Искуство дијалога хришћанства и ислама

Као прво, пре него што са било ким започнемо разуман дијалог, неопходно је да водимо дијалог са самима собом. При том би требало да анализирамо како помирљиве, тако и одбојне стране својих речи и дела. Наиме, дијалог који се ослања на логику разума и емотивни набој почиње од методолошког поређења између једне и друге линије понашања. Све се то врти у кругу једнога човека, једног погледа на свет, једне вере.Циљ свега тога није самозаљубљени монолог са самим собом, него истрајна тежња сопственог „ја“ за проширењем рационално-критичког приступа самоме себи, за проширењем простора мудрости, мира и љубави у једном истом кругу које ће затим распростирати и на други или на друге кругове. Да би скратио растојање између мудрости разума и топлине срца, човек најпре мора да позна самога себе. Тако нас је учио велики философ Сократ. Дубоко рационалистичко познање самога себе, испуњено опојном духовношћу вере и општечовечанским вредностима - то је кључ за ступање у процес хармоничног општења између човека као индивидуе са његовом сабраћом, другим људима, а такође и између свих њих и њиховог природног космичког окружења.

Као друго, у дијалогу је неопходно присуство партнера, и то отвореног партнера, будући да једино у отвореном дијалогу долази до духовног кретања страна једне у сусрет другој, које прераста у обострану жељу за већим зближавањем и сарадњом. Управо се кроз дијалог успоставља узајамно партнерство међу његовим учесницима, при чему свака страна износи пред ону другу своје идеје, своја искуства, своје текстове, своје реалије. Уметност дијалога - то је способност да се открију истинско гледиште и мотиви понашања друге стране. Наше мисли и истине, како православних, тако и муслимана, могу бити кориговани и продубљени посредством срдачног општења и стваралачког контакта са идејама и истинама које са собом носи други сабеседник. У том контексту, дијалог се појављује као истинско ступање у процес проширења познанства и ослобађања од погрешних мисли и представа о себи и о другом човеку. Осим тога, „истину“, како каже један он највећих мудраца Истока, митрополит Жорж Ходр, „не може да роди затворено срце.
Она се појављује из две идеје, које се постављају једна на другу“ (Митрополит Жорж Ходр „Исламско-хришћански односи: читање садашњости и будућности, Бејрут, Центар за стратешка истраживања, разраде и документацију, 1994, с. 209).    

Као треће, будући да у односу на разна питања живота и постојања свако од нас има своје јаке и слабе стране, сваки дијалог би требало да се уобличава на основу једнакости тачака снаге и тачака слабости у исламској и православној личности у односу на човека као на космичку вредност, а такође и на основу једнакости пред Творцем човека и васељене.

Као четврто, успешност дијалога умногоме је условљена потпуним уважавањем другог учесника дијалога, разумевањем и слушањем тога учесника. Дијалог се не гради на покушају да другога (другу страну) убедимо у исправност својих речи, исказа, текстова и искустава, кроз порицање и побијање речи, исказа, текстова и искустава другога (друге стране). Напротив, неопходно је да се истински дијалог темељи на разјашњењу, схватању, изучавању и деликатном приступу. Принцип социјалног понашања, који условљава наш однос према сопственом културном „ја“ и узајамни однос са културним „ја“ другога, састоји се у признавању принципа објективности и релативности у процени доприноса свакога у изградњи и стварању цивилизације. Управо ови принципи чине објективно нужним стварање таквих услова, при којима појединачно или колективно „ја“, без обзира из које цивилизације да потиче, неће помишљати на искључење, удаљавање, понижавање или, једноставно, на непоштовање другога „ја“, него ће тежити добровољној вези и зближавању са њим, реалном саосећању са њим, практичној помоћи у решавању његових тешкоћа, благонаклоном односу према његовим историјским и савременим достигнућима и заслугама.

Као пето, претпоставља се да сабеседник поседује слободну вољу, јер дијалог од својих учесника захтева самосталност и независност у гледиштима и судовима, а такође и широка знања и познања, а не круту привезаност за мртво слово, слепу потчињеност идеолошким чуварима и капитулацију пред слојевима историјског сећања, испуњеним непријатељством и противљењем.

