Завршивши стварање света, Бог поверава човеку да, у сарадњи са њим, створено чува, оплемењује и унапређује. Тај задатак и благослов имају све генерације, с тим што им је различито време и искушења која их прате.
Историја човечанства бележи разне промене и цивилизацијска достигнућа. Достигнућа цивилизације обично називамо напретком. Тај напредак се углавном огледа у томе што људима олакшава задовољење разних њихових потреба. Ово се наводи и као основна разлика између човека и животиња. Међутим, напретком цивилизације могли бисмо назвати само оно што помаже човеку да буде човечнији и да се понаша разумније. На то нас је стално позивао и блаженопочивши патријарх Павле речима: „Будимо људи!“. Досадашње искуство нам казује да, што је степен научног и технолошког развоја виши, значај и вредност човека се умањује.
Радио, телевизија, компјутери, мобилни телефони, комуникациони сателити… скраћују пут до информација, али такође доводе до отуђења људи и човека све више лишавају заједништва и непосредног сусрета са другима. Упркос повећаној комуникацији, везе међу људима су све лабавије и површније.
ПАСИВИЗИРАНОСТ ЧОВЕКА
Посредни начин учествовања у догађајима пасивизира човека и временом доводи до његове све веће зависности од разноразних апарата. Пред наглим развојем технолошких изума данашњи човек занемарује духовну страну свог бића. Умањена је брига према суштинским вредностима живота: вери, моралу, смислу и циљу живота, браку, потомству, љубави према ближњем… Настао је општи поремећај вредносног система у свим областима живота.
Научна достигнућа (многима недоступна), од велике су помоћи човеку, али им треба наћи меру. Њихова некритичка примена довела је до оглушења човека о Закон Творца, а тиме он престаје да буде сарадник Божји. Уместо да оплемењује свет око себе, човек га злоупотребљава и загађује толико да је угрозио и сопствени опстанак на планети. Неконтролисани индустријски развој нарушио је климу, затровао ваздух, земљиште, воду, а тиме и здравље људи. Болест би требало да буде изузетак, а не општа појава. Превелики број оболелих доводи до „индустријског лечења“ људи.
Свака индустрија и капитал уложен у њу жели да се умножи и настоји да формира своје потрошачко друштво, односно своје зависнике. 
Човек је сваког тренутка, свуда: у стану, на улици, у чекаоници, превозу… изложен мноштву информација које му се намећу. Његова пажња је током читава 24 часа непрекидно заокупљена од стране разних медија који из својих центара диригују масама. Радио, ТВ, филмови, игрице, интернет… постали су васпитачи деце, учитељи одраслих и вајари који обликују свест данашњег човека. Човек се потпуно предао жељама за телесним уживањима и постао је егоиста, осамљеник, неосећајан према другоме и окренут само себи, лењ, немотивисан према животу и све дубље се заглибљује у живо блато и тоне у очај и агресију!
Медији се углавном баве приземним стварима, не усмеравајући се ка вишим вредностима живота. Питање смрти, које умудрује човека, оне смрти која сваког од нас већ од самог зачећа ишчекује, не помиње се и не разматра да се тобож јавност не узнемирава или млади не траумирају. Вести су, иначе, препуне извештаја о разним несрећама, убиствима, катастрофама, епидемијама… где се смрт приказује као последица спољашњих фактора, и „неће је бити“ када друштво успе да се тим факторима успешно супротстави разним научним и законским заштитним мерама.
Календар је крцат датумима борби против разних штетних утицаја, а свакодневне су и кампање солидарности и помоћи. Међутим, кампање к’о кампање, не доводе до суштинског преображаја свести, већ до тренутног умиривања савести.
ГДЕ СУ ПУТЕВИ СПАСА И ОБНОВЕ ИСТИНСКИХ ВРЕДНОСТИ?
Бог је одувек пружао човеку прилику да се одупре свим искушењима и нуди му пут избављења од пролазности и пропасти. Који је то пут? Исти онај који је Бог показао Мојсију на Синају. Онај који је Бог показао Самарјанки на бунару у Сихему… пут који је Господ Исус Христос у својим беседама открио апостолима, онај којим је Свети Дух повео апостоле, јеванђелски пут којим су ходили црквени пастири и водили оне „који су имали очи да виде и уши да чују“. Нас су тим путем повели св. Ћирило и Методије и Св. Сава. То је пут који води у Царство небеско, у вечну заједницу са Богом.
Тим путем се одувек ишло на крилима душе: молитвом и постом.
МОЛИТВА И ПОСТ
Молитва – разговор душе са Богом је осећање Бога, осећање Његовог присуства и радост због Његове близине. Сврха свакодневне молитвене праксе јесте да човек превазиђе, Богом, своју зависност од безличне страсти и да осигура своју духовну слободу личности. „Онај који се свакодневно моли, усрдно и искрено, ослобађа се свих спољашњих знакова и представа које су му наметнуте, да би се приклонио пред Оним који је у почетку свега, да би примио живот који од Њега исходи, он моли Бога да га спасе и да прими његов дух, ради вечног пребивања са Њим.“
Молитва је делотворнија у синергији (спрези) са постом.
Пост је потпора молитве и чини је смиренијом, озбиљнијом и истрајнијом. Пост нам помаже да лакше обуздавамо телесне нагоне који нас везују за пролазно и пропадљиво. Он нам помаже у савлађивању наше острашћене воље која одбија вољу Божју и гуши Божанску благодат даровану нам на крштењу. Господ нам открива да је пост највећи бранич од демонских утицаја. Пост чува и телесно здравље човека. Бројне болести су узроковане узимањем обилне хране, док ниједна од уздржавања од ње. Али пост је и кајање за претходно учињене грехе.
Појачана активност душе, коју практикујемо током поста, повећава нашу љубав према Богу, учвршћује везу са Њим, даје нам снаге за лакше подношење животних тешкоћа. Она буди нашу савест, омекшава наше срце, отвара нам очи душе, уклања коров греха. Помаже нам да надвладамо наше ограничености. Срце нам се пуни надом, разум просветљује светлом истине и упознајемо спасоносну истину Јеванђеља са свим његовим обећањима и пунотом живота.
Све ово треба да прати и редовније учествовање у Светим Тајнама, богослу-жењима и заједничким молитвословљима. Покајањем кроз Свету Тајну исповести разрешавамо се грехова, а приступањем Светом Причешћу присаједињујемо се учесницима у вечној радости Царства Божјег.
Спасење свих и свега је у што достојнијем вршењу Литургије и причешћивању Светим Тајнама. „Иштите најпре Царство Небеско, остало ће вам се додати.“
Нови живот који је, скоро пре две хиљаде година, засијао из гроба, даје се
свима који верују у Христа. Нама је дарован на дан крштења, када смо сахрањени са Христом, да бисмо Њиме били васкрснути у Вечност. Дакле, већ сада, овде, у Цркви Христовој, отпочињемо „живот будућег века“ који наступа по васкрсењу мртвих, како свакодневно исповедамо у нашем „Вјерују“.
Ево нашег, напред помињаног, Пута светосавског и свеправославног који нам пружа спасење и прибраја нас светим житељима вечног царства Божјег. Нема места депресији, тузи, малодушности, већ постом и молитвом пођимо заједно у сусрет Васкрслом Господу.
Одважно се суочимо са неизбежним и умудрујућим питањем смрти и не очајавајмо, већ спремни ишчекујмо Празник над празницима. |
