Контекстуални метод се може користити током проучавања извесних појединачних аутора Цркве. Што боље познајемо контекст неког аутора, имамо више шансе да на адекватан начин појмимо његов теолошки систем.
Не можемо да износимо тврдње које се тичу отаца Цркве без познавања језика на ком је писао, историје земље и Цркве у којој је живео, извора које је употребљавао и аутора које је сматрао ауторитетима. Само свеобухватна контекстуална студија може да омогући савременим научницима да схвате било ког од отаца Цркве. Контекстуални метод категорички забрањује истрзање речи или мисли светих отаца из једног свеобухватног контекста њиховог теолошког система, и извлачење жељених закључака из тих мисли. Напротив, овај метод претпоставља проучавање теологије конкретног аутора као складног система у коме су сви елементи међусобно повезани.Друго, контекстуални метод допушта компаративну анализу дела неколико отаца који су на известан начин повезани, под условом да се контекстуални критеријум стриктно следи. Не можемо вештачки узимати два црквена оца који су живели у потпуно другачијим контекстима. Напротив, потребно је тражити стварне везе међу ауторима. Ове везе ипак могу бити различите. Између великих Кападокијаца (Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски), на пример, постоји директна и непосредна веза: познавали су један другог, били су „савезници“ у теолошким ставовима, живели су у истом црквено-историјском контексту, употребљавали су исте изворе, писали на истом језику и читали радове један другог. Постојала је директна веза између Августина и Тертулијана. Иако Августин није лично познавао Тертулијана, прочитао је његова дела и на њега је дубоко утицао Тертулијанов теолошки систем. Кирило Александријски и блажени Теодорит су били савременици, учествовали су у истој христолошкој расправи (мада су били на различитим странама) и полемисали су, обезбедивши обилан материјал за упоредну анализу. Другим речима, пре него што почнемо да упоређујемо ова два оца Цркве потребно је јасно дефинисати њихову контекстуалну међусобну повезаност. Они треба или да припадају истом временском периоду, или истој богословској традицији, да буду у односу учитељ - ученик, буду саветник један другом и тако даље.
Треће, контекстуални метод дозвољава компарацију црквених отаца и са ауторима који излазе из оквира патристичке традиције (многобошци, јеретици, представници других конфесија), у случајевима када је било контаката међу њима. Могуће је, на пример, поредити учење светог Атанасија и аријанство (пошто је први укључен у полемику са потоњима); богословски систем Евномија и Григорија Ниског (пошто је Григорије побио Евномијеве ставове); ставови Григорија Богослова и Јулијана Апостате (били су савременици, познавали су се, и Григорије је написао писма против Јулијана); манихеизам и теологија блаженог Августина (јер је Августин био манихејац пре свог обраћења у хришћанство); богословље светог Јована Дамаскина и ислам (будући да је Јован био укључен у полемику с исламом), и тако даље. Много тога можемо да употребимо из компаративне анализе богословља источних отаца и учења западних аутора који, иако су живели након схизме, били су упознати макар са појединим византијским отачким делима, нарочито Мајстер Екарт, Јован Скот Ериугена, Тома Аквински и Ланселот Ендјуз.4 Веома мало, насупрот томе, може се сазнати поређењем списа Терезе од Лизјеа и Григорија Паламе (јер Тереза никада није читала, нити је могла да чита Паламу), или будизма и богословља светог Максима Исповедника (будући да не постоји – нити може да постоји – било каква веза међу њима). Дакле, недопустиво је поређење мисли два различита аутора извучена из контекста.
Четврто, иако доследним коришћењем компаративног метода можемо научити да направимо разлику између оног што је вечно и пролазно у отачким списима, односно, између онога што се сматра трајном вредношћу и остаје значајно за хришћанство, и остатака прошлости који су се појављивали – и нестајали – унутар историјског контекста аутора Цркве. Многи ставови о природним наукама који су били заступљени, на пример, у делу Василија Великог Шестоднев и светог Јована Дамаскина Тачно изложење вере православне вере су превазиђени, док је њихова теолошка интерпретација створеног микрокозмоса остала значајна до дана данашњег. Са антрополошким ставовима византијских отаца је исти случај. У њима се тврди, као што је било уобичајено у њихово време, да се људско тело састоји из пет елемената и да је душа подељена на три дела (разумски, вољни и желатељни); иако се ови ставови, који су у складу с древном антропологијом, данас се не употребљавају, много тога што тадашњи оци говоре о човечанству, људској души и телу, страстима, и способностима ума и душе, није изгубило на значају за наше време.
Пето и коначно, употребљавајући контекстуални метод могуће је развити систематске антологије православне теологије засноване на тврдњама појединачних црквених отаца, који се сада сагледавају у општем контексту хришћанске црквене традиције, уместо унутар њеног индивидуалног контекста. Другим речима, одговарајући на питање које је постављено на почетку, да ли „патристичка теологија уопште постоји“, заиста је могуће проучавање „отачке теологије“, као потпуног и кохерентног система. Овај задатак се, међутим, мора извршити егзактним радом са утврђеним контекстуалним појединостима сваког црквеног оца и контекстуалној повезаности међу појединачним ауторима. Правац се јасно мора поставити и научне основе за такво истраживање утврдити, пре било какве компилације патристичког учења као „система“. Ово је основна и примарна обавеза са којом се патристички истраживачи сусрећу данас.
Желео бих да истакнем да све оно што је речено о различитим језичким, културолошким, историјским и другим контекстима у којима су оци живели не пориче непобитну чињеницу да они деле заједнички контекст једног универзалног хришћанског Предања, контекст „јеванђељске и апостолске вере“: Предања које је примљено од њихових претходника и не само будно сачувано, већ такође и стваралачки развијано од стране сваког од њих, како би било пренешено на наредне генерације отаца.
Свако ко дела на пољу патристичких истраживања би треба да буде свестан овог заједничког контекста једне вере за целу отачку традицију. Требало би запамтити да сваки покушај сагледавања отаца изван њиховог глобалног контекста води у безизлаз.5 Зато напори многих секуларних научника, који себе ако се не сматрају атеистима онда, данас модерним, „агностицима“, да тумаче теологију извесног црквеног оца пропадају. Немогуће је разумети теологију отаца а истовремено се свесно дистанцирати од онога што представља суштину њихове вере и духовног искуства. Стога, иако контекстуални метод схватања учења отаца нужно не захтев приврженост научника хришћанској вери, он потребује макар веома вискок степен поверења у искуство отаца Цркве унутар ког је развијена отачка теологија. Неко ко се свесно дистанцира од отачког контекста или удаљава од „отачке вере“, не може се бавити оцима.
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ......
Иларион Алфејев
Превод : Јована Лазић
--------------- ФУСНОТА: 1) Требало би поменути следеће сјајне монографије: Alexander Brilliantov, The Influence of Eastern on Western theology in the Works of John Scotus Eriugena, Saint Petersburg, 1898 (на руском); Vladimir Lossky, La théologie negative chez Maître Ekhart, Paris, 1959; Nicholas Lossky, Lancelot Andrewes le prédicateur (1555-1626), Paris, 1986.
2) Види Fr George Florovsky, “St Gregory Palamas and the Tradition of the Fathers”, у The Collected Works, op.cit., p. 381. |
