе до самог краја ратовања. По Гаји, борбе устаника трају „док се не растурише”. По Петру Јокићу, те 1813. се десио „конац страданија”. Стање је такво да надилази моћ језика. Неупућени странац би закључио да крај ратовања значи баш то, „конац страданија”, која у стварности тада тек почињу. Разлика у карактеру Јанићија Ђурића и Петра Јокића показала се јасно и последњих дана слободе: „Ићи нећеш, и то је доста што је Јанићије отишао па није дошао, већ нас оставио, а Петар, сви се надамо, да нас оставити неће”.
Просечан читалац се задржава само на садржини текста, док истраживач мора да иде по могућности и даље, како би схватио и његово порекло и однос према стварности. За разлику од проте Матије, Тополци износе само своја сећања, без настојања да их прошире сазнањима других учесника, или потврде неким актом. Неслагања у сведочењу потичу од различитог личног искуства или перцепције једног догађаја од стране присутних. Историку су често везане руке. Он зависи од извора; од онога што је написано и даље не може да продре, па и онда кад се у сачуваном акту каже како суштину поруке доносилац акта треба да саопшти примаоцу усмено.
Казивачи су учесници догађаја, и природно је очекивати да њихова сведочења имају највећу документарну вредност. Невоља је у томе што се та сећања бележе сувише касно, пред крај њиховог живота. Састави земунског књиговесца Гаврила Ковачевића и карловачког митрополита Стефана Стратимировића настају у првим месецима устанка, али релативно далеко од места догађања; бележе посредно добијене вести и захватају велики део фаме. Поред тога, до читаоца они касно стижу – па и тада само малог броја њих – тако да мало и споро утичу на градњу слике о устанку.
Јанићије Ђурић, као приучен човек, своја сећања бележи сам. За свој рад каже да је то „копија”. У коришћењу овог израза „копија” није усамљен. Тада „копирање” значи и бележење усмено сачуваних знања, личних или преузетих. Милићевић признаје да бележећи Јокићеве приче нема искуства, тако да је током рада пропустио прилику да додатним питањима изазове дубља сећања казивача. Услед тога је изгубљена последња шанса да се шта више отргне од заборава: „Да сам, којом срећом, онда знао колико је тамних места у новој српској историји, много би јој се веће услуге могле учинити овим причањем и писањем”.
СЛИЧНОСТ У ЈЕЗИКУ
Пада у очи велика сличност у језику свих оновремених писаца о почетку устанка. Тополцима ту треба придодати Вука, проту Матију, Симу Милутиновића... Усмена епска традиција је јака, па и неки први писци о устанку покушавају да то учине кроз песму, као Гаврило Ковачевић, Сима Милутиновић, Герасим Георгијевић... Према митрополиту Стратимировићу, то је, изгледа, чинио и Божа Грујовић, први секретар Правитељствујушчег Совјета. Видовити јерарх је осетио да то и није добро: „Кажите Божидару кад описује житија тамошња, нек не пише по начину песме, но по начину простога слога, као што се и друга повест пише... Други нека певају и песме састављају”. Код Срба за читаве векове ропства главни извори вести су записи и натписи, настали обично од безимених аутора. Пред сам устанак посечен је архимандрит манастира Боговађе Хаџи Рувим, познат као аутор стотинак сачуваних записа. Насупрот томе, кроз цело време устанка, записи су ретки и јављају се само изузетно. Главну улогу имају казивања савременика и учесника, а потом преписка и одлуке устаничке власти.
ПАВЛЕ МИТИЗЕР
Везе земунског мајора Павла Митезера са Србима у време почетка буне трајале су већ око две деценије и сежу до 1783, када је, као аустријски ухода, пролазио по београдској области. Активност је појачана пред аустријско-турски рат (1788-1791). Од 1798. до 1807. налази се при војној команди у Земуну, задужен за обавештајну службу, а од 1807. је аустријски конзул у Травнику. Из те године потиче његов извештај према коме се понешто сазнаје о почетку устанка. Ту је реч о Турчину Коњалији, који је у почетку био у договору са Србима, а онда је, јануара 1803. дахијама дао списак шездесет српских првака. Сведочење је врло проблематично – тачно је да потиче од човека који много зна, али се никако не може да доведе у сагласје са осталим околностима.
По природи посла, Митезер није много изложен погледу јавности и појављује се обично тамо где је командант места спречен неким разлозима. До података о стању Турака у Београду није му било тешко доћи. То зна и Прота, кад каже: „Лако је дознати, јер земунски трговци и терџоман (тумач) сваки дан у Београд прелазе својим пословима, па дознаду”.
Митезер послује и са Србима и са Турцима. Тек по његовом одласку из Земуна настају акти који га не приказују у повољном светлу. Из њих се види како ни немачки официри нису отпорни пред могућношћу лаког стицања кроз злоупотребу положаја. Маршал Симбшен, као претпостављени, послаће о њему лошу оцену у Беч, а само две године касније и сам Симбшен ће по истим оптужбама бити смењен са положаја.