Пре него што један човек ступи у дијалог са другим, неопходно је да, сликовито речено, очисти свој разум и васцелога себе, да се ослободи од својих комплекса, нетрпељивости и нервозе, од самозаљубљеног затварања у себе, сличног љуштури постављеној око свог религиозног и световног „ја“. Дијалог у своје наручје привлачи људе када ступе у „храм“ сусрета, будући за то расположени отвореним умом, пламеним срцем и слободном вољом. Такво расположење неминовно ће водити и бољем упознавању самога себе кроз поређење са другим лицем (сабеседником), као и окушању дубина културних и духовних ризница, које су на свет донели стваралачки умови и чиста срца православног и исламског света.

Као шесто, дијалог обухвата све нивое, све сфере људске праксе и искуства два света, међу којима су најзначајнији:

1) дијалог појмова о духовним и моралним вредностима, чији је циљ истрајна тежња ка разумевању религиозне, идејне, културне и историјске речи другога, а такође и помоћ сталном обнављању језика знања и продубљење узајамног разумевања и узајамног поштовања двеју страна;

2) дијалог животних реалија на овом свету кроз стварање широке мреже економских, друштвених и културних односа, веза у научним сферама живота, где има простора за сарадњу и допунске напоре обеју страна на обостраном обезбеђењу њихових заједничких интереса;

3) дијалог као супротност свађама и расправама - демократска расправа са циљем активирања конструктивног, рационално-критичког духа у односу на сопствено „ја“ и на другу страну;

4) дијалог искустава, схваћен као препарирање позитивних и негативних искустава са позиције социолошких приступа а у циљу конструктивно-стваралачког развоја и непрестаног откривања потенцијала за осећање и познање реалности и бића. При том је од виталне важности претпоставка гарантованог признавања историјских коренова конфликата и грешака, а што представља изузетно важан корак на путу исцељења историјских рана и постављања сигурних темеља за садашњост и будућност.

Као седмо, ту је дијалектика изложености утицају и испољавање утицаја у прошлости, садашњости и будућности. Без обзира на то што је једно од карактеристичних обележја живота борба јачих са слабијима (то је оно његово обележје на које се најрадије ослањају следбеници дарвинистичке социјалне философије и заговорници вечите борбе међу религијама и цивилизацијама), мисаоне личности и православног и исламског света требало би да ставе акценат на другу линију позитивног, конструктивног узајамног утицаја. Мора се нагласити да је дијалектика живота, са своје стране, устројена на позитивном узајамном односу сопственог „ја“ са другим, истим таквим „ја“, тј. на испољавању утицаја на некога и на изложености нечијем утицају. Сваки позитиван узајамни однос и узајамни утицај мора водити ка стварању нове и богатије структуре или конструкције, у чијим ће се оквирима још више проширити поље за позитивне, прекрасне, човечне и духовне пројаве. Искуство позитивног узајамног утицаја међу цивилизацијама на нивоу архитектуре и сликарства, као и свих других уметности, размена искустава у вођењу економије и друштва, а такође и узајамни утицај на нивоу мешовитих бракова или једноставно - пријатељства и дружења, представљају најбоље сведочанство да се процес позитивног узајамног утицаја у историји може поновити у много ширим размерама, изналазећи још успешније путеве и методе за изградњу заједничке будућности.

Ово је седам начела која стварају повољну слику; она би се на први поглед могла учинити идеалном и тешко остварљивом, будући да, пре дијалога, постоје препреке и услови како унутар сама два света, тако и у њиховим узајамним односима. Ова, у извесној мери исправна тврдња, захтева исцрпно разјашњење, пошто везе између православног и исламског света одражавају и постојање читавог низа општих чинилаца, а такође и наде и жеље обеју страна за укорењивањем и развијањем сличне културе дијалога.

ПРЕПРЕКЕ ЗА ДИЈАЛОГ

Сваки од светова поседује свој језик или језике, своју религију, свој начин размишљања и понашања, и тиме се он разликује од другога. То је, међутим, потпуно природна појава, чији корени залазе у саму људску структуру. Она је извор богатства и лепоте а, истовремено, и узајамног допуњавања и интеграције становништва у православном и исламском свету, као и житеља наше планете у целини.

Како примећује ислaмско-хришћанска истраживачка група посвећена проблемима арапског света, „Алах нас је створио као различите и заповедио нам да сарађујемо и водимо дијалог, да бисмо заједно освајали и градили овај свет у праведности и миру“ (Ан-Нахар, од 15.09.2002 г, с. 11).

И мада различитост ствара природне препреке за поистовећење једне стране са другом, она чини неизбежним и ступање у дијалог који, са своје стране, постаје животно-важна, морална и религиозна дужност. При том се дијалог, уколико се води међу различитим људима, сам по себи претвара у пријатан доживљај, тј. остварује се међу људима који су различити по својим етничким и културним обележјима и карактеристикама. Истовремено, дијалог пада под утицај одређених услова, који могу да поставе ограничења слободи, праведности и миру у односима између православног и исламског света.  

Друга препрека која је, са мог становишта, основна, не крије се у постојању разлика, него се превасходно своди на два основна проблема. Први од њих подразумева одсуство антрополошког погледа на човека, а други - одсуство рационално-разумног личносног гледишта.

Са позиција антрополошког приступа, човек представља неку конструкцију, која се састоји од подједнаких биолошких, психичких, интелектуалних и духовних компоненти. Разноликост и различитост се у том случају појављују само као пројаве једног истог људског бића. Уколико будемо хтели да религиозно-културну свест добронамерно подвргнемо антрополошкој анализи, престаћемо да нагађамо где се налази истина или могућа грешка приликом избора алтернатива и интересоваће нас само оно што се продукује животно-културним понашањем индивидуе у смислу позитивне или негативне енергије. Антрополошки приступ религијама је, на пример, у стању да створи шири простор за објективност, него било који други приступ који има ограничен карактер. Антрополошки приступ омогућује да се схвати јединствени човечији дух, који се скрива иза специфичних особитости ове или оне конкретне религије, народа или културе. Ако не постоји рационално-разумно критичко личносно гледиште, човек ће бити заробљеник историје, свештеног текста који исповеда, свог религиозног или световног језика, а што ће, у суштини, учинити неминовним понављање његових ранијих грешака, доживљавање илузорних представа и маштарија, продубљивање и јачање његовог самозаљубљеног (нарцисоидног) виђења своје сопствене личности и своје цивилизације.

Одсуство ова два гледишта може се јасно приметити не само код обичног народа у општој маси верујућих у исламском и православном свету. Оно се снажно испољава и у приступима религијске и културне елите која за собом повлачи јавно мнење и уобличује друштвену свест и склоности народа. Управо се у томе крије највећа опасност, јер се због тог недостатка формира најзначајнија препрека за свестрано и објективно, научно виђење човека, религије и културе.

Трећа препрека, такође значајна, повезана је са притиском историјског сећања које је присутно код обе стране у дијалогу. Размимоилажења између православних и муслимана имају корене који допиру до разлика у свештеним текстовима и обредним ритуалима. Они су такође повезани и са ривалством које је међу њима постојало током многих векова а у вези с борбом за домене и сфере утицаја, што је доводило до сукоба, раздора и многобројних ратова.

Неки примери могли би лако да објасне како се формирала историјска веза између православног и исламског света. У првој етапи, долазило је до крвавих окршаја између муслимана и Византинаца. При том су и једнима и другима владали ограничено познавање, игнорисање и ниподаштавање веровања оних других, а што је повремено, у емотивним пројавама, долазило до изругивања и подсмевања другој страни. Временом је стање порицања и негације било замењено проповедништвом, да би затим у низу региона прерасло у стање позитивног дијалога. При том се овај прелазак из једног стања у друго није одвијао истим темпом у оба света. Неке ситуације подсећају нас на прошле, експлозивне тачке у односима, на пример, Турака и Византинаца, које смо током последњих педесет година поново препознали на Кипру, у Нагорном Карабаху, у Чеченији, Југославији, Албанији и у појединиим областима северног Кавказа. Постоје, међутим, и примери успешног и мирног саживота и добросуседских односа између православних и муслимана, који се могу видети у западном делу арапског Истока, у басену Волге, у неким областима јужног Кавказа или у централном делу Русије. Постоје, најзад, и региони где се све одвија „и овако и онако“, као што је случај у Бугарској, Румунији, Грчкој, Узбекистану, Казахстану, Киргизији, Таџикистану, Туркменији и неким регионима Русије. У горућим регионима, где је пламен већ избио, видимо испољавања фанатизма, фундаментализма и, најзад, тероризма, као крајњег степена непријатељства. Напротив, у оним регионима где постоји миран саживот активно делују покрети у корист конструктивног дијалога међу различитим верским заједницама. У оним областима, где се ствари одвијају „и овако и онако“, на површину избијају немирна ишчекивања и опрез. Ови региони и њихови проблеми свима су познати и у овом истраживању нисмо поставили задатак да се упуштамо у излагање и мотивацију узрочно-последичних веза у сваком конкретном случају: за то је потребно стварање радне групе, коју би чинили истакнути стручњаци и истраживачи из области историје, социологије културе, теологије, права и политике; ова радна група би тада у потпуности могла да се усредсреди на израду нове, научно утемељене стратегије, која ће бити усмерена на постепено уклањање негативног историјског наслеђа, а такође и на рушење зидова између две културе. У овом кључу за достизање жељеног циља велику важност има усредсређеност на израду неопходне стратегије знања везаног за решење четири следећа задатка:

