Protivnik - „saveznik“

Kad se vraća od Požarevca Crni Đorđe - posle odsustva od više nedelja - pod Beogradom zatiče novu situaciju. Stižu vesti da je Bećir paša poslat od centralne vlasti da izvidi i sredi prilike oko Beograda. „Ona raja što je planula i od rajinskoga puta skrenula, ako carskom veziru izjavi poslušnost, i njihove krivice oprostiće im se.“ Pošto ustanici svoj pokret predstavljaju samo kao borbu protiv sultanovih otpadnika i silnika, dahija, smatrali su, kao što im je i od prijatelja savetovano, da se korektno ponašaju prema paši. Ovo je uticalo da se odustane od plana donetog u Ostružnici, da treba uzeti Beograd.

Za razliku od Požarevca, koji nehotično svojim pozivom utvrđuje ugled Crnog Đorđa, Bećir paša na podmukli način želi da unese razdor među srpske prvake. Zna on ko je na čelu ustanka ali se ipak obraća Jakovu Nenadoviću, gospodaru šabačke oblasti, i pokušava da mu podiđe obraćanjem kao tobožnjem prvom čoveku: „Na Jakova, upravnika od pašaluka beogradskog, i ostale knezove i pravu čestitoga gospodara cara raju...“. Imao je široka ovlašćenja, a po nekim vestima organizovan je i atentat na Vožda. Tako je Crni Đorđe ove godine preživeo nekoliko pokušaja ubistva, planiranih ili iz afekta.
SUSRET DVE VOJSKE
Sa sobom paša je vodio vojsku od nekoliko hiljada ljudi. Te snage su mogle imati samo simvoličnu ulogu jer sa njima se nije moglo na vojničkom planu ništa postići ukoliko bi došlo do bojnog okršaja. Susret dve vojske prota opisuje kao „parade“: „Postavimo jedan top na jednom kraju, otkud vezir u parade ulazi, a drugi na kraju stražnjem od ćuprije. Kako vezir i vojska njegova među parade uđe, naši topovi počnu pucati jedan na prvom, a drugi na drugom kraju... u vezira kapi krvi u obrazu nema, tako su se ustrašili. Prođu i odu u donji grad.“
Sam Vožd, prema svedočenju mitropolita Stratimirovića, jedva je prihvatio da se lično sretne sa pašom, iako je to bila prilika za sticanje priznanja od turske strane: „Zbog Njegove lenjosti ili nesavitljivosti ili najposle što je najverovatnije i zbog neznanja jedva privoleli da izaće pred Bećir-pašu i da mu pokaže dužnu potčinjenost.“ Pominju se dva susreta Crnog Đorđa sa pašom - prvi odmah po dolasku na Bele Vode i sledeći po bekstvu dahija.
U trouglu stvorenom na relaciji Carigrad-Beograd ustanici u najtežem položaju su bile dahije kao stvarni zapovednici beogradskog grada. Sada posle dotadašnjih neuspeha njihova vlast se ograničava samo na prostor omeđen gradskim zidinama. Bili su u sukobu sa svima a najviše sa do juče podjarmvenim narodom iz koga su crpeli svoju moć.
Ustaničke snage su višestruko brojnije i čine ih uglavnom pešaci, dok su Turci konjanici. Turci se bore sa odlučnošću očajnika dospelog u bezizlazno stanje. Ostali su potpuno usamljnjni u sukobu sa svima. Uz to imali su dovljno razloga da zaziru i o Gušanca, koji im je, tobož, saveznik. Pored toga što su brojčano nadmoćniji od svih turskih snaga zajedno (Bećir-paša, dahije, krdžalije...), ustanici su i jedinstveni, mada se njihov pokret nalazi u početnoj fazi.

