Израел не признаје независно Косово

Каријеру у Министарству спољних послова Израела почео је на месту конзула у Израелском конзулату у Атланти (САД). Био је саветник за комуникације са јавношћу у Амбасади Израела у Лондону. На место амбасадора у Србији долази августа 2007. Истовремено је нерезидентни амбасадор Израела у Црној Гори. Ожењен је, отац троје деце и становник главног града Србије.

Ваша Екселенцијо, били сте у прилици да упознате Патријарха српског Иринеја. Какве утиске носите, можете ли нас упознати са темама о којима сте разменили мишљење?

– Moj сусрет са новим српским патријархом Иринејем протекао је у атмосфери дубоког поштовања које осећам како према институцији Српске Православне Цркве, тако и према новом патријарху лично. Била ми је част да патријарху пренесем честитке врховног рабина и Врховног рабината Израела.Разговарали смо о бројним темама, између осталог о претходним посетама патријарха Израелу, Светој Земљи, као и важности да Јерусалим остане отворен за све вероисповести, да представници свих вера могу слободно да се крећу и моле, као што је случај од 1967. године.

Патријарх је такође изразио захвалност на чињеници да Израел није признао независност Косова. Осврнуо сам се на питање постојања великог броја антисемитских књига које се још увек штампају и слободно продају у Србији. Изразио сам забринутост због чињенице да се нека од ових издања штампају са црквеним обележјима. Претпостављам да је то фалсификат и да та издања немају дозволу Цркве. Ипак, важно је да црквени званичници осуде ову појаву која треба да забрине не само Јевреје, већ целокупно друштво.

У односима Србије и Израела на политичком, економском и културном плану има простора за напредак. Позната је Ваша изјава да Србија за израелске инвеститоре представља позитивно окружење за пословање у будућности. У ком смеру ће се кретати односи наших земаља, засновани на деценијама дугом пријатељству, солидарности и сарадњи два народа?

– Односи између две земље су добри, али постоји простор за њихово унапређење у бројним областима. Чињеница је да односи између два народа, Јевреја и Срба, сежу у далеку прошлост. Односи између две земље, са друге стране, релативно су новијег датума, будући да је Јосип Броз 1967. године прекинуо дипломатске односе са Израелом и одлучио да пријатеље потражи међу земљама чланицама несврстаних. Тиме су изгубљене многе године, које су могле да послуже јачању наших односа. Касније, уследиле су ратне године на Балкану и међународна изолација, тако да сада настојимо да надокнадимо изгубљено време унапређујући везе између две земље у свим областима, од политике и економије, до културе и образовања.

Србија посебно цени подршку Израела њеном територијалном интегритету и суверенитету тиме што не признaје нелегално и унилатерално проглашење независности српске покрајине Косова. Колико је чврста и постојана ова одлука Израела?

– Став Израела је постојан и није се променио формирањем нове израелске владе. Позадина оваквог става је питање принципа. Израел верује да конфликте треба решавати кроз преговоре и узајамну сагласност. То обезбеђује дугорочну стабилност која је неодржива уколико постоје једнострани потези.

Ове године се навршава 65 година од краја Другог светског рата. Како се државотворна и национална идеја до данас развија код јеврејског, а на који начин код српског народа од трагичних страдања у овом рату?

– Национални идентитет Јевреја очуван је током 2.000 година живота у изгнанству. То је јединствени феномен, будући да се идентитет одржао иако су Јевреји живели у различитим земљама, говорили различитим језицима и стицали нове, другачије навике и обичаје. Па ипак, религиозни идентитет, молитва, језик молитве, вековна жеља за повратком у Сион су опстали. То се није догодило само захваљујући снази вере, већ и у извесној мери због доминантног антисемитизма који их је приморавао да живе у изолацији, гетима и онемогућавао њихову потпуну асимилацију у друштво.

У 19. веку, са појавом националних покрета широм Европе, јеврејски национални идентитет нашао је свој израз у политичком покрету за самоопредељење и независност у историјској отаџбини. То је довело до Балфурове декларације из 1917. године којом је призната јеврејска држава, до споразума Лиге народа 1922. године и резолуције УН 1947. године.

Нажалост, израелска држава је основана тек 1948. године, након Другог светског рата и Холокауста, и много година након што је британски мандат бранио и онемогућавао јеврејску миграцију у Палестину, тада под британском управом. Тако, многи Јевреји који су могли бити спасени, убијени су у Холокаусту.

Од стицања независности, национални идентитет јача; постаје богатији са сваким новим таласом имиграната из различитих делова света, попримајући неке од карактеристика сваке групе. Данас имамо специфичан идентитет и културу која представља амалгам различитих елемената, који је у исто време јединствен и препознатљив.

У страхотама Другог светског рата страдало је шест милиона Јевреја и између милион и два милиона Срба. Ваш народ настоји да именом и презименом попише своје жртве. Српски народ је пропустио шансу да пред собом и међународном заједницом расветли истину о грозном геноциду који је над српским народом у Хрватској садистички извршавао усташки режим Хрватске. Шта данас српски народ и држава треба да учине како би идентификовали (документовано, објективно и бестрасно) и достојно обележили све своје жртве?

