Мада је држава прописала у свом Уставу слободу вере и донела своје законе о верским заједницама, Српска Православна Црква је била под посебним надзором. Контрола над Црквом се спроводила на сијасет разних начина: разговори са патријархом Германом и осталим архијерејима, условљено финансирање, спречавање обнове објеката порушених у Другом светском рату, изградња нових храмова, малтретирање школске деце која су одлазила у храм на велике празнике од стране њихових учитеља и наставника, отимање искушеница у манастирима, врбовање ученика богословија, позивање свештенослужитеља на војне вежбе уочи великих црквених празника и тако даље.
Када би неки свештенослужитељ био повређен на посебан начин, он би о својој неприлици обавестио надлежног архијереја, владика би писао Синоду, а Синод (или патријарх) републичкој или Савезној комисији за верска питања. Обраћање Синода је била молба државним органима за помоћ у конкретном случају неприлика.
Текст који следи представља један пример односа државних органа власти према свештенослужитељу и поступка решавања проблема.
Свештеник Михаило Арнаут, привремени парох у Доњем Будачком, Епархија горњокарловачка, позван је почетком октобра 1969. године на војну вежбу у касарну у Карловцу. Када је свештеник узимао војничко одело, пришао му је један официр (капетан прве класе Илић, непознатог имена) и упитао га зашто је необријан. Свештеник је казао ко је и шта је и тако објаснио браду. Када му је официр осорно наредио да се сместа обрије, свештеник је оћутао наређење. После кратког времена, исти официр је дошао код свештеника и наредио да се до даљњег не брије. Сутрадан, приликом чишћења оружја, свештенику су пришли командант касарне пуковник Душан Ступар и још један потпуковник. Потпуковник је наредио свештенику да се обрије. Свештеник је објашњавао пуковнику своју службу и правило у Цркви, поменуо случај свештеника Николе Диклића, некадашњег пароха у Глини а тада у Београду, коме није тражено на војној вежби бријање браде, па је пуковник наредио да се не брије док се проблем не реши на вишој инстанци.
Сутрадан је капетан Илић наредио Михаилу Арнауту да се обрије, што је он и урадио.
Свештеник је о свему обавестио владику горњокарловачког, владика 3. новембра Синод, а Синод 12. новембра 1969. Савезну комисију за верска питања. Владика је, између осталог, написао и следеће: „Поступак према свештенику, који је, као врло интелигентан и фини човек уживао општи углед у својој јединици, визави поштеђене браде из моде, озлоједио је све резервисте и случај се озбиљно коментарисао. Овај случај се и данас коментарише међу свештеницима, па чак и верницима поверене нам Епархије. Обријани свештеник проповедао је обријан у својој цркви на храмовној слави 14. октобра ове године, па се свако згранут питао, ко је обријао њиховог свештеника“.[1]
Савезна комисија за верска питања је проследила 3. фебруара 1970. Синодово писмо Државном секретаријату за народну одбрану на решавање.[2]
После два месеца, Државни секретаријат за народну одбрану је одговорио наводећи да је наређење свештенику да обрије браду у складу са прописом Југословенске народне армије који гласи: „Војна лица морају увек бити обријана и подшишана. Ношење дуге косе је забрањено“. У наставку је било објашњење да то правило важи за активна војна лица и војнике који су позвани на служење војног рока или војну вежбу.
На крају одговора је наведено: „Тачан је навод епископа горњокарловачког да је у истој јединици служио необријан резервиста Гудељ, економиста. Команда те јединице нас је известила да је то учињено због тога што је Гудељ донио од војног лекара потврду у којој је стајало да се због инфекције на лицу не сме бријати неколико дана, те код постојања такве лекарске потврде, команда није могла инсистирати да се Гудељ обрије, јер се и другим војницима, који иначе не носе браду, дозвољава да се неко време не брију кад на лицу имају инфекцију“.[3]
Савезна комисија за верска питања одговорила је Синоду па је проблем, што се ње тиче, окончан. Али није разрешен, јер су православни свештеници и даље позивани на војне вежбе и бријани у касарнама. Вредно је помена да на војне вежбе нису позивани римокатолички свештеници. Ову тврдњу могу да посведоче многи православни свештеници, између осталих и пензионер Михаило Арнаут, доскорашњи парох при храму Светог Марка у Београду. ---------------
ФУСНОТА:
1) Писмо епископа горњокарловачког Симеона, Е. Бр. 803 од 3. новембра 1969, Светом архијерејском синоду Српске православне цркве – Архив Југославије, фонд „Савезна комисија за верска питања (144), 122-706; Писмо Синода, Син. бр. 4851 од 12. новембра 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 122-706.
2) Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 383 од 3. фебруара 1970, Државном секретаријату за народну одбрану – АЈ, 144, 122-706.
3) Писмо Државног секретаријата за народну одбрану, бр. 312-3 од 6. априла 1970, Савезној комисији за верска питања,– АЈ, 144, 122-706. |
