Насупрот ранијем истицању жртава, касније се помињу подвизи и јунаци, и пажња је усмерена према њима. Већ током борби на Јагодини може да се назре колико ко вреди у војничком погледу. Младен Миловановић и Милан Обреновић, од којих на Јагодини скоро да нема користи, остаће такви и даље. Станоје ће успети да буде „просечан“ војник. Главни турски успех овом приликом био је паљење Вождове куће у Тополи, док је он издалека био само немоћан посматрач: „Ено, којекуде, изгоре моја кућа. Да почекамо, ако се на Бањи помоле, да их дочекамо“. „Малочас, запали се његова воденица“.
„Укоченост“ Срба је толика да им се не само нерадо иде у битку, већ и у приликама кад Турци беже, радије би их оставили да оду, него што би се с њима борили да их победе. „У том и свану. Турци се кретоше на Београд, а не хтеше на нас, и окретоше десним путем на Врчин.“ На Ропочеву је пропуштена идеална прилика да се наплати за доживљене невоље на Јагодини. Турци су се безбрижно улогорили, опуштено засели око наложених ватри и предали логорском весељу. Устаници по мраку стижу непримећено, опкољавају логор и њихов напад био је потпуно изненађење. Успело се онолико колико је то могло пуцњавом из ондашњих пушака са безбедног растојања, без праве спремности за потпуни окршај. Стога, не чуди што је успех мршав: „Овде је њих до седам погинуло, што смо сутра нашли, а што су однели – не знамо“. 
Кад је митрополит Стратимировић, две године касније, састављао своје дело о начину српског ратовања, као да је пред очима имао баш овај опис Петра Јокића, забележен педесет година касније. Митрополит говори управо то – Срби су склони прекомерном пуцању и трошењу муниције, што сведоче и други савремени сведоци, међу њима и сам Прота. У прави сукоб улазе тек онда кад другог излаза немају. Неодлучност постоји и код бораца и старешина. Од тежачког народа треба тек да постане војска. Прошло је већ више од десет година од аустријско-турског рата, где су и Срби учествовали, те је дошло до делимичне смене генерација.
Турци већ имају изграђен војнички поредак, који се одржава ауторитетом: „Сад излетоше старешине турске, потргоше сабље, те вратише устрашене Турке, скупише прошће и којешта друго, те направише бусију..”.. Користе и лукавство, што ће Срби чинити тек касније: „Турци су ископали јендеке и покрили сеном и иза денкова пуцали на нашу војску, те је побију и растерају“.
Тек је Васа Чарапић дочекао Турке код Лештана на начин достојан устаника, какви су познати у потоњим временима.
Готово их преполови клете
Нешто л’ пусти, кад умакли смрти
Нек сe јадни у Београд свале
И то на зло своје и опште им
Страх да падне на грађане јачи.
ЧОКЕШИНА
У току тих сукоба дошло је и до битке код манастира Чокешине, познатe по јуначкој смрти браће Недића. То је време кад је свако препуштен самом себи. Вожд не може да помогне угроженом западном бојишту, нити се може надати да му неко дође у помоћ на Јагодину. Тад је Ваљево у тежем положају него Шумадија, иако је против Црног Ђорђа усмерена сва активност дахија. Пожаревац се налази у лакшој позицији, па опет не може сам да одоли. Прота је свестан тога: „Он се туче с Турцима тамо, а ми горе и ништа се не договарамо“. Битка код Чокешине је на Лазареву суботу, а код Ропочева на Цвети. Тако се напором стигло до Београда, али преко Јагодине.
Околни свет, па и Руси, већ су знали о догађајима у Србији, али им не придају велики значај. Најближи реалности тада је влашки кнез Грк Ипсиланти: „Ја мислим да ће овај устанак имати великих последица, јер је познато да су Срби у стању створити војску од најмање педесет хиљада људи“.
Крајњи циљ устаничког похода био је долазак у Остружницу. Одатле се Вожд опет јавља мајору Митезеру: „Дајемо Вама, господине, на знање, како смо дошли сви с војском око Кумодражи, Кнежевца, Железника, Остружнице. Онуде смо сви скупа“. Од тада, везе устаника са Митезером као да се проређују. И оно што се зна о дотадашњем пословању са Митезером потиче из посебне групе аката – независне од оне уобичајене.
