Валериј Алексејев је рођен 23. октобра 1953. године у Астрахану. Дипломирао је историју на Државном универзитету. Од 1994. до 2003. године радио је као саветник председника Државне думе Федералне скупштине. У исто време био је члан Комисије о верским удружењима Владе Руске Федерације. Одбранио је докторску дисертацију из философије на Московском државном универзитету Ломоносов на тему „Изазови државно-црквених односа у 20. веку”. Од 1994. предаје на Московском државном универзитету.
Аутор је многих књига, научних и аналитичких радова у руским и страним штампаним медијима о проблемима црквено-државних односа, као и положаја Православља у савременом свету.
Председник је Међународног фонда јединства православних народа, који је основан са благословом блаженопочившег патријарха Алексија Другог. Фонд сада послује под духовном заштитом Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. 
Када је формиран, како је организован Међународни фонд и какви су његови задаци?
– Наш фонд је формиран почетком 1995. године, што значи да се ових дана навршава 15 година од његовог настанка. Фонд је створен са циљем остваривања сарадње православних из разних земаља, ради њихове консолидације и активизације њихових напора у делу културне и друштвене сарадње, са циљем указивања помоћи Православној Цркви у њеном социјалном служењу и њеној међународној и друштвеној пракси, итд. У нашим земљама су сада формирана грађанска друштва, и веома је важно да се у структури грађанског друштва појави тако значајна компонента као што је Православље, које ће својом оживотворујућом силом ободрити грађане.
Шта, по Вашем мишљењу, Православље уопште значи за наше народе, и како бисте оценили сарадњу и узајамне односе православних народа?
– За наше народе, за народ Русије, Србије, Бугарске и Украјине, Православље је – душа народа. У биолошком и физичком, у историјском смислу, народ представља својеврсни организам, својеврсно национално тело, а религија, Православље, јесте душа тога тела. И као што ниједан живи организам не може да опстане уколико није испуњен животодавном силом душе, тако су и наши народи, одричући се Православља, искусили само несрећу и беду. Веома је добро што су се данас, у овом сложеном периоду светске историје, наши народи вратили Православљу, и то нам даје наду и увереност да са више оптимизма гледамо на будућност.
У свечаној сали при саборном храму Христа Спаситеља у Москви, 21. јануара 2010. године, уручене су награде Међународног фонда јединства православних народа. Реците нам нешто о наградама овога фонда и о лауреатима за ову годину.
– Ове године одржана је петнаеста, јубиларна церемонија уручења награда, и на овој церемонији награде су биле додељене високим личностима савременог света. Као прво, награда је додељена врховном патријарху и католикосу свих Јермена, Гаригину Другом, истакнутом богослову и активном посленику светског хришћанског покрета. Он је духовни вођа Јермена, како оних који живе у границама своје историјске постојбине, тако и оних многобројних Јермена који живе изван своје историјске отаџбине, расејани широм земаљске кугле. Зато је избор патријарха Гаригина као лауреата ове награде наишао на велико одушевљење у целом хришћанском свету и, наравно, међу огромном јерменском дијаспором, јер јерменски народ историјски припада Хришћанству, па и више од тога: Јерменија је била прва земља у свету која је прихватила Хришћанство као државну религију, што значи да је то учинила чак и пре Византије. Већ је 1700 година како је овај народ веран Христу и свом избору, и улога врховног патријарха у духовном животу јерменског народа увек је била велика. Из тог разлога је ова заслужена награда у целом хришћанском свету наишла на одобравање. Радује нас што је Његова Светост патријарх Гаригин Други допутовао у Москву и што је учествовао у додели ове награде.
Што се тиче номинација за награду која се додељује државним поглаварима, она је ове године припала председнику Руске Федерације Димитрију Медведеву, што такође одговара узвишеном духу ове награде, а такође и узвишеном значају наше православне сарадње. Као што је познато, Русија је својеврсни лидер према броју људи који припадају Православној Цркви; по неким проценама, сматра се да у Русији данас живи око сто милиона православних хришћана, и, услед тога, сама земља и Руска Православна Црква играју водећу улогу у православном свету. Чињеница да председник Руске Федерације поклања тако много пажње и труда питањима Православља и афирмацији православних вредности у животу секуларног друштва – а морамо признати да се свет суочава са изазовима све веће секуларизације – као и чињеница да он и у својој државничкој делатности велику пажњу поклања питањима православног јединства, говори да му је ова награда припала сасвим заслужено.
Награда је додељена и истакнутом српском филмском режисеру и културном посленику, Емиру Кустурици, и веома је важно да је Кустурица примио са великом радошћу ову награду. То говори да и у свету такозваног културног андерграунда постоје људи који високо цене традиционалне, фундаменталне вредности свога народа и свог културног наслеђа и настоје да их презентују целокупној културној јавности. Господин Кустурица је имао прилику да се сретне са Његовом Светошћу патријархом Кирилом, као и са председником наше државе Димитријем Медведевим.
