Језик костију нема...

Још пар недеља читаћемо ову прелепу молитву светог Јефрема Сирина сваког дана на богослужењима. У њеном првом делу молимо Господа да нас поштеди духовних слабости, у другом да нас обдари оним што крепи дух, а у трећем молимо за моћ, за храброст да се суочимо са самима собом, онакви какви смо, да не бисмо, превиђајући своја сагрешења и осуђујући ближњега свога, и ми потпали под тежину страшних Господњих речи: „Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети да извадиш трун из ока брата свога“ (Мт 7,5).

Један знаменити Отац Цркве, стицајем околности, дуго није долазио у свој родни град, у свој родни дом. Када се једног дана појавио са једним гостом, стара мајка се радосно ужурбала да их угости. Њих двојица за трпезом заподенуше разговор о свему и свачему, па их прича тако одведе и до једног заједничког познаника о коме нису имали баш најлепше речи. Пошто је то потрајало, старица се, први пут те вечери, умеша у разговор: „Сине, не разноси му греха!“.

Од свега набројаног у првом делу молитве св. Јефрема Сирина, празнословље дође некако најбезазленије. Збиља, помислиће неко, па шта ту има толико страшно? Сви ми ћаскамо, понекад мало причамо о одсутнима, омакне се и нека непристојна реч... Са становишта друштвених односа, то може чак да изгледа и симпатично. Међутим, у Светом Јеванђељу стоји: „А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу, људи дати одговор у дан Суда“ (Мт 12,36). А старозаветни мудрац каже: „Уклони од уста својих опакост, и од усана својих неваљалство удаљи“ (Пр. 4,24), јер „Ко чува уста своја, чува своју душу; а ко разваљује усне, пропада“ (Пр. 13,3). А Соломонов отац Давид уз псалтир пева овако: „Постави, Господе, стражу код језика мога, чувај врата уста мојих“ (Пс. 141,3). Зашто „врата уста мојих“? Зато што су уста стварно врата на која човеку излази оно што му је у срцу. Можемо се ми претварати колико хоћемо да смо другачији него што јесмо, али наше речи су наша најјача и најпрецизнија „легитимација“, најбољи начин да се нехотице покажемо какви смо заправо. Јер, „што излази из уста, излази из срца“ (Мт 15,18) и „Добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лк 6,45).

Што важи за живу, важи и за писану реч: оног тренутка када реч изађе на уста, или је написану пустимо у јавност, ми више немамо никакву контролу над њом. Заиста, колико пута се свако од нас покајао због нечега што је изговорио или написао, колико пута смо пожелели да то нисмо урадили? Авај, касно! Наопака реч се отела и, уместо нашег власништва, постала моћно оружје у рукама неког нашег ненавидника, уперено против нас самих. А када се реч отме, онда често пропадну многе наше овоземне калкулације, па испадне сасвим супротно од онога што смо хтели да постигнемо том прорачунатом, а неискреном речју. Та манипулација речима поготово уме да буде „двосекли мач“ у ово наше време које је о. Александар Шмеман изванредно описао следећим речима: „Данашње време глобалне комуникације је време празнословља, које нас отупљује, улива туђе идеје и мишљења и присиљава нас да мислимо да су то наше сопствене мисли и ставови“.

„Дух празнословља“ је, дакле, нешто много сложеније од обичних, „безазлених“ разговора „између свекрве и снаје“. У данашње доба, када су многи медији заменили „чаршију“ и довели њено „рекла-казала“ до савршенства, у време ријалити-програма у којима сами људи добровољно пристају да разголите своју интиму до најмањих ситница, више него икад потребно нам је умудрење од Бога, да стражаримо код уста својих и код „врата“ усана својих. Језик је мек, вели премудри Соломон, али кости ломи (в. Пр. 25,15). Овај Часни пост ће проћи, али молитва св. Јефрема Сирина и поуке које исходе из ње нека нам буду на уму и у срцу свих дана у години.