Док се људи прогоњеног Кучука склањају у Београд, Срби се окупљају у Остружници. Вожд је ту провео и Васкрс (24. априла). Ту је сазвана скупштина, на којој је сабрано око шездесет народних првака, што је било прво окупљање водећих људи из целе београдске области. До тада се свако сналазио на свом терену. Сада се многи први пут срећу и упознају. Углед Вожда, проистекао углавном из временског првенства у организовању устанка, већ је био толики да се ту није ни постављало питање неког новог избора, или потврде онога што је одлучено на збору у Орашцу, иако је то био скуп локалног карактера. Та, скоро прећутна одлука, најважнији je чин овог окупљања.
Стицајем околности, Вожд се ту појављује у улози домаћина. Као што је први кренуо у буну, тако је први стигао и у Остружницу, а затим позвао остале. Писма је саставио Јанићије Ђурић. За Проту ту нема ничег необичног: „Дође мени писмо од Црнога Ђорђа, да дођем у овај и овај дан у Остружницу. Стриц остане располажући... Свако окружје да пошље свога старешину у Остружницу на скупштину и на договор, и да поведу по два и по три главна човека за избор судија; јербо, вознамери одма људе добре изабрати поради судија“. Овакво једноставно прихватање у Орашцу именованог Црнога Ђорђа за вођу целог устанка, донело је и сливање свих локалних покрета у један општи. Таква сагласност постигнута је у приликама када се многи од учесника ту први пут сусрећу. По томе се види колика невоља је притискала људе, али, уједно, и каква је одлучност да се започето настави. Пре би се рекло да све тече по неком унапред припремљеном сценарију, него у оквирима реалног живота.
По свом значају, тај догађај спада у ред највећих српских успеха, равног онима који су касније постизани на бојиштима. Остало се може сматрати као текуће. Требало је прикупити новац за набавку од земунских трговаца – дотле је сваки старешина набављао појединачно. Па и сада, терет су подносили појединци, јер још није било заједничког новца: „Карађорђе није јоште имао никакве касе народне, но само имао је од своје трговине нешто капитала; и који се год са квитама од старешина српских појављивао, сваком је плаћао“. Требало је прикупити за први мах тридесет осам хиљада гроша (око 5000 дуката). Ова исплата извршена је новцем Младена Миловановића, Станоја Главаша и Ђуше Вулићевића.
Припремани су преговори у Земуну, који су одржани 28. априла. Са српске стране заступљено је вођство устанка, док су са турске ту особе нижег ранга. Већ то је наговештавало ток и исход преговора. Све договоре дахије су могле одбацити. Више спада у проблематику везану за начин рада проте Матије него за сам сусрет у Земуну, разлог зашто он даје ведрији и сведен приказ преговора. Прота тврди да у Земун одлазе само три Србина – Вожд, Јанко Катић и он. Говори на начин који не оставља места сумњи: „Дадоше нама у зачељу три столице“. Испада да је боље упамтио број присутних Турака, за које каже да их је било десет до дванаест, него Срба. Мање је необично што не помиње другу фазу разговора, кад се у седиште команде враћају само Вожд, Катић и Сима, за коју он можда није ни знао.
Што се самог Вожда тиче, он наступа онако као што ће обично чинити и убудуће. Трудиће се да буде што мање упадљив, почев од начина одевања, па онда и улогом у преговорима. Овом приликом је у првом плану био речити Катић, који долази до изражаја и као зналац турског језика. Нема вести да се Вожд овде ичим огласио. Тек на крају се види да је он први човек: „Уста и Црни Ђорђе, и рече командиру Генеју: ’Господине, опростите на Вашем труду и доласку, ал’ од мира ништа нема и од сад ћете чути и видети бојеве и збогом’”.
ОСТРУЖНИЦА
Сусрет у Земуну спада међу оне ретке, о којима смо добро обавештени, јер, поред наративних извора, сачуван је и званични акт војне команде. Одатле се зна да се Црни Ђорђе са Јанком Катићем и Симом Марковићем поново вратио да разговара са Генејом. Иначе, српско изасланство чини шеснаест особа из централне и западне области, док са подручја десно од Мораве нема никога. Током скупа у Остружници одлучено је да се створе услови за опрему војске од 25–30000 војника, као припрема за узимање Београда. Упућено је и писмо руском представнику у Цариграду Андреји Италинском, где су побројане све невоље народа и разлози побуне.
