Косовски завет и сећање на Немањиће били су угаони камени основе Српске Православне Цркве. Избор кнеза Лазара Хребељановића и његова жртва имали су основу у Библији. Сећање на државу Немањића омогућавало је чување наде за обнову старе државе, додуше, у новим временима и околностима.
Познато је да је цар Душан Силни саградио себи задужбину и гробну цркву Светих Архангела код Призрена. У свом првом пљачкашком налету ка Призрену, Турци су девастирали храм, али нису уништили гробни сандук.
Гроб Душана Силног није уништен и остао је готово исти све до 1926. године. Наиме, те године је угледни историчар и теолог др Радослав Грујић откопао земне остатке цареве и пренео их најпре у Скопље, то јест у Музеј, а потом у Београд. Као што су вековима земни остаци били у историјској тами, тако су деценијама стајали далеко од очију јавности. 
„Православље“ од маја 1968. је објавило текст о предстојећем преносу тела цара Душана Немањића у храм Светог Марка у Београду. Наглашено је да ће пренос бити у паузи седница Сабора 19. маја. Текст је завршен прогласом верном народу:
„Откако се сазнало за овај пренос костију цара Душана из Патријаршије у цркву св. Марка, у Београду је завладало огромно интересовање које указује да ће, приликом предстојеће свечаности преноса, ова највећа београдска црква, у коју може да стане око 4000 верника, тога дана бити исувише мала да прими све оне који ће доћи да се поклоне овоме нашем силном цару, великом законодавцу и задужбинару. Интересовање је утолико веће што ће ово бити и прва прилика за наше вернике када ће моћи на овој свечаности да виде своје отачаствене архијереје Српске Цркве.
Управа цркве св. Марка је истакла програм ових свечаности преноса на дан 19. маја о. г. које почињу у 8,30 часова са свечаним дочеком свих архијереја српске Цркве од стране свештенства и народа, затим заупокојеном архијерејском Св. Литургијом коју ће служити Његова Светост са већим бројем архијереја и свештенства, као и парастосом у спомен цара Душана“.[1]
Чланови Савезне и српске Комисије за верска питања су разговарали са Душаном Глумцем, некадашњим професором Богословског, а тада Филозофског факултета. Том приликом Глумац је казао да је кости цара Душана донео у Патријаршију Радослав Грујић, ставио их у картонску кутију и држао у својој библиотеци. Патријарх Герман је за то морао да зна.
„Професор Глумац мисли да је кости цара Душана, као оснивача српске патријаршије, требало одавно сместити на право место. С те стране, он мисли да је ова ствар у реду. Али с обзиром на моменат доношења одлуке, претпоставља да преношење костију на овакав начин представља неку врсту демонстрације и да свакако значи позив на окупљање Срба.
У разговору са друговима из Савезне комисије за верска питања покушали смо да сагледамо мотиве који су инспирисали руководство СПЦ да се данас, после 30 година, откада кости цара Душана леже у Патријаршији, на овакав начин преносе у цркву Св. Марка. Дошли смо до заједничког закључка да се не ради једино о потреби проналажења места које ће се достојније обележити, већ о политици руководства СПЦ, као ’заштитник’ српске историје и српства. Будући да је црква Св. Марка најпространија и на најистакнутијем месту у Београду, смештај саркофага цара Душана на таквом месту треба да подсећа вернике СПЦ на Душаново царство и тиме буди великосрпска осећања.
Такође се нисмо могли отети утиску да је ова акција у тесној вези са прославом 500 год. смрти Скендер-бега, тим пре што је задужбина цара Душана била у Призрену, као и са познатом бугарском кампањом.
Исто тако, интересантно је напоменути да ни у једном разговору вођеном са руководством СПЦ било на ком нивоу није поменута ова акција СПЦ.
Најзад, треба рећи да се у вези са овим не може ништа посебно учинити. Међутим, сматрамо да патријарху Герману треба замерити што се читава акција припремила и спроводи без икаквих консултација и да та чињеница не иде у прилог развијању коректних односа са државом.“[2 ] ------------------------
ФУСНОТЕ:
[1] Православље, бр. 8 од 13. фебруара 1969. Видети и писмо србијанског Извршног већа, Пов. бр. 133 од 16. маја 1968, Савезном извршном већу – Архив Југославије, фонд „Државна комисија за верска питања”, кутија 111.
[2] „Информација у вези преноса костију цара Душана” „србијанске” Комисије за верска питања, Пов. бр. 133 од 16. маја 1968. године – АЈ, 144, 111.
|
