„Dečije bolesti” ustanka

Gajo Pantelić i Petar Jokić su skromniji od Đurića. i samim tim realniji. U vreme pred ustanak, oni su sasvim sporedni i o pripremama znaju samo onoliko koliko im Crni Đorđe lično o tome saopštava. Nigde ne nastupaju zajedno.

Njihova kazivanja se prilično skladno dopunjavaju i skoro nikad ne isključuju. Tako je na letnji praznik Svetog Arhanđela Gavrila (13. jula), po pozivu Đorđa, Gajo sa njim bio očevidac događaja na saboru u manastiru Voljavči, gde umalo nije započeta pobuna, odlučnošću impulsivnog Đorđa, koji je ovde u prvom planu. Na jesenji praznik Arhanđela, 8. novembra, Petar Jokić, opet po pozivu Crnog Đorđa, prisustvuje dogovoru o početku ustanka u proleće sledeće godine. Za razliku od Voljavče, gde je prikazan kao prvi čovek, na orašačkoj svadbi Đorđe je jedan od prisutnih, a glavnu reč vodi prota Atanasije Antonijević.Od pomenutog Sabora u Voljavči, Gajo kao da gubi Vožda, ne govori o danima pred početak otpora, niti o izbornom skupu u Orašcu, kao što to čine Đurić i Jokić, već se kasnije priključuje borbama ustanika. Potom Gajo i Jokić na „preskok” svoja kazivanja privode do samog kraja ratovanja. Po Gaji, borbe ustanika traju „dok se ne rasturiše”. Po Petru Jokiću, te 1813. se desio „konac stradanija”. Stanje je takvo da nadilazi moć jezika. Neupućeni stranac bi zaključio da kraj ratovanja znači baš to, „konac stradanija”, koja u stvarnosti tada tek počinju. Razlika u karakteru Janićija Đurića i Petra Jokića pokazala se jasno i poslednjih dana slobode: „Ići nećeš, i to je dosta što je Janićije otišao pa nije došao, već nas ostavio, a Petar, svi se nadamo, da nas ostaviti neće”.
Prosečan čitalac se zadržava samo na sadržini teksta, dok istraživač mora da ide po mogućnosti i dalje, kako bi shvatio i njegovo poreklo i odnos prema stvarnosti. Za razliku od prote Matije, Topolci iznose samo svoja sećanja, bez nastojanja da ih prošire saznanjima drugih učesnika, ili potvrde nekim aktom. Neslaganja u svedočenju potiču od različitog ličnog iskustva ili percepcije jednog događaja od strane prisutnih. Istoriku su često vezane ruke. On zavisi od izvora; od onoga što je napisano i dalje ne može da prodre, pa i onda kad se u sačuvanom aktu kaže kako suštinu poruke donosilac akta treba da saopšti primaocu usmeno.
Kazivači su učesnici događaja, i prirodno je očekivati da njihova svedočenja imaju najveću dokumentarnu vrednost. Nevolja je u tome što se ta sećanja beleže suviše kasno, pred kraj njihovog života. Sastavi zemunskog knjigovesca Gavrila Kovačevića i karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića nastaju u prvim mesecima ustanka, ali relativno daleko od mesta događanja; beleže posredno dobijene vesti i zahvataju veliki deo fame. Pored toga, do čitaoca oni kasno stižu – pa i tada samo malog broja njih – tako da malo i sporo utiču na gradnju slike o ustanku.
Janićije Đurić, kao priučen čovek, svoja sećanja beleži sam. Za svoj rad kaže da je to „kopija”. U korišćenju ovog izraza „kopija” nije usamljen. Tada „kopiranje” znači i beleženje usmeno sačuvanih znanja, ličnih ili preuzetih. Milićević priznaje da beležeći Jokićeve priče nema iskustva, tako da je tokom rada propustio priliku da dodatnim pitanjima izazove dublja sećanja kazivača. Usled toga je izgubljena poslednja šansa da se šta više otrgne od zaborava: „Da sam, kojom srećom, onda znao koliko je tamnih mesta u novoj srpskoj istoriji, mnogo bi joj se veće usluge mogle učiniti ovim pričanjem i pisanjem”.
SLIČNOST U JEZIKU
Pada u oči velika sličnost u jeziku svih onovremenih pisaca o početku ustanka. Topolcima tu treba pridodati Vuka, protu Matiju, Simu Milutinovića... Usmena epska tradicija je jaka, pa i neki prvi pisci o ustanku pokušavaju da to učine kroz pesmu, kao Gavrilo Kovačević, Sima Milutinović, Gerasim Georgijević... Prema mitropolitu Stratimiroviću, to je, izgleda, činio i Boža Grujović, prvi sekretar Praviteljstvujuščeg Sovjeta. Vidoviti jerarh je osetio da to i nije dobro: „Kažite Božidaru kad opisuje žitija tamošnja, nek ne piše po načinu pesme, no po načinu prostoga sloga, kao što se i druga povest piše... Drugi neka pevaju i pesme sastavljaju”. Kod Srba za čitave vekove ropstva glavni izvori vesti su zapisi i natpisi, nastali obično od bezimenih autora. Pred sam ustanak posečen je arhimandrit manastira Bogovađe Hadži Ruvim, poznat kao autor stotinak sačuvanih zapisa. Nasuprot tome, kroz celo vreme ustanka, zapisi su retki i javljaju se samo izuzetno. Glavnu ulogu imaju kazivanja savremenika i učesnika, a potom prepiska i odluke ustaničke vlasti.
PAVLE MITIZER
Veze zemunskog majora Pavla Mitezera sa Srbima u vreme početka bune trajale su već oko dve decenije i sežu do 1783, kada je, kao austrijski uhoda, prolazio po beogradskoj oblasti. Aktivnost je pojačana pred austrijsko-turski rat (1788-1791). Od 1798. do 1807. nalazi se pri vojnoj komandi u Zemunu, zadužen za obaveštajnu službu, a od 1807. je austrijski konzul u Travniku. Iz te godine potiče njegov izveštaj prema kome se ponešto saznaje o početku ustanka. Tu je reč o Turčinu Konjaliji, koji je u početku bio u dogovoru sa Srbima, a onda je, januara 1803. dahijama dao spisak šezdeset srpskih prvaka. Svedočenje je vrlo problematično – tačno je da potiče od čoveka koji mnogo zna, ali se nikako ne može da dovede u saglasje sa ostalim okolnostima.
Po prirodi posla, Mitezer nije mnogo izložen pogledu javnosti i pojavljuje se obično tamo gde je komandant mesta sprečen nekim razlozima. Do podataka o stanju Turaka u Beogradu nije mu bilo teško doći. To zna i Prota, kad kaže: „Lako je doznati, jer zemunski trgovci i terdžoman (tumač) svaki dan u Beograd prelaze svojim poslovima, pa doznadu”.
Mitezer posluje i sa Srbima i sa Turcima. Tek po njegovom odlasku iz Zemuna nastaju akti koji ga ne prikazuju u povoljnom svetlu. Iz njih se vidi kako ni nemački oficiri nisu otporni pred mogućnošću lakog sticanja kroz zloupotrebu položaja. Maršal Simbšen, kao pretpostavljeni, poslaće o njemu lošu ocenu u Beč, a samo dve godine kasnije i sam Simbšen će po istim optužbama biti smenjen sa položaja.
Ipak, Mitezer je kod Srba ostao u lepoj uspomeni. Naročito se ističe njegova predusretljivost prema ustanicima, koji su tokom opsade Beograda prešli na Ratno ostrvo. Na čelu svojih ljudi, po naređenju komande, on je došao i zapodeo svađu sa Srbima. „No, uz ovo nemačko pridodavao bi svagda polako srpski, da njegova s njim došavša pratnja ne čuje: ’Kopajte, kopajte, ne bojte se nikoga!’” Dobro je poznat preko memoara prote Matije, dok se malo zna da u isto vreme i Crni Đorđe sa njim održava veze. Sačuvano je njegovo pismo već od 19. marta, gde se govori o planovima na liniji Beograd-Kragujevac, da bi se 2. aprila javio sa Jagodine, gde je proveo više od dve nedelje.
Dok se Prota i Vožd obraćaju u Zemun, ljudi iz okoline Požarevca pišu za pomoć komandi u Beloj Crkvi. Oni kao da deluju potpuno autonomno, a Milenko za sebe kaže: „Prvi jeste buljubaša srpski Milenko Stojković”. Ovo je napisano, kao i Voždovo, 2. aprila i tad pokret otpora liči na tri samostalna potoka, koji će se tek kroz mesec dana sliti u jedinstvenu reku ustanka, tokom skupštine u Ostružnici.
SEDIŠTE DAHIJA
Put ustanike od Orašca vodi prema Beogradu, gde je sedište dahija i za Srbe izvor svakog zla. Obeležen je paljenjem hanova, što možda i nije bilo dobro. To su bile najnovije građevine, nastale samo neku godinu ranije. Bilo ih je u svakom većem selu. Nastali su prinudnim radom s proleća 1802. godine. Podizani su na isturenim mestima sa širokim vidikom, isključivo od drveta, što je olakšalo njihovo uništavanje, samo dve godine kasnije. Prota Matija se stara da grabovački han ostane, jer bi sa njim bio uništen i koš sa žitom. I u takvim okolnostima, čovek sa tolikim ugledom jedva uspeva. „Jedva odbranimo da ne zapale han, jer bi i čardak izgoreo, a ’rane nam treba..”..
Od planiranog pohoda prema Beogradu ustanike odvraća Kučuk Alija svojim drskim prepadom, kad je zbunjene Srbe u Vrbici naterao na povlačenje i preko Kragujevca krenuo prema Jagodini. Iznenađenje je bilo potpuno, i od Srba dobro upamćeno. Oni su, izgleda, zatečeni na spavanju, što se može tumačiti da se nije desilo slučajno. Turska obaveštajna služba iz vremena pre bune bila je vrlo razgranata i o njoj se u prvim danima češće govorilo. Kasnije, vesti o toj pojavi su retke.
Do sukoba u Vrbici je došlo na Čisti utorak, tako se može reći kako je od tada, pa do Cveti, znači prvih šest sedmica velike Četrdesetnice, trajali napori da se nekako ublaže posledice prepada u Vrbici. Crni Đorđe je mišljenja da je najbolje da se borba nastavi ometanjem Turaka. Borbe sa Kučukom mogu se oceniti kao hronika neuspeha, jer su, po sopstvenom priznanju, ustanici nekoliko puta brojniji od turskih snaga, ali se ratuje nevešto, te Srbi uvek budu „nadmudreni”.
To je prvi pravi sukob kome topolski kazivači daju dosta prostora u svome sećanju, što je očekivano, jer svaki značajan period ostaje najbolje upamćen po svom početku i kraju. Buna prolazi kroz svoje najteže dane. Bez jake ličnosti Vožda, čiji talenat i istrajnost dolaze do punog izražaja: „Odavde prsnusmo kud koji, al’ opet raspitujemo gde je Karađorđe... Dođe glas da je on kod bukovičke crkve i sve nas k sebi zove”.
Neuspesi na Jagodini teško su pogodili ustanike, a vođe moraju da kriju od svojih ljudi pravo stanje: „Reknu mi, te uklonim sve moje momke na stranu, a tako i oni učine. Pa onda, iskreno mi kažu: ‘Mi smo prekjuče udarili na Jagodinu i nismo znali da je Kučuk-Alija s krdžalijama došao i tu nas Turci razbiju, i Jagodinu ostavimo, i otišao je Crni Đorđe po onom kraju iskupljati vojsku, a mi sad idemo u vrbovku, pak ćemo opet za koji dan ići Đorđu‘. Time oni mene poplaše, što ne znadu gde je Crni Đorđe”.
Oskudica izvora, a potom i ograničene moći ljudskog saznanja, otežavaju rekonstrukciju nekog događaja i poznavanje svih njegovih faza. Obično se zamišlja da sve teče u kontinuitetu. Teško se prihvata „prazan hod” događaja. Stoga je dragocen detalj sačuvan u Protinom sećanju: „Pa ćemo opet, do koji dan ići Đorđu”. Očekivala bi se stalna, sinhronizovana akcija savremenika. Umesto toga, okvirno se pominje šta će se raditi za nekoliko sledećih dana, na način da to u podjednakoj meri i može i ne može da se desi. Ponašanje se usmerava po pričanjima: „Dođe glas da je on kod bukovičke crkve”.
Od velike koristi u ovakvim prilikama je i Đorđevo poznavanje terena, što je plod njegove stalne pokretljivosti iz godina pred ustanak i saznanja stečenih tokom prošlog austrijsko-turskog rata. „Ujutru reče Karađorđe: ‘Da idem ja u Štimlje (blizu Jagodine) da vidim ima l’ krdžalija u Jagodini, i da tamo ljudi namelju brašna, jer tamo ima vodenica‘”. U masi ostalih vojnika, koji se broje hiljadama, niko se ne izdvaja spremnošću i spretnošću, pa čak ni Stanoje Glavaš. Ovde, na početku, se poimenično nabrajaju žrtve. Izvori se slažu da je tokom turskog napada u Vrbici palo trinaest ustanika. Na Jagodini, srpski gubici po kazivačima se broje čak i hiljadama, i zato je trebalo ići u prikupljanje nove vojske. Prema pismu Vožda, koje ulepšava stanje, Srbi gube samo šezdeset četiri čoveka.
NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU...