Видари националног блага

Десетог маја Јован Стерија Поповић, тадашњи начелник Попечитељства просвешченија (Министарства просвете), упутио је захвалност свима који су се одазвали његовом првом распису, позиву из 1842. о сакупљању, бележењу и достављању предмета из прошлости. Поред Ј. С. Поповића и Друштво српске словесности подстицало је наше људе на сакупљање старина и оснивање музеја. Тако је, по речима г. Радована Пиљка, нашег домаћина и саговорника који нам је с поносом представио установу од прворазредног значаја, један од стубова државности Србије постао и национални музеј. А да иза идеје о оснивању националног музеја пре свега стоји државничка мудрост и државник који је умео да брине о народу, држави Србији, говори следећи податак. Наиме, још 1821. године далековиди кнез Милош Обреновић предложио је државним установама да прикупљају старине. Мудри кнез Милош дао је предлог о прикупљајњу старина и проналажењу добра из минулих времена истовремено када је и повео борбу за ослобођење Срба од турске окупације.
Овом оцу савремене српске државе било је јасно да је очување националног блага и његово сабирање на једном месту зарад остављања у наслеђе будућим генерацијама Срба, важно за опстанак народа и одбрану његовог идентитета, државности и самосвојности.

Генерације истакнутих предводника српског народа, државни службеници, службеници у просветитељству и култури, свесни вредности материјалних трагова духовне прошлости Срба и Србије, своје канцеларије претварали су у депое најразличитијих ствари које су им доносили и поклањали људи. Свесни значаја кутурног блага и његове вишеструке вредности, прикупљали су та добра чекајући тренутак када ће га предати на очување за будућа поколења. Тај дан је био, као што рекосмо, 9. маја 1844. године. Тада је Музеуму српском на дар предата колекција сребрног новца. Већ наредног дана Јован Стерија Поповић упутио је нови распис за прикупљање нових ексопоната.

Мада се Музеј од самог оснивања бавио сакупљањем и чувањем старих слика, први пут је део формиране збирке био изложен тек 1885. године. Одмах затим приређене су и друге изложбе.

Мало се зна у јавности колико је Народни музеј разгранао своју културну мисију, колико је обогатио и увећао сталну поставку слика домаћих и страних уметника, колико је људи ангажовано да се с љубављу и бригом старају о националним вредностима. Тим пре што је национално благо у Музеју недоступно за бројне посетиоце којих је у ранијим деценијама годишње било на стотине хиљада. Ево, већ је 10 година од завршетка злогласног бомбардовања Србије. Експонати у Музеју су заштићени, али и заклоњени од очију јавности.

Садашња зграда, у којој се Народни музеј налази од 1951. године, некада је била репрезентативна зграда бивше Управе фондова и Хипотекарне, тадашње Инвестиционе банке. На једном крилу трећег спрата овог здања као да стражари и бдије над драгоценостима свог народа, од 1966. године на 900м2 налази се Одељење за конзервацију и рестаурацију икона и слика.

У питању су, дакле, интимне просторије музеја у коме се врши префињена нега ументичких дела. Који корак даље налази се ризница изузетних ремек-дела српског сликарства чији су тренутни ризничари конзерватори и рестауратори: Радован Пиљак, Софија Кајтес, Сања Лазић, Ана Павловић, Иван Павић, Катарина Хорјак, Александар Цвијетиновић, Ивана Глођаић, Мирослав Ранковић, Драгана Марјацић, Зорица Славковић, Елизабета Рогић, Уна Исаковић. Ови брижљиви уметници свакодневно бдију над драгоценостима нашег народа и својим оштрим видом трагају и проналазе најмања оштећења којима зуб времена настоји да их наружи.

Под куполом овог здања, као млада у традицији нашег народа, која се, скривена од погледа младожење, спрема за венчање, тако се под сводовима националног музеја спремају највреднија сачувана дела великана наше уметности. Ту, на једном месту, стрпљиво чекају да на њих дође ред, да их будно око конзерватора, сликара, уметника прегледа. Чекају да им се открију и извидају ране, напрслине, огреботине и друга оштећења која су на њима настала.

Стога је тај тихи рад подвижника од изузетног значаја. Треба сагледати колико посекотина, неочекиваних рупица, окруњене боје са давно насликаног лика и згуљене позадине са платна има. Запажене и проанализиране промене прецизно треба прибележити, дати дијагнозу и стручно мишљење, препоручити најцелисходнији поступак ради максималне заштите експоната.