Такође, награду добијају и значајне црквене организације и научне установе, а ове године она је припала истакнутој установи, Богословији светог Владимира из Њујорка. Она је основана још у време када је патријарх Тихон управљао православним парохијама у Сједињеним Државама, међу којима су тада биле и српске, и бугарске, и румунске парохије, тако да би се могло рећи да је ова богословија на неки начин основана на духовном наслеђу свих православних хришћана који су се из разних земаља, вољом историјских околности, нашли у Сједињеним Америчким Државама. Снажан импулс овој Богословији и њеном развоју касније су дали тако истакнути богослови 20. века као што су Лоски, Шмеман и Мејендорф. Најзад, ова Богословија данас представља једну од најбољих православних научних институција, не само у Северној и Јужној Америци, него и на целој западној полулопти. И као што су рекли представници професорске корпорације богословије, који су дошли у Москву да приме ову награду, награда није важна сама по себи, него као признање њиховом труду на утврђивању положаја Православља на тако мултирелигиозном и мултикултурном простору као што су Сједињене Америчке Државе.
Блаженопочивши патријарх српски Павле такође је добио награду Фонда.
– Да, и ми смо веома поносни што је патријарх Павле који је, можемо то слободно рећи, водио живот светог подвижника, нашао могућност и да прими ову награду 2002. године, заједно са председником Путином. Веома је символично, веома важно што су ова два човека, сваки на свој начин и сваки на свом положају, државном и црквеном, добила награду за свој труд на јачању Православља. И у потоњим годинама, чак и у време када се већ налазио у болесничкој постељи, свјатјејши патријарх Павле се увек са топлином сећао своје посете Москви и овог фонда, тако да је увек радо примао и нас, руководиоце фонда, и ценио његову делатност.
Битно је напоменути да награду Фонда не добијају само људи који заузимају важна места у Цркви и држави, него и они који се не налазе на тако битним функцијама, али чија делатност није ништа мање важна у нашем православном свету.
Међународни фонд је 2004. г. у Москви организовао добротворну вечеру чији је циљ био прикупљање помоћи за изградњу храма Светог Саве у Београду.
– Да, ми смо заиста спровели такву акцију које се и данас још многи сећају. То није била само ова вечера, него програм далеко обимнијег формата, програм свечаних сусрета одржаних током „месеца Србије”. Овај догађај није значио само израз нашег поштовања према овом светитељу, који је толико значајан за српску Цркву, него и символ уздизања Србије и њене афирмације након што је била изложена суровој агресији и бомбардовању НАТО-а на челу са Сједињеним Америчким Државама. Зато је то у целом свету, а православном посебно, схваћено као чин подршке Србији – значи, не само као помоћ при изградњи храма, иако је и то било веома важно, него као чин видљиве солидарности наше земље са српским народом.
Ове године је одржана и 16. Међународна конференција у Либану, на којој су учествовали представници из 20 земаља света. Реците нам нешто о теми ове конференције и о томе какви су њени закључци.
– Чини ми се да је тема ове конференције била веома важна за садашњи свет који је захваћен глобализацијом. У секуларном свету, веома је важно да се ослањамо на узвишене духовне и културне вредности традиционалних религија, јер оне формирају наш идентитет, само духовно биће и сам духовни простор наших народа. Ова тема је веома важна управо данас, када је процес глобализације у свету дошао у безизлазан положај.
У суштини, политички лидери данас изјављују да је глобализација у оном виду у којем се до сада остваривала, довела до глобалне кризе, и ми данас не преживљавамо само економску кризу, него је та криза захватила и све остале сфере живота, а то је у великој мери узроковала управо глобализација током свих двадесет година, колико она и траје. Одговорни политички, религиозни и друштвени лидери православног света на тој конференцији указивали су на погубне последице глобализације, јер је она лишена духовног садржаја и преиспуњена меркантилизмом и егоизмом. На овој конференцији смо, да тако кажемо, сводили рачуне о овој етапи у развоју човечанства и, уопштено, закључило се да су они веома лоши, али постоји и велика нада да је свет увидео да је, без духовних вредности, даљи развој, са глобализацијом или без ње, немогућ.
Какви су руско-српски историјски односи и какав је потенцијал руско-српских веза у будућности?
– Сматрам да су у целом словенском свету, у православном свету, наши односи традиционално добри, штавише, чини ми се да су то најбољи односи. Нећу да кажем да у нашим односима са другим народима постоји нешто лоше, али мислим да су Срби, као и руски народ, у 20. веку поднели највећа искушења, и то је веома зближило наше народе; с друге стране, ми смо блиски и по националном типу, и по карактеру, и по историјској судбини, и све то заједно формирало је одличан темељ за наше односе, и зато ја на њих гледам са великим оптимизмом.
Какви су односи државе и Цркве у Руској Федерацији у овом тренутку?
– Као научнику, доктору наука и професору који у овом тренутку на Московском универзитету „Ломоносов” држи курс посвећен овој теми, чини ми се да су ти односи готово идеални и да је у овом јединственом тренутку свестрана сарадња потребна како Цркви, тако и држави.
Планирате ли да дођете у Србију поводом инаугурације Његове Светости патријарха Иринеја?
– Да, заиста то планирам. Упутио сам свјатјејшем патријарху Иринеју топлу поздравну честитку поводом његовог избора, и желимо му Божју помоћ у његовом служењу. Успоставили смо добре односе са Свјатјејшим Иринејем током боравка у његовој епархији, у граду Нишу, где смо својевремено, пре две године, спроводили велики програм „Гласови православне Русије”. Он нас је том приликом срдачно примио, и на томе смо му веома багодарни, надајући се и будућој сарадњи. Међутим, моја будућа посета биће повезана и са отварањем српског центра нашег Фонда, нашег одељења у Србији, тако да ова посета неће бити само протоколарног, него и корисно-практичног карактера.
Разговарао: Бранимир Нешић
Превела :Антонина Пантелић |
