Bez plana – „po planu“

Nasuprot ranijem isticanju žrtava, kasnije se pominju podvizi i junaci, i pažnja je usmerena prema njima. Već tokom borbi na Jagodini može da se nazre koliko ko vredi u vojničkom pogledu. Mladen Milovanović i Milan Obrenović, od kojih na Jagodini skoro da nema koristi, ostaće takvi i dalje. Stanoje će uspeti da bude „prosečan“ vojnik. Glavni turski uspeh ovom prilikom bio je paljenje Voždove kuće u Topoli, dok je on izdaleka bio samo nemoćan posmatrač: „Eno, kojekude, izgore moja kuća. Da počekamo, ako se na Banji pomole, da ih dočekamo“. „Maločas, zapali se njegova vodenica“.

„Ukočenost“ Srba je tolika da im se ne samo nerado ide u bitku, već i u prilikama kad Turci beže, radije bi ih ostavili da odu, nego što bi se s njima borili da ih pobede. „U tom i svanu. Turci se kretoše na Beograd, a ne hteše na nas, i okretoše desnim putem na Vrčin.“ Na Ropočevu je propuštena idealna prilika da se naplati za doživljene nevolje na Jagodini. Turci su se bezbrižno ulogorili, opušteno zaseli oko naloženih vatri i predali logorskom veselju. Ustanici po mraku stižu neprimećeno, opkoljavaju logor i njihov napad bio je potpuno iznenađenje. Uspelo se onoliko koliko je to moglo pucnjavom iz ondašnjih pušaka sa bezbednog rastojanja, bez prave spremnosti za potpuni okršaj. Stoga, ne čudi što je uspeh mršav: „Ovde je njih do sedam poginulo, što smo sutra našli, a što su odneli – ne znamo“.
Kad je mitropolit Stratimirović, dve godine kasnije, sastavljao svoje delo o načinu srpskog ratovanja, kao da je pred očima imao baš ovaj opis Petra Jokića, zabeležen pedeset godina kasnije. Mitropolit govori upravo to – Srbi su skloni prekomernom pucanju i trošenju municije, što svedoče i drugi savremeni svedoci, među njima i sam Prota. U pravi sukob ulaze tek onda kad drugog izlaza nemaju. Neodlučnost postoji i kod boraca i starešina. Od težačkog naroda treba tek da postane vojska. Prošlo je već više od deset godina od austrijsko-turskog rata, gde su i Srbi učestvovali, te je došlo do delimične smene generacija.
Turci već imaju izgrađen vojnički poredak, koji se održava autoritetom: „Sad izletoše starešine turske, potrgoše sablje, te vratiše ustrašene Turke, skupiše prošće i koješta drugo, te napraviše busiju..”.. Koriste i lukavstvo, što će Srbi činiti tek kasnije: „Turci su iskopali jendeke i pokrili senom i iza denkova pucali na našu vojsku, te je pobiju i rasteraju“.
Tek je Vasa Čarapić dočekao Turke kod Leštana na način dostojan ustanika, kakvi su poznati u potonjim vremenima.
Gotovo ih prepolovi klete
Nešto l’ pusti, kad umakli smrti
Nek se jadni u Beograd svale
I to na zlo svoje i opšte im
Strah da padne na građane jači.
ČOKEŠINA
U toku tih sukoba došlo je i do bitke kod manastira Čokešine, poznate po junačkoj smrti braće Nedića. To je vreme kad je svako prepušten samom sebi. Vožd ne može da pomogne ugroženom zapadnom bojištu, niti se može nadati da mu neko dođe u pomoć na Jagodinu. Tad je Valjevo u težem položaju nego Šumadija, iako je protiv Crnog Đorđa usmerena sva aktivnost dahija. Požarevac se nalazi u lakšoj poziciji, pa opet ne može sam da odoli. Prota je svestan toga: „On se tuče s Turcima tamo, a mi gore i ništa se ne dogovaramo“. Bitka kod Čokešine je na Lazarevu subotu, a kod Ropočeva na Cveti. Tako se naporom stiglo do Beograda, ali preko Jagodine.