1) брижљиво изучавање остатака историјског сећања и утврђивање његове садашње силе;

2) примена упоредне методологије под видним углом објективне антропологије;

3) истраживање кретања узајамне привлачности између религиозног и историјског језика и мишљења које се преноси на ова два језика;

4) откривање узрока појаве напетих ситуација у ономе на шта указује скромни научни разум, као и у ономе што социјална имагинација продукује из сталних фантазија и страхова. Како каже мислилац Мухамед Аркун, знање и култура постају богатији када постоје и када се примењују прецизни критеријуми за достизање праведности, правде, добра и лепоте, с тим што праведност, правда, добро и лепота нису намењени само појединачно узетом клану, племену, групи, заједници или нацији, него васцелом човечанству (Мухаммед Аркун. Прозор ка исламу, Бејрут: „Атија“, 1996 г, с.. 232).

Четврта препрека која не допушта да се широко отворе врата дијалога, повезана је са непознавањем текстова и душа. Како каже немачки философ Пол Холбах, „незнање је - отац грехова“. Постоји, наиме, маса тачака размимоилажења између православног и муслиманског света, чији извор нису били спољашњи притисци или покушаји освајања и отимања плена, маскирани у одећу религије, него елементарно одсуство културе познавања суштине исламских и хришћанских текстова Светог Писма, у којима је у изобиљу присутан дух љубави, мира и чистог поклоњења Господу светова. Осим тога, један од извора овог размимоилажења било је и непознавање блиставих стваралачких страна учења и дела великих суфиста и пацифиста-подвижника, који су човека посматрали као свестрану духовну вредност, створену по Господњем образу и подобију.

Зауставимо се накратко на неколицини текстова и подсетимо на низ изрека из Библије (Јеванђеља) и Корана, који имају непролазан значај.

Како каже јеванђелиста Матеј, Исус Христос је говорио: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Да будете синови Оца својега Који је на небесима, јер Он Својим сунцем обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима (Мт. 5; 44–45).

У Корану се налази изрека слична овим светлим речима; у 49. сури „Ал Хуџурат“ („Починак“), у 13-ом ајату, каже се: „О, људи! Ми смо вас уистину створили као мушкарце и жене, учинили смо вас народима и племенима, да бисте знали једни друге, јер Алах међу вама највише поштује - онога који је најпобожнији. Уистину, Алах зна и познаје“.

Упућивање на језик дијалога и на његове високоморалне стране такође се у изобиљу може пронаћи у текстовима ових светих књига. Поменимо, ради илустрације, само неке од њих. На пример, у Првој саборној посланици св. апостола Петра хришћанима каже се: Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кроткошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде (1. Петр. 3; 9).

У Корану, у 16. сури „Ан-Нахл“ („Пчеле“), у 125. ајату, наводи се следећа, величанствена изрека: „Позивај на пут Господњи мудрошћу и добрим саветима и води спор најбољим средствима“.

Сухеил Фарах, доктор философских наука,

професор Либанског универзитета,

активни члан Руске академије образовања

    КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ....

Превод:  Антонина Пантелић