Духовни живот

Духовни живот не долази одоздо из какве људске приче, од његових пустих жеља или некога крика његове душе. Човек га не измишља ради своје утехе. јер таква романтична митологија не би никада одолела искушењу времена и смрти. Духовни живот долази одозго, њега Бог уводи даром својега присуства. Човек прима откривење и одговaрa вером – поверењем, и тако води литургијски, односно богослужбени разговор који води у Јединство.

Духовни живот виђен споља, неизбежно ствара неспоразуме, често се мешајући са психичким животом. То није сагласност људског доживљаја и духовне стварности, већ је духовни доживљај сама стварност, живот по Јеванђељу, живот у Христу. То сведочи искуство доживљаја Бога, који је приснији са човеком, више него сам човек са собом.


У наше време психологија признаје да многе органске болести потичу из психичког нереда, из непознавања основних начела која управљају чувањем душе.

Колико је рањивији човек који не зна ништа о својем унутарњем животу – у тренуцима усамљености или патње ниједан друштвени облик га не штити, нити разрешава сукобе у његовој души. Још више је болно препуштање немарности у хришћанском животу, које почиње надахнућем ако се не испрати правилно уз познавање природе и законитости духовног живота. Често лута под утицајем средине, губи се осећај за грех, долази до несхватања светости. При свему овоме треба се разабрати, задобити духовно расуђивање, проналазећи функционалност духовног здравља.

Данас су човек и човечност угрожени цивилизацијом и техничким достигнућима. Нагрижен је природни процес корена самог живота. Али, Бог брине о свему, и хришћани су позвани да учине напор, да савременом човеку открију духовно наслеђе и драгоцено искуство великих духовника.

Заиста, данас је човек под великим теретом замора и исцрпљености. Свакодневно слушамо о покушају медицине да продужи живот, али не може да смањи утицај бола и патње. Велика брзина живљења и бука је својеврсно искушење уморног света. Томе свету потребна је човечност и пријатељство. Данашњи подвиг живљења је ослобођен од казненог менталитета, у разноврсности облика врлине и блаженства, где је насушно потребна скромност и чистота срца. Једино тако ћемо помоћи ближњима.

Реч „духовност” нас упућује на веру у Духа Светога, да је то дар Христа, од Оца Небескога, у Духу Светом.

Приликом стварања човек је добио „дух” живота, који се обнавља у новом стварању – новога човека у Христу, у Духу Светом. И то започиње у тајни Миропомазања, „печат – дара Духа Светог”. Христос се рађа у нама приликом крштења, и обнавља у нашем личном животу, кроз покајање и врлински живот. Дакле, Бог иде човеку у сусрет и човек прихвата вољу Божју, коју често прате искушења спремљена од архизлобника – противника духовног живота. Божанску подршку прати наше ћутање, јер је то незаслужени дар небеса – који не зависи од људског напора, нити се, пак, дарује завхаљујући њима. Он је, заиста, потребан да би се човек отворио за благодат. Његова (божанска) иницијатива нас ослобађа од људске технике или метода људског.

Наравно, важан је људски напор, који човек жели да превазиђе, учествујући у тајни спасења и обожења у Светој Служби. На подстицај Бога човек одговара целим својим бићем. Чути Бога, отворити врата свога бића, пасти пред ноге Господње и бити са Господом за трпезом је велики распон кретања „од Бога, ка Богу, у Богу и са Богом.” Та одлука и одлучност на Божју иницијативу је дело подвига, али и дара Божјег које претходи даљем нашем одазивању и нашој духовној дисциплини. Она се састоји у посту, молитви и пустињаштву, али треба да води ка чистоти срца која је милосрђе.

Духовни живот усмерава човека ка преображају човека. То је питање унутарњег „новог човека у Христу”. Угледање на Христа и живот у Христу говори о христолошкој структури човека. Тај прелазак из смрти у живот јесте управо пут духовног живота. Потребна је стварна промена живота, која је веома жилава и захтевна. Ми то зовемо покајање: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско”. Живот хришћански почиње крштењем. Оба израза, и крштење и покајање, указују на дубоку промену људског бића. То је, у ствари, улазак у духовну стварност. Суштински то знамо да улазимо у одлучни раскид са старим човеком, улазећи у духовну борбу заузимања и отимања Царства Небеског. Следи борба са злим силама света и поднебесја, које пустоше и озбиљно наносе зло човеку. Зато се на крштењу одричемо сатане и свих дела његових.

Тај чин одрицања и окретања ка Истоку је почетак новог живота. Зато се свештеник моли: „О, Боже, ослободи га старога човека, обнови га и испуни снагом својега Духа Светога, у јединству са Христом”. То је, у ствари, сажетак духовног живота. „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божје” (Лк 9, 62). Свако окретање и заустављање је назадовање. Верност Христу се опробава у свим искушењима, где се за нас бори сами Христос, запечаћен светом тајном и врлинским животом. Сваки човек носи свој лични крст и преживљава разне фазе духовног узрастања. Било да смо у граду или пустињи, ми тежимо јединственом Христовом идеалу. Схватити и прихватити свој крст, значи схватити себе. А то је значење духовног живота: ући у ритам сопственог кретања напред, ка Богу. Векови духовног живота и река духовних људи дарују нам драгоцено искуство.

Чудесна посета Божја и радосно одазивање и живљење прати човека од детињства до старости. Нека размишљања и животна сусретања су од велике важности за нас. Болно схватање да око нас зло често тријумфује, немоћ и подвиг доводе нас до постављања питања Богу, управо, зато што је искрен према себи. Међутим, ту је Господ поред нас слабих, упућујући нам заповест „љуби ближњега свога као себе самога”. Наш крст се састоји у томе да прихватимо сами себе какви јесмо. Најохолији су људи они који мрзе сами себе. Ово потврђује древна отачка мудрост: „Онај ко себе види онаквим каквим јесте, већи је од онога што васкрсава мртве”. Велики је значај овог чина, јер нас он води у тој усамљености до смерности, где треба да паднемо пред ноге Христа. У подножју крста нам се открива наш животни крст, наша животна мера коју нам је дао Бог. Потребно је излажење из себе, почетак новог – одуховљенијег живота. Оно што желимо да пружимо људима из духовне ризнице Православља и духовног искуства, јесте увод у хришћански живот.

Еп. др Јован (Пурић),

проф. на Високој школи – Академији СПЦ, Београд