Okolni svet, pa i Rusi, već su znali o događajima u Srbiji, ali im ne pridaju veliki značaj. Najbliži realnosti tada je vlaški knez Grk Ipsilanti: „Ja mislim da će ovaj ustanak imati velikih posledica, jer je poznato da su Srbi u stanju stvoriti vojsku od najmanje pedeset hiljada ljudi“.
Krajnji cilj ustaničkog pohoda bio je dolazak u Ostružnicu. Odatle se Vožd opet javlja majoru Mitezeru: „Dajemo Vama, gospodine, na znanje, kako smo došli svi s vojskom oko Kumodraži, Kneževca, Železnika, Ostružnice. Onude smo svi skupa“. Od tada, veze ustanika sa Mitezerom kao da se proređuju. I ono što se zna o dotadašnjem poslovanju sa Mitezerom potiče iz posebne grupe akata – nezavisne od one uobičajene.
Dok se ljudi progonjenog Kučuka sklanjaju u Beograd, Srbi se okupljaju u Ostružnici. Vožd je tu proveo i Vaskrs (24. aprila). Tu je sazvana skupština, na kojoj je sabrano oko šezdeset narodnih prvaka, što je bilo prvo okupljanje vodećih ljudi iz cele beogradske oblasti. Do tada se svako snalazio na svom terenu. Sada se mnogi prvi put sreću i upoznaju. Ugled Vožda, proistekao uglavnom iz vremenskog prvenstva u organizovanju ustanka, već je bio toliki da se tu nije ni postavljalo pitanje nekog novog izbora, ili potvrde onoga što je odlučeno na zboru u Orašcu, iako je to bio skup lokalnog karaktera. Ta, skoro prećutna odluka, najvažniji je čin ovog okupljanja.
Sticajem okolnosti, Vožd se tu pojavljuje u ulozi domaćina. Kao što je prvi krenuo u bunu, tako je prvi stigao i u Ostružnicu, a zatim pozvao ostale. Pisma je sastavio Janićije Đurić. Za Protu tu nema ničeg neobičnog: „Dođe meni pismo od Crnoga Đorđa, da dođem u ovaj i ovaj dan u Ostružnicu. Stric ostane raspolažući... Svako okružje da pošlje svoga starešinu u Ostružnicu na skupštinu i na dogovor, i da povedu po dva i po tri glavna čoveka za izbor sudija; jerbo, voznameri odma ljude dobre izabrati poradi sudija“. Ovakvo jednostavno prihvatanje u Orašcu imenovanog Crnoga Đorđa za vođu celog ustanka, donelo je i slivanje svih lokalnih pokreta u jedan opšti. Takva saglasnost postignuta je u prilikama kada se mnogi od učesnika tu prvi put susreću. Po tome se vidi kolika nevolja je pritiskala ljude, ali, ujedno, i kakva je odlučnost da se započeto nastavi. Pre bi se reklo da sve teče po nekom unapred pripremljenom scenariju, nego u okvirima realnog života.
Po svom značaju, taj događaj spada u red najvećih srpskih uspeha, ravnog onima koji su kasnije postizani na bojištima. Ostalo se može smatrati kao tekuće. Trebalo je prikupiti novac za nabavku od zemunskih trgovaca – dotle je svaki starešina nabavljao pojedinačno. Pa i sada, teret su podnosili pojedinci, jer još nije bilo zajedničkog novca: „Karađorđe nije jošte imao nikakve kase narodne, no samo imao je od svoje trgovine nešto kapitala; i koji se god sa kvitama od starešina srpskih pojavljivao, svakom je plaćao“. Trebalo je prikupiti za prvi mah trideset osam hiljada groša (oko 5000 dukata). Ova isplata izvršena je novcem Mladena Milovanovića, Stanoja Glavaša i Đuše Vulićevića.
Pripremani su pregovori u Zemunu, koji su održani 28. aprila. Sa srpske strane zastupljeno je vođstvo ustanka, dok su sa turske tu osobe nižeg ranga. Već to je nagoveštavalo tok i ishod pregovora. Sve dogovore dahije su mogle odbaciti. Više spada u problematiku vezanu za način rada prote Matije nego za sam susret u Zemunu, razlog zašto on daje vedriji i sveden prikaz pregovora. Prota tvrdi da u Zemun odlaze samo tri Srbina – Vožd, Janko Katić i on. Govori na način koji ne ostavlja mesta sumnji: „Dadoše nama u začelju tri stolice“. Ispada da je bolje upamtio broj prisutnih Turaka, za koje kaže da ih je bilo deset do dvanaest, nego Srba. Manje je neobično što ne pominje drugu fazu razgovora, kad se u sedište komande vraćaju samo Vožd, Katić i Sima, za koju on možda nije ni znao.
Što se samog Vožda tiče, on nastupa onako kao što će obično činiti i ubuduće. Trudiće se da bude što manje upadljiv, počev od načina odevanja, pa onda i ulogom u pregovorima. Ovom prilikom je u prvom planu bio rečiti Katić, koji dolazi do izražaja i kao znalac turskog jezika. Nema vesti da se Vožd ovde ičim oglasio. Tek na kraju se vidi da je on prvi čovek: „Usta i Crni Đorđe, i reče komandiru Geneju: ’Gospodine, oprostite na Vašem trudu i dolasku, al’ od mira ništa nema i od sad ćete čuti i videti bojeve i zbogom’”.
OSTRUŽNICA
Susret u Zemunu spada među one retke, o kojima smo dobro obavešteni, jer, pored narativnih izvora, sačuvan je i zvanični akt vojne komande. Odatle se zna da se Crni Đorđe sa Jankom Katićem i Simom Markovićem ponovo vratio da razgovara sa Genejom. Inače, srpsko izaslanstvo čini šesnaest osoba iz centralne i zapadne oblasti, dok sa područja desno od Morave nema nikoga. Tokom skupa u Ostružnici odlučeno je da se stvore uslovi za opremu vojske od 25–30000 vojnika, kao priprema za uzimanje Beograda. Upućeno je i pismo ruskom predstavniku u Carigradu Andreji Italinskom, gde su pobrojane sve nevolje naroda i razlozi pobune.
Na prvi pogled, primećuje se da je pismo Italinskom sastavljeno od osobe vešte tom poslu, a to je tada mogao najpre biti prota Matija ili neka druga nama nepoznata osoba. „Ništa nama o, svemilostivi care naš, ništa nama naše nije bilo, osim jedinoga vazduha. Ni imanje, ni čast, ni bezbednost, ni život!“.
Zanimljivo je da se u pismu izbegava upotreba turcizama. Tako se govori o beogradskom gubernijumu a umesto nahija govori o 12 „predela“ koja taj gubernijum sačinjavaju. U deset tačaka pobrojana su nasilja koja se čine Srbima od Turaka, a zatim neizbežno sledi izlaganje o seči uglednih ljudi. Tu je rečeno da je tokom seče palo 150 žrtava. Na prvi pogled, to izgleda donekle preterano, jer se ta brojka pominje samo ovom prilikom. Tačan broj žrtava nije moguće pouzdano utvrditi, a izgleda da on ni savremenicima nije bio poznat. Treba podsetiti i na pominjani akt majora Mitezera iz 1807. godine prema kome je tokom seče stradalo 123 osobe, što s obzirom na mogućnosti saznanja Mitezera, treba da zvuči ubedljivo.
