Година 1941. спада међу најтрагичније датуме Српске историје и стаје у ред са 1389. (Косовска битка), 1594. (спаљивање моштију Светог Саве), 1690. (време сеобе), 1813. (пад државе Црнога Ђорђа). То су они датуми о којима има података и односе се на целину српскога народа. Нажалост, листа се тиме ни изблиза не исцрпљује, а о страдањима појединих делова народа могло би се говорити у недоглед.
Поменуте 1941. Србима су задати непреболни ударци, путем геноцида и уништавања свега са српским обележјем, на широком простору. Несрећа је почела хитлеровским бомбардовањем Београда 6. априла, за које је везано и уништење Народне библиотеке, као највредније ризнице српске писане речи. Уништавање започињу сами Немци, а онда су се томе придружили сви српски суседи, једнодушно сврстани под окриље свога фирера и великодушно награђивани српским простором и правом уништења свега српског. Касније ће ти исти по скраћеном поступку постати велики поборници „демократије и Европе”. Деценијско прећуткивање српских жртава, које спадају међу највеће у Другом светском рату, никад неће моћи да избрише утисак да је реч о завереничком понашању.
Са својим народом у подједнакој мери страдала је и српска Црква. Према првим проценама после рата, када се радило у приликама сличним ратним и док се није располагало свим подацима, процењивано је да је више од половине епархија остало без архипастира (побијени, утамничени и протерани), само једна четвртина свештеника остала је на својим дотадашњим местима, једна четвртина храмова је потпуно разрушена, а једна половина мање или више оштећена. Два српска храма – у Цељу и Марибору (Маријенбургу) – имала су тужну „част” да буду срушени по личном наређењу творца „новог поретка”.
Црква у Цељу освећена је 1932. године, на Први дан Духова од патријарха Варнаве, уз саслужење епископа бачког Иринеја Ћирића, зворничко-тузланског Нектарија Круља и Максима Хајдина, а црква у Марибору освећена је 1939. године. |
