Дубоко сам убеђен да се о свакој појави, углавном, може адекватно судити само унутар контекста у ком је она настала и развијала се. Стога, богословље сваког оца Цркве треба проучавати, колико код је могуће, у вези са историјском, теолошком, културолошком и језичком ситуацијом у којој је он живео.
Такође сам убеђен да не треба примењивати критеријум једног контекста на отачког аутора који припада потпуно другачијем контексту. Немогуће је судити о, на пример, сиријској, латинској или руској патристици из византијске перспективе. Односно, таква процена је могућа, али неће бити ни адекватна ни непристрасна. Као пример можемо поменути чувено дело Флоровског Путеви руског богословља, које је довело до, како је то Берђајев окарактерисао, „беспућа руског богословља”[1], као оштру критичку анализу, која је целокупну руску богословску традицију сравнила са земљом. У част огромног дела Флоровског, Јован Мајендорф је написао:
„Не оспоравајући ни ум ни таленат индивидуалних аутора... Отац Георгије Флоровски намеће византијске отачке стандарде, које је усвојио једном и за свагда, као једине истински православне, свима и сваком... Православни теолог би се могао запитати: није ли разумевање отачког наслеђа Флоровског превише ограничено? Ако се руско Православље може критиковати у име ‘византинизма‘, зар не треба, такође, начинити критички осврт ка самом византинизму? Да ли је у складу са целокупним Светим Предањем?”[2]
Мајендорф поставља кључно питање. За мене је одговор сасвим очигледан: Свето Предање није еквивалентно са византинизмом, јер оно, осим византијске традиције, обухвата латинску, руску као и многе друге традиције. Уколико византијски критеријум одиста треба применити на руску теологију, могао би се извући закључак да до 17. века у нашој земљи није постојало ништа значајно, јер нисмо „достигли” византијце, а наша целокупна литература се у већој или мањој мери заснива на подражавању, и да је након 17. века почело наше „западно ропство”. Када применимо византијски критеријум на сиријску традицију, наићи ћемо на бројна „извитоперења”. Што се тиче сагледавања латинске традиције из византијске перспективе (и византијске традиције из латинске перспективе), имамо огромно полемичко искуство у коме смо на исто питање усредсређени преко хиљаду година, од времена патријарха Фотија до нашег доба, где почетком 20. века долазимо у безизлазну ситуацију, јер вртећи се у круг никада нећемо достићи циљ. Само нам промена ставова међу источним и западним теолозима током двадесетог века даје наду да се пут из овог ћорсокака може пронаћи. Верујем да се такав пут може сагледати управо кроз упорно коришћење контекстуалног проучавања извора, који претпоставља способност теолога да релативизују сопствени контекст (што не значи да са њим треба раскинути) и да испитају другу традицију изнутра, са жељом да је схвате, уместо да је омаловаже и понизе.
Изнећу још један цитат из „Богословског завештања” Флоровског, које нам је сачувао један његов студент:
„Спасење нам је дошло ‘од Јудејаца‘ и било је проповедано свету на јелинском језику. Бити хришћанин, у суштини, значи бити Јелин, јер наш основни ауторитет за свагда јесте јелинска књига – Нови завет. Хришћанска благовест је за свагда формулисана у јелинским категоријама. Није се ту радило ни о каквој површној рецепцији јелинства као таквог, већ о откривању јелинства. Древно је морало да умре, али је ново и даље било јелинско – хришћанско јелинство нашег учења од Новог завета до св. Григорија Паламе, и све до нашега времена. Лично сам одлучан да браним ову тезу, и то на два различита фронта: како против закаснелог обнављања јеврејства, тако и против сваког покушаја да се догмати преформулишу у категоријама савремене философије, било да је немачка, данска или француска (Хегел, Хајдегер, Кјеркегор, Бергсон, Тејар де Шарден)...[3]”
Верујем да би Флоровски, да је доживео крај 20. века, изгубио рат који је желео да добије, или би бар изгубио „прву битку”. У првој половини 20. века, оживљавање онога што Флоровски назива „јеврејство” – оживљавање интереса за семитску традицију (у њеном јеврејском, арамејском, сиријском или арапском облику) – био је само почетни импулс. Флоровски није могао да учествује у томе крајем 20. века, када ће целокупан корпус списа св. Исака Сирина[4] бити откривен, што је у значајној мери обогатило наше схватање овог великог сиријског писца-мистика из седмог столећа. Флоровски није могао да познаје мноштво сиријских, арапских, коптских, етиопских и јерменских списа који ће се публиковати у огромним серијама Corpus Christianorum Orientalium (тренутно броји преко 500 томова), које у фундаменталном смислу мењају до тада владајуће схватање патристичког наслеђа као збирке Patrologia Graeca и Patrologia Latina. Тек крајем 20. века постало је очигледно да је, поред ових традиција, постојала и Patrologia Orientalis, тај богат свет „оријенталне” богословске традиције, који је дубоко аутентичан по форми и садржају; постало је јасно да се Хришћанство не може свести само на Византију или Грчку.