Neobično je što se tvrdi kako je seča svih tih žrtava izvršena za jedan dan. U ciljevima svoje pobune ustanici pominju položaj Krfa i Vlaške... „Mi danas nemamo druge pomoći i nade do pribegnuti pod zaštitu prestola ruskoga, da bi nas, bedne hrišćane svetim omoforom zaštitio, kao i mnoge druge oblasti što zaštićava, kao: Krf, Vlašku i Moldaviju, da nas skoro sto hiljada hrišćana u Srbiji ne postrada od ljutoga mača turskog“. Pismom se posredno traži ruska pomoć. Tekst pisma sačuvan je kao prilog ruskog poslanika iz Carigrada uz akt svome ministarstvu.
DEVETI MAJ
U namerama ustanika sledeći važan datum je deveti maj, kad je trebalo da se prikupi vojska sa kojom bi se pristupilo uzimanju beogradskoga grada. U međuvremenu je usledio poziv požarevačkih Turaka, koji su bili spremni da se predaju samo Crnom Đorđu. Oni nisu bili ni svesni koliku uslugu čine samom vođi Srba, a potom i homogenizaciji celog pokreta, pošto Vožd sa sobom vodi jedinice sastavljene od ljudstva cele oblasti koje sad nastupaju kao organizovana vojska.
Pred odlazak za Požarevac, Đorđe je komandu nad vojskom, koja ostaje oko Beograda, poverio Mladenu Milovanoviću. Taj čovek smatran je za drugu ličnost ustanka, ali, po onome šta je učinio, on je koban za sudbinu cele države. Više puta je u sličnim prilikama, kad napušta bojište, Vožd na svoje mesto odredio Milovanovića, osvedočeno nesposobnog predvodnika vojske. Čak je i pri stvaranju novog ustrojstva države, 1811. godine, Milovanović imenovan za popečitelja vojske. Kob Milovanovića pokazala se 1809. godine, kad je, po njegovom nagovoru, Crni Đorđe smenio proverenog i iskusnog vojnika Petra Dobrnjca i vojsku prema Nišu poverio nesposobnom Miloju Petroviću, a potom i 1813, kad zbog ličnih interesa odbija da prihvati odbrambeni plan, sačinjen od Crnog Đorđa. Po Vuku, Hajduk Veljko je sa prezrenjem govorio o Mladenu kao vojniku.
Tolika vezanost Đorđa za Mladena može se samo delimično objasniti. Kao dobar trgovac, on je vešt u odnosu sa ljudima, sa smislom za organizaciju. „Razmatrajte i Sovetu dokazujte za svaku uredbu i potrebu, jerbo gospodar Mladen nije tuna koji bi se za svašta setio urediti“. Nezajažljiva želja za sticanjem uticala je da se ljudi okrenu protiv njega, a preko njega i protiv Vožda. Ako je imao toliko poverenje u Mladena, kao (ne)vojnika – od koga se nije morao plašiti da će pokušati da izvrši neki prevrat – nije se tako odnosio prema Mladenu kao trgovcu: „’Petre, Mladen je trgovac. Ja se bojim da on sad ne špekulira. On može uzeti jedan lebac, a pisati deset. Zato ti zapovedam da paziš na to’. Potom zovne i Mladena, pa i njemu tako isto kaže“. Onovremeni novinski izveštaji preuveličavaju obim sukoba oko Beograda, jer u „igru“ uvode i teške topove, koje su Srbi, tobož, stekli tokom borbi za Šabac.
Za sticanje slike o stanju ustanka tih dana dragoceno je svedočenje prote Matije: „Čuju Turci da je otišao Karađorđe i sve ostale starešine i da ih nema u logoru“. Takav iskaz se češće sreće u svedočenjima savremenika. Ustanički logor nije isti ako je Vožd prisutan ili kad ga tu nema. Dok se stvari oko Požarevca odvijaju povoljnim tokom za Srbe, dahije nastoje da iskoriste odsustvo ustaničkog vođstva i vrše učestale ispade. Taktički razlozi tu igraju istu ulogu koliko i krajnja oskudica u gradu, koja ih primorava da nevolje sa nestašicom hrane pokušavaju da reše iznenadnim ispadima sa izgledom na pljačku.
    NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU...