Противник - „савезник“

Кад се враћа од Пожаревца Црни Ђорђе - после одсуства од више недеља - под Београдом затиче нову ситуацију. Стижу вести да је Бећир паша послат од централне власти да извиди и среди прилике око Београда. „Она раја што је планула и од рајинскога пута скренула, ако царском везиру изјави послушност, и њихове кривице опростиће им се.“ Пошто устаници свој покрет представљају само као борбу против султанових отпадника и силника, дахија, сматрали су, као што им је и од пријатеља саветовано, да се коректно понашају према паши. Ово је утицало да се одустане од плана донетог у Остружници, да треба узети Београд.

За разлику од Пожаревца, који нехотично својим позивом утврђује углед Црног Ђорђа, Бећир паша на подмукли начин жели да унесе раздор међу српске прваке. Зна он ко је на челу устанка али се ипак обраћа Јакову Ненадовићу, господару шабачке области, и покушава да му подиђе обраћањем као тобожњем првом човеку: „На Јакова, управника од пашалука београдског, и остале кнезове и праву честитога господара цара рају...“. Имао је широка овлашћења, а по неким вестима организован је и атентат на Вожда. Тако је Црни Ђорђе ове године преживео неколико покушаја убиства, планираних или из афекта.
СУСРЕТ ДВЕ ВОЈСКЕ
Са собом паша је водио војску од неколико хиљада људи. Те снаге су могле имати само символичну улогу јер са њима се није могло на војничком плану ништа постићи уколико би дошло до бојног окршаја. Сусрет две војске прота описује као „параде“: „Поставимо један топ на једном крају, откуд везир у параде улази, а други на крају стражњем од ћуприје. Како везир и војска његова међу параде уђе, наши топови почну пуцати један на првом, а други на другом крају... у везира капи крви у образу нема, тако су се устрашили. Прођу и оду у доњи град.“
Сам Вожд, према сведочењу митрополита Стратимировића, једва је прихватио да се лично сретне са пашом, иако је то била прилика за стицање признања од турске стране: „Због Његове лењости или несавитљивости или најпосле што је највероватније и због незнања једва приволели да изаће пред Бећир-пашу и да му покаже дужну потчињеност.“ Помињу се два сусрета Црног Ђорђа са пашом - први одмах по доласку на Беле Воде и следећи по бекству дахија.
У троуглу створеном на релацији Цариград-Београд устаници у најтежем положају су биле дахије као стварни заповедници београдског града. Сада после дотадашњих неуспеха њихова власт се ограничава само на простор омеђен градским зидинама. Били су у сукобу са свима а највише са до јуче подјармвеним народом из кога су црпели своју моћ.
Устаничке снаге су вишеструко бројније и чине их углавном пешаци, док су Турци коњаници. Турци се боре са одлучношћу очајника доспелог у безизлазно стање. Остали су потпуно усамљњни у сукобу са свима. Уз то имали су довљно разлога да зазиру и о Гушанца, који им је, тобож, савезник. Поред тога што су бројчано надмоћнији од свих турских снага заједно (Бећир-паша, дахије, крџалије...), устаници су и јединствени, мада се њихов покрет налази у почетној фази.
Долазак Бећира за њих је био већа опасност него за устанике који се „заклањају“ за тврдњу како нису против султана. Уз то, дахије су власти у Београду делиле са необузданим и непредвидљивим савезником, вођом крџалија Гушанцем. Колико је био спреман да помогне дахијама, исто толико је могао да се окрене против њих. У таквом стању које може да се оцени као „троугао плус“ дахије су процениле да би за њих најбоље било да напусте Београд и спас потраже бекством Дунавом за Видин. Од њих, једино је, у почетку, Аганлија био спреман на предају Бећир-паши.
При сусрету Црног Ђорђа и паше први услов је био неутралисање дахија: „Дахије су ноћас низ воду побегле, они ће и Видину војску покупити и опет на нас ударити, као што су и за Хаџи Мустафа паше чинили, док га веће и убише. Зато ти укратко кажем, да четири дахије, докле год нама у руке не дођу, живи или мртви, никаква мира дотле нема“. Црни Ђорђе је већ знао о бекству злотвора, док је паши, тобож, то остало непознато. Већ је Прота у то сумњао: „Може бити да је и везир рекао да бегају.“ Пристао је да их осуди и дозволио да их Срби по могућству смакну. Тај задатак имао је да изврши командант Пожаревца Миленко Стојковић, после Вожда најдаровитији војнички старешина. Са пашиним налогом похитао је за Адакале где је уз помоћ локалног заповедника успешно извршио наређење а одсечене нахијске главе донете су паши у Београд. Следећи захтев устаника састоји се у томе да постигнути договор буде гарантован од неког европског двора. Паша није хтео о томе да разговара.
Митрополит Стефан Стратимировић је устаницима послао шатор-храм за услове логорског живота, где су вршена богослужења: „Ту смо служили и све старешине на службу су долазиле... Обичај је био да и Карађорђе и друге старешине у ваљевској војсци код цркве се скупљају у ’ладу.“
О значају капеле Митрополиту Стратимировићу јавља и земунски прота Михаило Пејић: „У капели уже богослуженија на Топчидеру совершајутсја и Антиминс такожде принесен је... које Сервјанем особито у незглаголему радост привело да они не лишени сут архипастирскија милости Јего Превасходитељства.“ У продужетку говори о Грцима епископима београдске области: „Оба епископа београдски и шабачки у Земуну находјатсја, и може бити даћеду сутра са сервијанским старешинама састати се и о благосостојанију целија Сервији делати.“
И прота Матија и Петар Јокић идилично представљају боравак српске војске под Београдом те прве устaничке године кад се нису водиле борбе, није се трпела оскудица и кад је све изгледало једноставније него што је било у стварности. Уништењем дахија мислило се да ће убрзо доћи слобода. „Ми се видисмо да нико од нас није богатији. Сити смо а леба у торбама имамо... Овде проведемо и Васкрс (1804). И Сремци нам одонуд преносе леба, соли, барута, артије и други потреба... Младен је исплаћивао јер је у њега каса била.“
На ово се надовезује Протино сведочење: „Војска пева и врло весела, ал` кад пређе господар Црни Ђорђе па уз параду сву војску: „Добро дошли, браћо!“ поздрави, и кад га видоше, и његове речи „добро дошли браћо моја српски соколови!“ чуше – верујте, децо, да ту није војник остао, који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао“. Била је то смотра нарасле снаге вековима поробљеног народа. Поменуће то Прота и годину дана касније у диктирању услова Ужичким турцима: „Ви добро знате да је Бећир паша предао нама четири дахије, на наше искање, морао допустити те смо им главе поодсецали.“
ЗАПЛЕТ
Вук је понекад понет писањем умео да претерује али не сасвим без основа. Кад говори о почецима устанка каже како се „српски послови за један месец (или мало више) замрсе, и различни гласови о њима постану, да народ прости (ни српски а још мање турски) ни у самој Србији није управо знао шта се ради, а камоли изокола...“
Заплет је био потпун и граничио се са невероватним. За време дахија у Београду се налази и номинални везир Асан паша као представник централне власти. Био је све друго него господар прилика што би се по његовом звању очекивало. Баш у време почeтка устанка тражио је да буде разрешен дужности и да на његово место буде постављен други човек. Његов наследник био је Сулејман који у Београд стиже у дане доласка емисара Бећир паће.
Тако се код Београда налазе три личности са високим титулама и сва три су подједнако немоћни. Господар ситуације је Гушанац који са својим војницима држи град. Била је то својеврсна „инфлација“ звања. Ситуација „троугао плус“ траје цело то лето. Као ретко када Срби су добро схватили прилике у којима су се нашли. Дојучерашњи противник Гушанац могао је добро да им послужи као прећутни „савезник“.
Видећи тројицу паша немоћних пред једним отпадником добровољно су устаници и себе огласили „немоћним“. Више им је одговрало да Бећир-паша буде нечији талац него господар града. Тако, стање са Гушанцем постаје „аргумент“ Србима у преговорима: „После протеривања побуњеника, Султан ће послати други гарнизон, који ће над нама вршити још горе одмазде. Они ни до сада нису слушали Султана, а сад су сви султани.“ Јасно је да им је више одговарао Гушанац ослоњен само на неку хиљаду својих људи него паша иза кога стоји влада у Цариграду, иако су још две пуне године себе представљали као тобожње верне поданике султана. И као талац у турском логору, две године касније, Прота се тако брани: „Гушанац Алија са крџалијама дахијска тевабија (пратња) и гори је него све дахије, а шта смо ми новаца дали док смо Бећир пашу откупили од Гушанца и његових крџалија“. Ту су Срби показали више дара за политику него за војну вештину.
Приморани су да сносе трошкове боравка свих тих људи који се изражавају десетинама хиљада дуката, и то у време кад своје сународнике по Срему и Темишвару моле за помоћ и зајам до десет хиљада дуката. Два месеца раније, при првом сусрету у Остружници, поставило се питање како трговцима исплатити пет хиљада дуката. Такав однос није без основе већ следеће године уз молбу султану биће приложен и списак поднетих трошкова који уз остало треба да буде доказ оданости.
Гушанац је допустио Бећиру да уђе у београдску варош, али не и у тврђаву. Тиме је добио пре статус заточеника него званичника. Кад је решио да се врати Срби су морали да плате за његов „откуп“. Стога је уведен нови намет по три гроша – дукат је тад био око осам гроша по пореској глави. У подношење тих трошкова укључени су и ужички Турци. Очекивало се да ће отуда бити послато 30–40 хиљада гроша, а стигло је само пет хиљада за откуп Бећир-паше. С тога им Јанко Катић у име осталих првака поручује: „Немојте се шалити, новце што брже можете пошаљите, зашто узјаха и други порез... Знате ли, на сваки дан иде по десет кеса трошак у граду, десет дана - сто кеса (педесет хиљада гроша), а ви не знам шта мислите! Паша је сада са собом имао далеко мање људи него при доласку јер их је много помрло или се разболело: „Ненаучени пити врућу воду из Саве, поболеду се и многи остану на Врачару, а прочи који су се вратили слабо је који видео свог отачаства.“ Срби су морали да превезу пашине топове и осталу опрему. Учинили су то иако би им добро послужили: „Да нисмо цару покорни, ми би могли и Бећир пашу побити и могли смо оне топове и муницију себи задржати коју је Бећар-паша у нашим рукама оставио, но смо права раја царева...“ Није било боље ни са потоњим пашом „Сулејман паша је само име носио а Гушанац је, место дахија, био прави господар“. По неким вестима Сулејман је био разборитији и опрезнији од Бећира, али у крајњој линији нашао се у истој ситуацији, сличној оној кроз коју су раније прошли његови претходници. Свој очајни положај саопштио је у писму Порти: „Присталице Гушанца су многобројне и старешине тврђаве са свом муницијом налазе се под његовом влашћу... Нагнати Гушанца оружјем исто је тако немогуће пошто су болести и бекства јако умалила број Бећир-пашине војске... а требало би најмање десет хиљада војника да се Гушанац-алија истера... и против воље у договору с Бећир-пашом, примио сам Гушанца са поменутим пашом и заогрнуога почасним бињишом...“