Што се тиче „друге битке” Флоровског, иако је заиста опасно покушавати да се „реформулише” учење у категоријама савремених философских тенденција, неки од ових трендова, пре свега Хајдегеров и Кјеркегоров егзистенцијализам који помиње Флоровски – сами по себи указују на одвајање западне мисли од ренесансног антропоцентризма и рационализма реформације, тако утирући пут за повратак истинској хришћанској католичанској богословској традицији. Као и древна философија из доба Климента Александријског и Оригена, тако и философија егзистенцијализма може служити – и за многе већ служи – као „педагог” за Христа. Егзистенцијализам се може оцрквенити на исти начин као што је древна философија оцрковљена од стране грчких отаца у 3. и 4. веку.[5] Штавише, концептуалан језик егзистенцијализма, који је несумњиво ближи људима данашњице од древног философског језика којим су се служили грчки Оци, може се користити ако не за спровођење „неопатристичке синтезе”, онда макар за интерпретацију њених главних елемената језиком наших савременика. На крају, не можемо да игноришемо чињеницу да је богословље отаца, као што је то Флоровски сјајно изрекао, само у суштини „егзистенцијално”, супротно свим „есенцијалним” теологијама које нису засноване на истинском искуству заједнице са Богом.[6]
Како би привели крају овај осврт на „неопатристичку синтезу”, желео бих да додам следеће. Такву синтезу не може да изврши једна личност. То несумљиво захтева групу људи, читаву школу коју би требало да створе нове генерације научника, међу којима је сваки специјализован за једно или више подручја патристичке науке, проучавајући неколико древних језика (укључујући и оријенталне језике), радећи на критичком издањима отачких текстова и, по потреби, на оргиналним рукописима. Оваква генерација патристичких истраживача би требало да има у виду богато православно теолошко наслеђе, да познаје области и древне и модерне философије, филологију и лингвистику, и да буде упозната са текстуалним критицизмом, палеографијом и другим помоћним дисциплинама. Јер само покривајући тако широк дијапазон академских дисциплина, сваки од ових научника ће моћи да овлада контекстуалним методом без кога је, по мом мишљењу, немогуће отпочети „неопатристичку синтезу”. НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...
Иларион Алфејев
Превела Јована Лазић
-------------------------
ФУСНОТЕ:
[1] О св. Максиму као „посреднику” између Истока и Запада, а посебно о његовом схватању filioque, види: Jean-Claude Larchet, Maxime le Confesseur, mediateur l’Orient et l’Occident, Paris, 1998, pp. 11-75.
[2] Николај Берђајев, Orthodoxia and Humanness, у часопису Put’, no. 53, 1937, p.53
[3] Отац Јован Мајендорф, introduction to Florovsky’s Ways of Russian Theology, Vilnius , 1991 (на руском).
[4] Blane, op. cit., p.155
[5] Флоровски је само у извесној мери познавао Syriac corpus дела св. Исака. Види напомену у његовом делу Byzantine Fathers of the Sixth to Eighth Century (Paris, 1933, p.186, на руском): „Аскетско дело св. Исака (у рукопису углавном без посебног наслова) је тек недавно постало доступно у свом сиријском оригиналу (и изгледа да то није интегралан текст).”
[6] Види чланак јеромонаха Арсенија (Соколова): „A Kind Word on Existentialism”, у часопису NG-Religii, 14 April 1999 (на руском). |
