Кина је од прве половине 14. века била изложена поморској знатижељи Европљана и њиховим економско-колонијалним утицајима. У исто време је долазила у додир са римокатоличким и протестантским мисијама.
Мноштво кинеског становништва и територијално пространство нису допуштали сукобе и заоштрену конкуренцију мисионара са Запада. Као и руско Православље, које је продирало са севера, и западно хришћанство се суочило у Кини са културном отпорношћу домаћина. Читав век пре албазинске одисеје и доласка козака у кинески главни град, на кинеску територију долазе припадници римокатоличких монашких редова. Први римокатолички мисионари су били језуити међу којима се истиче име Матије Ричија из Анконе, који је 1582. године чак добио приступ и на царски двор. Имао је доста успеха у придобијању присталица, а умро је 1610. године. Након Ричија, на мисионарском пољу раде Адам Шал и Фердинанд Фербист. Међутим, њихова вера је кроз мисионарски рад доживела својеврсну псевдоморфозу.
У хришћански култ почели су да продиру кинески обичаји, уследила је својеврсна акомодација која је наишла на осуду из Ватикана. Папа Бенедикт Четрнаести је 1742. приморао кинеске језуите да се одрекну свих кинеских обичаја и заблуда.Са почетком 19. века долазе и мисионари протестантске провенијенције и оријентације. У град Кантон 1807. године, са проповедничким жаром и Библијом под мишком, долази Морисон, а 1826. у Кину стиже још вештији лутеранац Гицлаф. Већ након неколико деценија, међу Кинезима настаје прави псевдохришћански покрет са обележјем сектног деловања. Себе су називали „Друштво поштовалаца Божјих” и били су под управом Хунг Сју Чеуена. Имали су крвне жртве, празновали су суботу, увели су многоженство и сматрали су да је само Отац истински Бог у Св. Тројици. Вођа ове секте се прогласио млађим Христовим братом. и са својим присталицама је 1853. упао у дворац и прогласио се кинеским царем, али је због терора над поданицима убрзо био свргнут.
РУСКА МИСИЈА У 19. ВЕКУ
Почевши од 1840. године, у Беј-Хуану се руске духовне мисије мењају на сваких десет година. Њихов је задатак био да одржавају ниво правослване духовности у албазинској колонији. Албазинци, војници у служби кинеског цара, спадали су у елитни одред гардиста. У етничком смислу сматрали су себе Русима, а у верском изузетно су били привржени православној вери. Њихове верске слободе биле су загарантоване државним законима. Пекиншка духовна мисија 1840-1850. била је на гласу, јер тамо бораве архимандрит Паладије и оријенталиста Васиљев. Од 1716/1720. када је Русија поставила сталног посланика у Пекингу, поред кварта Беј-Хуана у Пекингу је формирана и парохија у Нан-Хуану, са црквом за руско државно посланство.
Албазинци су се, женидбом са Кинескињама и Манџуркама, у антрополошком погледу претапали у припаднике жуте расе, али су им том приликом жене одмах примале Православље. Деца су учила посебне школе у којима се неговао руски језик. Од друге половине 19. века и локално кинеско становништво прихвата Православље, нарочито када је 1863. године јеромонах Исаија саградио цркву у градићу Тунг Тинг Ану и организовао једну живу парохију. По статистикама из последње деценије 19. века, у великом Пекингу је било око 600 православаца, а око 20-30 мештана је годишње прелазило у православну веру.
БОКСЕРСКИ УСТАНАК
Боксерски устанак, који је избио 1900. године, имао је изразити антиколонијални и антиевропски карактер. У свом налету и жестини однео је и новомученике кинеског Православља. Кинески националисти су у једном дану почели да убијају европске и јапанске дипломате, представнике страних фирми и компанија. Залажући се за свргавање манџурске династије и повратак династије Минг, боксерски покрет се ослањао искључиво на етничку групу Хан. Избегли старешина пекиншке духовне мисије, архимандрит Инокентије, је у једном писму посведочио:
„Поред дубоке таме незнабоштва, слаба и остављена православна општина не само да је сачувала веру Христову, него је, за последњих дана искушења, показала да у својој средини има праве исповеднике вере Христове. Дан 11. јуни 1900. године беше главни дан мученичке смрти православних Кинеза у Пекингу. Уочи поменутога дана беху по главним пекиншким улицама излепљене објаве у којима се позиваху незнабошци да потуку хришћане и све оне који би их скривали и штитили. Ноћу између 11. и 12 јуна. појавише се боксери у свима предграђима Пекинга, и са запаљеним буктињама улажаху у хришћанске станове и почеше приморавати хришћане да се одрекну вере у Христа. Бојећи се мука и смрти, многи се одрекоше Православља и запалише тамјан пред незнабожачким идолима. Али многи храбро исповедају Христа, на обазирући се на страшне муке, којима их подвргнуше. Судба ових јадника беше ужасна. Неке распорише, другима главе одсекоше, а станове им спалише. Боксери су и следећих дана тражили и убијали хришћане. Многе, пошто су им домове уништили, одведоше изван града у своје идолопоклоничке храмове, где су их испитивали и затим спаљивали на ломачама. Многи православни Кинези, по сведочанству самих незнабожаца-очевидаца, претрпеше смрт са највећим самопрегорењем”.
Позната су и имена тих кинеских новомученика, као нпр. учитељи и катихете Павле Ван и Ија Ван. Свештенички син Јован Ци је био ужасно масакриран, а мучитељима је одговорио да је слатко умрети за Христа. Хришћански гробови су оскрнављени, преорани, а мртвачке кости избачене напоље.
Завршавјући набрајање страдалника и описивање њихових мука, архимандрит Инокентије наставља: „То су, ето, губици, православне цркве у Китају, а православна црквена општина је најмање дала повода за боксерски устанак. Нечовечно понашање Европљана, који с урођеницима поступаху као са својим робовима и у њиховој рођеној земљи газише им сва права, морало је раздражити Кинезе. Али православна општина није ништа крива у овом погледу... Само је овом приликом невино пострадала, због незадовољства противу Русије, које су изазвале разне политичке околности”.
Коначни биланс жртава у боксерском устанку износио је 222 кинеска новомученика, међу којима је уписано и име свештеника, протојереја Сергеја Чана.
Архимандрит Инокентије је констатовао на самом крају свога извештаја: „Стање православних у Кини и данас је јадно и жалосно, а како је у Китају погодно земљиште за Православље! Китај може и мора бити православан!”.
РУСКА ЕМИГРАЦИЈА У КИНИ
Свети Синод Руске Православне Цркве, размотривши добро ситуацију после боксерског устанка, донео је одлуку да на челу Духовне мисије у Пекингу убудуће буде епископ. Зато је архимандрит Инокентије и хиротонисан за митрополита пекиншког 3. јуна 1902. године, поставши први поглавар Кинеске Православне Цркве. Упокојио се на Видовдан 28. јуна 1931. године. Наследио га је архиепископ Симеон, а од 1933. на челу кинеске цркве налазио се архиепископ Виктор. У његово време дошло је до пораста броја верника, делом од аутохтоног становништва, али више због прилива руских емиграната.
Ново појачање православне пастве у Кини је дошло после Руске револуције 1917. године. Поражени монархисти и антикомунисти су избегли у Манџурију. Највећи број „белих” Руса се обрео у манџурском граду Харбину.
Године 1934. на територији Кине је формирана још једна епископија. Била је то Епархија шангајска. Њен архијереј је постао Јован Максимовић, професор битољске богословије. Свети Јован Шангајски је наречен за епископа у Саборној цркви у Београду. У својој приступној беседи 27. маја 1934. је истакао тежину службе и васељенски значај мисије цркве:
„Ради испуњавања овог задатка шаље ме Архијерејски Синод Руске заграничне Цркве у земљу одакле се рађа сунце, али којој је потребно просвећење духовног Сунца и Правде. Осећам своју немоћ; али се покоравам избору, не ради части и власти, већ једино из послушности према црквеним властима и мом духовном руководиоцу. Целога себе предајем на службу Цркви” (Светосавље – Орган студената Православног богословског факултета, св. 3, год. 1934, стр. 37-41).
Због светости живота и чудотворства, уврштен је у лик светитеља Православне Цркве.
Патријарх српски Варнава (1930-1937) је преко руских заграничних епископа послао у Харбин делић моштију српског светитеља Арсенија Сремца. Та честица је уграђена у олтар једне руске цркве у Харбину на чија су богослужења долазили и православни Срби. По неким проценама, Руса је у Манџурији око 1935 године било нешто више од 50.000, а у самом граду Харбину око 30.000. Занимљиво да је у граду постојала спомен-капела посвећена успомени на мученичку смрт цара Николе Другог и краља Александра Првог.
КРАЈ
--------------------
Литература:
Владимир Димитријевић, Хришћанско, а нарочито православно мисионарство у Китајској царевини, Српски Сион (1894), стр. 52-53, 74-75, 91-92, 117-118.
Стефан Илкић, Православље и боксери, Српски Сион (1901), стр. 174-175.
Православље у Јапану и Кини, Нови источник (1938), стр. 97-99.
Man of God, Saint John of Shanghai and San Francisco, New York 2005.
Поднебеско царство, Срби о Кини 1725-1940, приредио Радосав Пушић, Београд 2006. |