– Нажалост, уз све напоре које улажемо, још увек нисмо успели да саставимо свеобухватан списак свих жртава Холокауста. Постоји велики број јеврејских заједница у селима и градовима које су потпуно уништене, док преживели и њихови потомци живе широм света и многи од њих ни не знају за ову процедуру и значај прикупљања имена. Да, тачно је да придајемо велики значај како чувању успомене на жртве, тако и истраживању. Истраживање је од виталног значаја уколико желимо да разумемо историјски ток и развој, не само у политичком смислу, већ културни, верски и психолошки оквир који је навео људе да почине такве ужасе и злочине. Није довољно само памтити, већ едуковати зарад боље будућности. У том смислу, Израел је основао Јад Вашем, центар за истраживање и сећање, који служи не само Израелу, већ целокупном човечанству.

Желео бих овом приликом да поменем оца Јована Ћулибрка који већ годинама улаже велике напоре у истраживање у оквиру Јад Вашема, дајући значајан допринос разумевању Холокауста у Србији, као и истраживању логора смрти Јасеновац.

Сматрам да би за сваки народ који је претрпео велика страдања у прошлости, било добро да проучава и анализира ту прошлост. Не због освете, то није оно што ми радимо у Јад Вашему, већ да би разумео, памтио и подсећао, а све у циљу подизања толерантнијих нараштаја.

Косово и Метохија је света српска земља. Које искуство Израела можемо искористити у очувању свог идентитета на вековном огњишту?

– Тешко ми је да издвојим само једно. Јеврејска историја је пуна успеха и пораза, с једне стране губитка независности, изгнанстава и дискриминације, а са друге повратка у отаџбину и поновног успостављања независности. Оно што је у нашем случају очигледно, јесте чињеница да, иако смо 2000 година били физички одвојени од домовине, остала је емотивна, верска и национална повезаност. Међутим, чак и данас реална политика нас приморава да прихватимо да у нашој Светој земљи, која је центар наше нације и вере, постоји потреба за компромисом, и ми прихватамо да ће палестинска држава бити створена и живети у миру поред Израела. Око тога преговарамо. Реалност је очигледно веома сложена, и нисам сасвим сигуран да нечије искуство увек може бити од користи. Сваки случај је јединствен.

Давид Гросман, најзначајнији савремени израелски писац чије се књиге преводе на српски језик, приметио је да се код српског и јеврејског народа види отров историје који се осећа и данас. Делите ли његово запажање?

– Било ми је задовољство да у својој резиденцији будем домаћин Давиду Гросману који је свакако један од најзначајнијих писаца наше генерације. Гросман је указао не само на отров историје, већ и на чињеницу да сложеност и историјска драма пружају можда најплодоносније тле за стваралаштво у области културе, а посебно књижевности. Нема сумње да постоји сличност између Израела и Србије – обе земље имају сложену реалност, а историјска драма је одлика и прошлости и садашњег тренутка. То је изазов за креативне писце који знају како да употребе машту и дар за писање, и преточе у речи драму која се одиграва.

Србија и Израел су потписали Програм сарадње у области образовања, науке, културе, омладине и спорта који важи до 2011.године, са нагласком на истраживање и образовни рад који се тичу холокауста, посебно трагичне судбине јеврејске заједнице у Србији. Шта је учињено на том плану?

– Наиме, током 2009. године наше две земље су потписале три билатерална споразума у сфери полиције, пољопривреде и визне либерализације, уз трогодишњи програм сарадње у области образовања, науке, културе, омладине и спорта. Без сумње, ови споразуми јачају сарадњу Израела и Србије. Поменути програм има за циљ, као што и само име говори, да унапреди и ојача односе у свим наведеним областима. Надамо се да ћемо га у потпуности искористити.Једна од области које програм покрива јесте и образовање и истраживање о Холокаусту уопште, као и о страдању Јевреја у Србији и Југославији током Холокауста. У том контексту важно је поменути да је Србија одлучила да се прикључи Радној групи за међународну сарадњу у области образовања, сећања и истраживања Холокауста (ITF) и ја се надам да ће она ове године постати и њен пуноправни члан. Србија се обавезала да ће предавања о Холокаусту бити уведена у свим школама Србије, и десетине наставника и професора је учествовало на семинарима у Јад Вашему у Јерусалиму; стечена знања и искуства већ преносе својим ученицима.

У којој мери је, по Вашем мишљењу, религиозност јеврејског народа и религиозност српског народа утицала на формирање националне идеје наших народа у прошлом веку до данас?

– То је веома велико питање, које је боље препустити истраживању академика и стручњака за историју и теологију. Верујем да постоје бројне сличности. Можда је једна од најзначајнијих та што је, у оба случаја, национални идентитет у извесној мери одређен религиозним идентитетом. Са друге стране, када народ стекне независност, питања држављанства, националности и вере постају много сложенија.

Израел је земља која нуди незаборавне туристичке атракције и јединствено ходочаће у Свету Земљу. Јесте ли задовољни бројем српских грађана који долазе да посете Израел?

– Веома смо поносни што Израел отворених руку дочекује како туристе, тако и ходочаснике. Израел је мала земља, али земља која пружа разноврсну туристичку понуду и у којој готово на сваком кораку наилазите на јединствена и значајна света места. То су места којима су ходили јунаци Библије, Новог завета, Исус и његови први следбеници. Они који посете Израел, могу очекивати изузетан духовни доживљај, и ми се надамо све већем броју ходочасника из Србије и Српске Православне Цркве.

Као што сам поменуо раније, прошле године смо потписали споразум о укидању виза, и ја се надам да ће он ступити на снагу пре лета 2010. године, што ће поједноставити читаву процедуру путовања и повећати број туриста и ходочасника.