Пета препрека за дијалог подразумева проблеме везане за огорчени сукоб између световног и религиозног приступа животу и свету. Одсуство узајамног признавања граница познања и разумских, материјалних и духовних могућности сваке од страна чини да у њиховим међусобним односима стално буде присутна доза напетости.
Религиозна идеја - која судбину човечанства повезује са намерама и вољом његовог Творца покушава да успостави дистанцу између Творца и Његове творевине како би блистање Господње спасла од привремених застрањивања и драматичних трансформација које се непрестано догађају у историји - несумњиво је позитивна. Упоредо с тим, ако је дата религиозна идеологија тесно повезана са овим или оним током (или огранком) у религији или у религиозној заједници, она не може да нам понуди свеобухватну, комплексну слику људске судбине, будући да остаје талац уског тумачења, повезаног са тим учењем или усмерењем, а што овакву идеологију доводи у најтешњу зависност од обредне стране и чини је крајње бојажљивом у погледу отвореног, позитивног контакта са другом идеологијом.
Напротив, истовремено примећујемо да световна идеологија повезује људску судбину и дијалог цивилизација са општим током историје човечанства, односно, са дијалектиком историјског кретања које се непрестано мења и које прати перманентна еволуција свих типова друштвене свести људи. Световна мисао у том погледу ограничава свој домен пројавама судбине и делима овога света. Само из тог разлога ова мисао не тежи да све разноликости и форме људске свести привеже за текстуалне изворе или, у религиозном смислу, за свештене, темељне постулате послате од Свевишњега, који се уздижу над историјом и над људима. Због тога световна мисао поставља себе изван идеје спасења и награде и казне Божије, а која чини једну од фундаменталних идеја хришћанских и муслиманских текстова у светим списима. У том смислу свака идеја, било да је религиозна или световна, ослобађа саму себе од одређених окова и, истовремено, себе ограничава извесним предострожностима. Ова околност не само да ствара значајну спознајну препреку у процесу свестраног људског дијалога између православног и исламског света у целини, него изазива и озбиљну пукотину унутар културног и идејног здања једне цивилизације и једног народа, а такође и међу следбеницима једне религије, између верујућих и идејног усмерења људи окренутих световном начину размишљања. У сличној ситуацији чини нам се да је религиозна мисао на неки начин одвојила свој разум од динамике стваралачке узајамне повезаности, скопчане са променама у сфери знања, науке, културних и морално-етичких система. Световна мисао затвара се унутар сужене, материјално-реалне димензије човековог живота, не допуњујући је духовном димензијом која је тако снажно присутна у религиозној мисли и отвара широк простор за ишчекивање и за човеков вечни живот. И све до оног времена док мудри умови носилаца ове две идеје не премосте провалију између историјског и метаисторијског, између материјалног и духовног, између привременог и вечног, постојаће пукотина унутар сваке цивилизације, негативно се одражавајући на свим њеним нивоима. Узајамно прожимање научног и религиозног ума објективно је нужно и у хришћанском, и у муслиманском свету. Штавише, оно је неопходно не само ради проширења видика, него и ради сталног, хармоничног сједињавања земаљског са небеским.
Шеста препрека састоји се у мешању историјске димензије религије са њеном обредном димензијом, а такође и у вештачки створеном узајамном прожимању религије и политике. Све се то појављује као камен спотицања на путу реализације могућности узајамног упознавања и позитивног контакта не само између два света, него и међу представницима једног народа који припадају разним религијама или религиозним токовима. Неки, на пример, мешају појам религиозног знања и откривења, које је послато са небеса. Знање је, да то једноставно кажемо, људско читање откривења. И ако је извор религије Бог (или за муслимане Алах), онда су извор културног или религиозног знања - људи. Култура која је изграђена на дубоком познавању религиозних и научних текстова отвара пред индивидуом перспективу дијалога. Уз помоћ стваралачког, продуктивног дијалога, који се заснива на широкој религиозној култури, отварају се врата за свако религиозно „плућно крило“ како би могло да осети и да прими у себе другачије гледиште, да придода нове, блиставе путоказе на путу поимања религиозне истине као интегралне целине у којој учествују све стране на плану допуњавања вероисповедне представе о божанственој истини. 
Оно што у исламском и православном свету видимо као подизање преградних зидова међу њима, нема за свој праизвор или за свој праузрок религиозно знање, нити питања културе, науке и бића савремене цивилизације. Оно ни у ком случају није позајмљено из религиозног свештеног текста, нити су његови иницијатори били велики мудраци који су тај текст прочитали. Нажалост, овакве појаве су, као и раније, условљене прагматичном нужношћу, а она се, између осталих, појављује пред религиозним властима које желе да се силом грчевито ухвате за своју паству.
Због понашања власти које, држећи у својим рукама судбину религиозних институција, подстичу неке њихове посленике да огрезну у политичким и материјалним саблазнима, а такође и у другим пороцима овоземаљског живота, тако да се ови посленици удаљују од духовно-моралне мисије религије. Управо је ова околност многе личности у православном и исламском свету подвргла горким искушењима, после чега благочастиви и богобојажљиви верујући народ, па чак и многи световни људи, почињу да сумњају у искреност ових религиозних посленика. Наиме, обичном народу почиње да се чини да ови посленици једноставно формирају себи потчињене органе власти и да, слично световним властима, међу својим приоритетима на прво место стављају новац, друштвени положај и моћ психолошког и животног утицаја на људе.
Седма препрека, која постоји у исламском и православном свету, састоји се у недовољној, окрњеној култури демократије. Одсуство демократске културе и демократске праксе у овим световима чини да већина система власти у њима буде блиска ауторитарним моделима. При том многе присталице таквих режима, не знајући како да своју власт учврсте ослањајући се на демократско уређење, прибегавају коришћшењу религиозног и политичког „пртљага“ наслеђеног из прошлости. Да би оправдали или, боље речено, овековечили своје присуство и своју политику, представници власти у оквирима таквих система спроводе политику „модернизације“ кроз одређени религиозно-политички модел, покушавајући да помире похлепну трку за материјалним вредностима цивилизације, технолошки напредак и новине са једне и повратак наслеђу далеких предака са друге стране. Реанимација овог наслеђа у исламском свету подразумева враћање мислима о стварању религиозне државе, а за православне повратак идејама и мислима о васпостављању свете Русије или Трећег Рима, о чему су писали многи руски књижевници. Све ове идеје, међутим, не обраћају пажњу нити на језик савремености, нити на многоликост религиозно-културне структуре цивилизацијскиг ткива исламског и православног света. Као последица тога, овакве поставке неминовно противурече идеји стваралачког дијалога међу људима, који теже узајамној повезаности и интегралном деловању.
ЗАЈЕДНИЧКИ ЧИНИОЦИ
Без обзира на постојање мотива који отежавају дијалог, између православног и исламског света постоји и читав низ заједничких чинилаца у различитим сферама, који стварају повољне моменте за тај дијалог. Оба света живе у жељи за приближавањем Духу небеском, страхујући од саблазни које доноси трка за материјалним добрима и целокупан живот у овом свету. Присећам се у овом тренутку речи двојице мудрих људи православног и исламског света. Први је руски православни мислилац, Александар Панарин, који је свој снажни интелект посветио стварању духовно-научне књиге под називом „Православна цивилизација у глобалном свету“. У једном од поглавља овог дела написао је следеће: „У затвореној социјалној средини нема стваралаштва. Оно се појављује само на половима, хранећи се енергијом изван- или-надсоцијалног плана. Слободно стваралаштво, а у суштини и читав живот, крећу се између та два пола, између дубине и висине, између дубине природне стихије и висине божанског Духа (Панарин А. „Православная цивилизация в глобальном мире“, М.,„Алгоритм“, 2003. г, с. 147).
У свом најважнијем делу, названом „Исламска култура и политика“, исламски мислилац Мансур ал-Муадил примећује: „У исламском свету, постоји напетост између идеалног и фактичког, духовног и привременог, врлине и силе, ума Алаховог и понашања људи“ (Мансур ал-Муаддиль. Исламская культура и политика. // «Иран и Арабы», 2004. г., № 9, с. 46.
Упоредо са овим философско-религиозним идејама, представама и поставкама, постоји и мноштво заједничких чинилаца који дају могућност за дијалог и кретање једних у сусрет другима у потпуно догледном времену. Наведимо неке од њих:
1) И православље и ислам превасходно припадају духу истока.
2) И православни и исламски свет поседују религиозно наслеђе које се ослања на непобитно начело вере у једнога и јединог Бога. Осим тога, култура живљења и у једном и у другом свету, на плану приоритета, поставља духовне вредности изнад материјалних.
3) И православни и исламски свет живели су и настављају да живе далеко од коришћења најновијих и суперсавремених достигнућа.
4) И православни и исламски свет обједињују најшире слојеве људи, напаћених и лишених материјалних и информационих добара на овој планети. Поред тога, могуће је да се управо ти људи налазе на челу списка оних који се најмање користе такви добрима као што су правда, суверенитет и достојанство.
5) И православни и исламски свет највише су угрожени штетом и опасностима које са собом доноси глобализација. То се догађа због чињенице да њихови народи поседују богато културно наслеђе, док агресивност, коју рађају негативне стране американизоване глобализације, у односу на ове светове бива све већа.
ЖЕЉЕ ЗА БУДУЋНОСТ
Постоје широка поља - културно, философско, религиозно, духовно, политичко и економско, на којима је могућ разуман дијалог и постизање сагласности о разради стратегије сарадње и партнерства међу православним и исламским земљама, и то у најразличитијим сферама. Желео бих да на неке од њих укажем у завршном делу овога чланка.
На философском, религиозном и духовном нивоу постоје питања бића, којима у потпуности могу заједно да се баве представници стваралачких сила у исламском и православном свету, отворено и основано, узимајући у обзир најдубље културно и религиозно наслеђе обе цивилизације. Ове сфере, између осталог, могу да обухвате питања живота и смрти, опроштаја и одговорности, бола и среће, личног и колективног избављења, световног и вечног живота, као и друга, крупна питања бића, која узнемирују савременог човека. Циљ погружавања у пучину ових питања и продубљење дијалога који се води око њих, не треба да представља удовољавање интелектуалним хировима, али ни културно и духовно обогаћење искључиво оних који се баве овим питањима. Не, њихов највећи значај крије се у истрајној тежњи за обогаћењем људских и духовних узајамних односа православног и исламског света.
Нада и жеља, чија би реализација била више него прихватљива за интелектуални и политички потенцијал каквим располажу религиозне и световне институције православних и муслимана, подразумевају упорну тежњу ка томе да православни хришћани створе такав портрет ислама, на којем би муслимани могли да виде своју истинску слику. И муслимани би, са своје стране, требало да створе такав портрет православног хришћанина, на којем би он могао да види свој стварни лик. Слично позитивно расположење у обе заједнице - када је реч о односима једне према другој, расположење које укорењује дубоку наду - може да се сретне у разним деловима оног широког пространства православног и исламског света на којима се заједно налазе и живе једне поред других групе верујућих и једне и друге стране.
Како исламски, тако и православни свет, са свом оном религиозном, етничком и културном разноликошћу која обухвата њихов широки простор, представља усијану „лабораторију“ дијалога и супротстављања култура, религија, интереса и надања. И једном и другом свету неопходно је тесно и стабилно зближавање, јер управо то од њихових узајамних односа захтева логика интереса и разрада разумних стратегија, које ће бити повољне и корисне за обе стране.
Овде би требало рећи да постоји много тога што умирује душу и снажи веру у повезаност и сарадњу читавог низа утицајних и делатних сила и личности из оба света, а у име формирања реалне основе за свестран дијалог између две цивилизације. Несумњиво је да то захтева стварање механизама, института или центара за дијалог и у једним и у другим државама, на нивоу невладиних организација. Посебно су такве мере неопходне у оним местима где постоје и православна и муслиманска конфесија, с тим што би главна брига њихових руководстава требало да буде обезбеђење животног и психолошког спокојства православне мањине међу муслиманском већином или муслиманске мањине међу православним већинским становништвом у овом или оном региону.
Требало би такође указати и на читав низ важних иницијатива и мера које су предузела и остварила многа министарства, друштвене организације и истакнути посленици који представљају обе цивилизације на различитим нивоима и у различитим сферама. На жалост, због ограниченог простора не постоји могућност да поменемо већину њих, али ћу један такав корак, који много обећава, ипак поменути. Реч је о хвале вредним напорима руског дипломате, опуномоћеног представника Министарства иностраних послова Руске Федерације по питањима сарадње Русије са исламским светом, доктора наука и посланика Венијамина Попова, и генералног секретара Организације Исламска конференција, турског професора Акмалудина Екмала Оглу. Ова два одговорна посленика веома енергично раде заједно са својим сарадницима, на приснијем приближавању два света.
Најочигледније примере у том погледу даје Русија, где живи најбројнија православна група становништва на целоме свету. Управо на основу положаја ове земље и координације њених активности са братским Православним црквама у исламској средини, одређују се и разрађују многи параметри путева сарадње и партнерства између два света - православног и муслиманског. У том погледу велику улогу играју државне установе и институције грађанског друштва у Турској, Краљевини Саудијској Арабији, Египту, Либану, Сирији, Грчкој и низу других земаља где општи, исламско-православни дух чини неотуђиви део њихове културне самобитности на плану оваплоћења многих нада и добрих жеља у вези са присним и благонаклоним зближавањем две цивилизације у реалном животу.
На самом крају, изложићу један од најважнијих задатака у вези с којим би требало поставити питање владарима и поданицима, верујућима и људима световног усмерења у сваком од два света - православном и исламском:
1) До које границе ћемо заједно радити у име реализације принципа социјалне правде, ширења поља морала, солидарности са обесправљенима и страдалницима у наша два света и у целом свету?
2) До којих ће граница представници хришћанства и ислама потпомагати јачање општечовечанског братства а у име снажења веза љубави, праведности и мира међу свима онима с којима живимо заједно на овој планети? КРАЈ
Др Сухеил Фарах
Превод: Антонина Пантелић |