Тај, рекли бисмо, „животопис” процеса неге уметничких дела, посебно је значајан за будуће радове и бригу још нерођених генерација. Импонује та одговорност, о којој говори г. Радован Пиљак, одговорност конзерватора и свест да су у садашњем времену они карика између предака од којих смо драгоцености наследили, и будућих генерација којима то наслеђе неокрњено треба да предамо.

КАКО ЈЕ ИЗЛЕЧЕН МОЗАИК БОГОМАЈКЕ

Колико одговорности и колико духовне радости на једном месту? О тој духовној радости и о одговорности говорио нам је стручни сарадник Радован Пиљак, кроз чије је руке у последњих тридесет година, колико се налази у Народном музеју, уметничко благо нашег народа и духовна ризница многих наших светиња, од Хиландара, преко епархија СПЦ проминуло пред очима и било дотакнуто кичицом у његовим прстима.

Од традиционалних, проверених метода до употребе савремених материјала и опрема, постоје и други, „архетипски” методи конзервирања.

Када је пре неколико година стигао вапијући глас монаха са Свете Горе, да су се у Хиландару „подигли” каменчићи са чудотворне иконе Богородице у мозаику, пред конзерватором су се појавили страшни, нерешиви и болни проблеми. Које школе могу подучити како назад вратити подигнуте камичке који образује лик Богомајке на икони пред којом се молио Велики Жупан, свети Симеон Мироточиви? Како прстима дотаћи лице Богородице пред којом је српски светитељ душу предао Господу?

На Атосу, у манастиру Хиландару, великој српској царској лаври и светињи, чувају се и васкрсавају знања наслеђена од предака. То су она умећа што се рођењем стичу, и рођеном рођењем предају. Тако је Радован Пиљак, у својој немоћи пред професионалним изазовом и нерешивим проблемом, положио оба длана преко лица Богородице. Тај восак испод ситног камена, што је вековима распоређене каменчиће везивао за себе, топлотом његовог тела загрејао се и примио назад отисак каменог лика Богородице.

Далекосежна је брига људи у атељеу, и свеобухватна. За једним столом, великим попут округлог стола витезова, седи неколико генерација. Тако се памћење чува, искуство преноси, а одговорност и брига за национално добро наставља из генерације у генерацију, таман онако како је већ поменути мудри кнез Милош замислио.

Да је огромно поштовање људи из атељеа, на посебан начин сведочи и стаклена витрина. Попут ботаничара и зоолога, брижљиви чувари уметничког блага пронашли су место и за потпуно необичне и неочекиване реликвије. Иза стаклених врата витрине, поред љуске васкршњег, освештаног јајета, зарђалих ексера, закивака, златних окова, ореола спалог са неке старе иконе, опиљака златне боје опале са свете слике, налази се и један вилин коњиц. Утихнуо и свој кратки вилински живот скончао је приљубљен, умирен уз рам иконе; или мала иконица на платну, иконица Богородице стидљиво заклоњена иза рама веће свете слике. Ту је и јеленак, крупан и црн инсект што се попут каквог тајног броша ушушкао уз платно и ту дочекао да га рука конзерватора пресели у витрину и нађе му у њој право место. У тој витрини и глава поскока делује као скулптура, јер се не може остати равнодушан према последњем скоку који је једну отровницу приближио олтару. Склупчана тик уз иконостас, на том светом месту та је животињица завршила своје живљење. Сачуван је и комад дрвета изгореле иконе, донет са оних страшних места где се православне светиње скрнаве, руше и пале. Чува се и црвоточно дрво прошарано ходницима које је изгрицкао упоран, мали инсект. Поред тог комада налази се други, целовит, миришљав. Њега је, традиционалним методом потапања у восак, попут саћа облагодареног медом, испунио миомирисни восак и тако га излечио.

Мириси воска, смоле, боровине од које се прави терпентин, окружују са свих страна те радозеднуте националне драгоцености, то разрамљено благо српског сликарства.

Далеко од јавности, стрпљиво, као песник који чека стих што ће читаоцу уздах откинути из груди, или као мислилац који слути близину мисли о истини и смислу живота, тако „Девојка под велом” Милене Павловић Барили, „Жена у плавом” Ђуре Јакшића, „Аутопортрет” Катарине Ивановић, „Берачица” Љубомира Александровића, „Дереглије на Сави” Надежде Петровић и њени већ поменути „божури”, потом дела Паје, Јовановића, Саве Шумановића, Челебоновића и плејаде великана српског сликарства, с поверењем и стрпљењем предају своју дуговечност, своју судбину у руке конзерватора и рестауратора Народног музеја у Београду. Чекају да им буде враћено достојанство и да буду окрунисани својим рамом како би, тако заоденути, изишли пред лице света и будућих поколења.