Ипак, Митезер је код Срба остао у лепој успомени. Нарочито се истиче његова предусретљивост према устаницима, који су током опсаде Београда прешли на Ратно острво. На челу својих људи, по наређењу команде, он је дошао и заподео свађу са Србима. „Но, уз ово немачко придодавао би свагда полако српски, да његова с њим дошавша пратња не чује: ’Копајте, копајте, не бојте се никога!’” Добро је познат преко мемоара проте Матије, док се мало зна да у исто време и Црни Ђорђе са њим одржава везе. Сачувано је његово писмо већ од 19. марта, где се говори о плановима на линији Београд-Крагујевац, да би се 2. априла јавио са Јагодине, где је провео више од две недеље.
Док се Прота и Вожд обраћају у Земун, људи из околине Пожаревца пишу за помоћ команди у Белој Цркви. Они као да делују потпуно аутономно, а Миленко за себе каже: „Први јесте буљубаша српски Миленко Стојковић”. Ово је написано, као и Вождово, 2. априла и тад покрет отпора личи на три самостална потока, који ће се тек кроз месец дана слити у јединствену реку устанка, током скупштине у Остружници.
СЕДИШТЕ ДАХИЈА
Пут устанике од Орашца води према Београду, где је седиште дахија и за Србе извор сваког зла. Обележен је паљењем ханова, што можда и није било добро. То су биле најновије грађевине, настале само неку годину раније. Било их је у сваком већем селу. Настали су принудним радом с пролећа 1802. године. Подизани су на истуреним местима са широким видиком, искључиво од дрвета, што је олакшало њихово уништавање, само две године касније. Прота Матија се стара да грабовачки хан остане, јер би са њим био уништен и кош са житом. И у таквим околностима, човек са толиким угледом једва успева. „Једва одбранимо да не запале хан, јер би и чардак изгорео, а ’ране нам треба..”..
Од планираног похода према Београду устанике одвраћа Кучук Алија својим дрским препадом, кад је збуњене Србе у Врбици натерао на повлачење и преко Крагујевца кренуо према Јагодини. Изненађење је било потпуно, и од Срба добро упамћено. Они су, изгледа, затечени на спавању, што се може тумачити да се није десило случајно. Турска обавештајна служба из времена пре буне била је врло разграната и о њој се у првим данима чешће говорило. Касније, вести о тој појави су ретке.
До сукоба у Врбици је дошло на Чисти уторак, тако се може рећи како је од тада, па до Цвети, значи првих шест седмица велике Четрдесетнице, трајали напори да се некако ублаже последице препада у Врбици. Црни Ђорђе је мишљења да је најбоље да се борба настави ометањем Турака. Борбе са Кучуком могу се оценити као хроника неуспеха, јер су, по сопственом признању, устаници неколико пута бројнији од турских снага, али се ратује невешто, те Срби увек буду „надмудрени”.
То је први прави сукоб коме тополски казивачи дају доста простора у своме сећању, што је очекивано, јер сваки значајан период остаје најбоље упамћен по свом почетку и крају. Буна пролази кроз своје најтеже дане. Без јаке личности Вожда, чији таленат и истрајност долазе до пуног изражаја: „Одавде прснусмо куд који, ал’ опет распитујемо где је Карађорђе... Дође глас да је он код буковичке цркве и све нас к себи зове”.
Неуспеси на Јагодини тешко су погодили устанике, а вође морају да крију од својих људи право стање: „Рекну ми, те уклоним све моје момке на страну, а тако и они учине. Па онда, искрено ми кажу: ‘Ми смо прекјуче ударили на Јагодину и нисмо знали да је Кучук-Алија с крџалијама дошао и ту нас Турци разбију, и Јагодину оставимо, и отишао је Црни Ђорђе по оном крају искупљати војску, а ми сад идемо у врбовку, пак ћемо опет за који дан ићи Ђорђу‘. Тиме они мене поплаше, што не знаду где је Црни Ђорђе”.
Оскудица извора, а потом и ограничене моћи људског сазнања, отежавају реконструкцију неког догађаја и познавање свих његових фаза. Обично се замишља да све тече у континуитету. Тешко се прихвата „празан ход” догађаја. Стога је драгоцен детаљ сачуван у Протином сећању: „Па ћемо опет, до који дан ићи Ђорђу”. Очекивала би се стална, синхронизована акција савременика. Уместо тога, оквирно се помиње шта ће се радити за неколико следећих дана, на начин да то у подједнакој мери и може и не може да се деси. Понашање се усмерава по причањима: „Дође глас да је он код буковичке цркве”.
Од велике користи у оваквим приликама је и Ђорђево познавање терена, што је плод његове сталне покретљивости из година пред устанак и сазнања стечених током прошлог аустријско-турског рата. „Ујутру рече Карађорђе: ‘Да идем ја у Штимље (близу Јагодине) да видим има л’ крџалија у Јагодини, и да тамо људи намељу брашна, јер тамо има воденица‘”. У маси осталих војника, који се броје хиљадама, нико се не издваја спремношћу и спретношћу, па чак ни Станоје Главаш. Овде, на почетку, се поименично набрајају жртве. Извори се слажу да је током турског напада у Врбици пало тринаест устаника. На Јагодини, српски губици по казивачима се броје чак и хиљадама, и зато је требало ићи у прикупљање нове војске. Према писму Вожда, које улепшава стање, Срби губе само шездесет четири човека.
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...