На први поглед, примећује се да је писмо Италинском састављено од особе веште том послу, а то је тада могао најпре бити прота Матија или нека друга нама непозната особа. „Ништа нама о, свемилостиви царе наш, ништа нама наше није било, осим јединога ваздуха. Ни имање, ни част, ни безбедност, ни живот!“.
Занимљиво је да се у писму избегава употреба турцизама. Тако се говори о београдском губернијуму а уместо нахија говори о 12 „предела“ која тај губернијум сачињавају. У десет тачака побројана су насиља која се чине Србима од Турака, а затим неизбежно следи излагање о сечи угледних људи. Ту је речено да је током сече пало 150 жртава. На први поглед, то изгледа донекле претерано, јер се та бројка помиње само овом приликом. Тачан број жртава ниje могуће поуздано утврдити, а изгледа да он ни савременицима није био познат. Треба подсетити и на помињани акт мајора Митезера из 1807. године према коме је током сече страдало 123 особе, што с обзиром на могућности сазнања Митезера, треба да звучи убедљиво.
Необично је што се тврди како је сеча свих тих жртава извршена за један дан. У циљевима своје побуне устаници помињу положај Крфа и Влашке... „Ми данас немамо друге помоћи и наде до прибегнути под заштиту престола рускога, да би нас, бедне хришћане светим омофором заштитио, као и многе друге области што заштићава, као: Крф, Влашку и Молдавију, да нас скоро сто хиљада хришћана у Србији не пострада од љутога мача турског“. Писмом се посредно тражи руска помоћ. Текст писма сачуван је као прилог руског посланика из Цариграда уз акт своме министарству.
ДЕВЕТИ МАЈ
У намерама устаника следећи важан датум је девети мај, кад је требало да се прикупи војска са којом би се приступило узимању београдскога града. У међувремену је уследио позив пожаревачких Турака, који су били спремни да се предају само Црном Ђорђу. Они нису били ни свесни колику услугу чине самом вођи Срба, а потом и хомогенизацији целог покрета, пошто Вожд са собом води јединице састављене од људства целе области које сад наступају као организована војска.
Пред одлазак за Пожаревац, Ђорђе је команду над војском, која остаје око Београда, поверио Младену Миловановићу. Тај човек сматран је за другу личност устанка, али, по ономе шта је учинио, он је кобан за судбину целе државе. Више пута је у сличним приликама, кад напушта бојиште, Вожд на своје место одредио Миловановића, осведочено неспособног предводника војске. Чак је и при стварању новог устројства државе, 1811. године, Миловановић именован за попечитеља војске. Коб Миловановића показала се 1809. године, кад је, по његовом наговору, Црни Ђорђе сменио провереног и искусног војника Петра Добрњца и војску према Нишу поверио неспособном Милоју Петровићу, а потом и 1813, кад због личних интереса одбија да прихвати одбрамбени план, сачињен од Црног Ђорђа. По Вуку, Хајдук Вељко је са презрењем говорио о Младену као војнику.
Толика везаност Ђорђа за Младена може се само делимично објаснити. Као добар трговац, он је вешт у односу са људима, са смислом за организацију. „Разматрајте и Совету доказујте за сваку уредбу и потребу, јербо господар Младен није туна који би се за свашта сетио уредити“. Незајажљива жеља за стицањем утицала је да се људи окрену против њега, а преко њега и против Вожда. Ако је имао толико поверење у Младена, као (не)војника – од кога се није морао плашити да ће покушати да изврши неки преврат – није се тако односио према Младену као трговцу: „’Петре, Младен је трговац. Ја се бојим да он сад не шпекулира. Он може узети један лебац, а писати десет. Зато ти заповедам да пазиш на то’. Потом зовне и Младена, па и њему тако исто каже“. Оновремени новински извештаји преувеличавају обим сукоба око Београда, јер у „игру“ уводе и тешке топове, које су Срби, тобож, стекли током борби за Шабац.
За стицање слике о стању устанка тих дана драгоцено је сведочење проте Матије: „Чују Турци да је отишао Карађорђе и све остале старешине и да их нема у логору“. Такав исказ се чешће среће у сведочењима савременика. Устанички логор није исти ако је Вожд присутан или кад га ту нема. Док се ствари око Пожаревца одвијају повољним током за Србе, дахиje настоје да искористе одсуство устаничког вођства и врше учестале испаде. Тактички разлози ту играју исту улогу колико и крајња оскудица у граду, која их приморава да невоље са несташицом хране покушавају да реше изненадним испадима са изгледом на пљачку.
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ... |