Dolazak Bećira za njih je bio veća opasnost nego za ustanike koji se „zaklanjaju“ za tvrdnju kako nisu protiv sultana. Uz to, dahije su vlasti u Beogradu delile sa neobuzdanim i nepredvidljivim saveznikom, vođom krdžalija Gušancem. Koliko je bio spreman da pomogne dahijama, isto toliko je mogao da se okrene protiv njih. U takvom stanju koje može da se oceni kao „trougao plus“ dahije su procenile da bi za njih najbolje bilo da napuste Beograd i spas potraže bekstvom Dunavom za Vidin. Od njih, jedino je, u početku, Aganlija bio spreman na predaju Bećir-paši.
Pri susretu Crnog Đorđa i paše prvi uslov je bio neutralisanje dahija: „Dahije su noćas niz vodu pobegle, oni će i Vidinu vojsku pokupiti i opet na nas udariti, kao što su i za Hadži Mustafa paše činili, dok ga veće i ubiše. Zato ti ukratko kažem, da četiri dahije, dokle god nama u ruke ne dođu, živi ili mrtvi, nikakva mira dotle nema“. Crni Đorđe je već znao o bekstvu zlotvora, dok je paši, tobož, to ostalo nepoznato. Već je Prota u to sumnjao: „Može biti da je i vezir rekao da begaju.“ Pristao je da ih osudi i dozvolio da ih Srbi po mogućstvu smaknu. Taj zadatak imao je da izvrši komandant Požarevca Milenko Stojković, posle Vožda najdarovitiji vojnički starešina. Sa pašinim nalogom pohitao je za Adakale gde je uz pomoć lokalnog zapovednika uspešno izvršio naređenje a odsečene nahijske glave donete su paši u Beograd. Sledeći zahtev ustanika sastoji se u tome da postignuti dogovor bude garantovan od nekog evropskog dvora. Paša nije hteo o tome da razgovara.
Mitropolit Stefan Stratimirović je ustanicima poslao šator-hram za uslove logorskog života, gde su vršena bogosluženja: „Tu smo služili i sve starešine na službu su dolazile... Običaj je bio da i Karađorđe i druge starešine u valjevskoj vojsci kod crkve se skupljaju u ’ladu.“
O značaju kapele Mitropolitu Stratimiroviću javlja i zemunski prota Mihailo Pejić: „U kapeli uže bogosluženija na Topčideru soveršajutsja i Antimins takožde prinesen je... koje Servjanem osobito u nezglagolemu radost privelo da oni ne lišeni sut arhipastirskija milosti Jego Prevashoditeljstva.“ U produžetku govori o Grcima episkopima beogradske oblasti: „Oba episkopa beogradski i šabački u Zemunu nahodjatsja, i može biti daćedu sutra sa servijanskim starešinama sastati se i o blagosostojaniju celija Serviji delati.“
I prota Matija i Petar Jokić idilično predstavljaju boravak srpske vojske pod Beogradom te prve ustaničke godine kad se nisu vodile borbe, nije se trpela oskudica i kad je sve izgledalo jednostavnije nego što je bilo u stvarnosti. Uništenjem dahija mislilo se da će ubrzo doći sloboda. „Mi se vidismo da niko od nas nije bogatiji. Siti smo a leba u torbama imamo... Ovde provedemo i Vaskrs (1804). I Sremci nam odonud prenose leba, soli, baruta, artije i drugi potreba... Mladen je isplaćivao jer je u njega kasa bila.“
Na ovo se nadovezuje Protino svedočenje: „Vojska peva i vrlo vesela, al` kad pređe gospodar Crni Đorđe pa uz paradu svu vojsku: „Dobro došli, braćo!“ pozdravi, i kad ga vidoše, i njegove reči „dobro došli braćo moja srpski sokolovi!“ čuše – verujte, deco, da tu nije vojnik ostao, koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao“. Bila je to smotra narasle snage vekovima porobljenog naroda. Pomenuće to Prota i godinu dana kasnije u diktiranju uslova Užičkim turcima: „Vi dobro znate da je Bećir paša predao nama četiri dahije, na naše iskanje, morao dopustiti te smo im glave poodsecali.“
ZAPLET
Vuk je ponekad ponet pisanjem umeo da preteruje ali ne sasvim bez osnova. Kad govori o počecima ustanka kaže kako se „srpski poslovi za jedan mesec (ili malo više) zamrse, i različni glasovi o njima postanu, da narod prosti (ni srpski a još manje turski) ni u samoj Srbiji nije upravo znao šta se radi, a kamoli izokola...“
Zaplet je bio potpun i graničio se sa neverovatnim. Za vreme dahija u Beogradu se nalazi i nominalni vezir Asan paša kao predstavnik centralne vlasti. Bio je sve drugo nego gospodar prilika što bi se po njegovom zvanju očekivalo. Baš u vreme početka ustanka tražio je da bude razrešen dužnosti i da na njegovo mesto bude postavljen drugi čovek. Njegov naslednik bio je Sulejman koji u Beograd stiže u dane dolaska emisara Bećir paće.
Tako se kod Beograda nalaze tri ličnosti sa visokim titulama i sva tri su podjednako nemoćni. Gospodar situacije je Gušanac koji sa svojim vojnicima drži grad. Bila je to svojevrsna „inflacija“ zvanja. Situacija „trougao plus“ traje celo to leto. Kao retko kada Srbi su dobro shvatili prilike u kojima su se našli. Dojučerašnji protivnik Gušanac mogao je dobro da im posluži kao prećutni „saveznik“.
Videći trojicu paša nemoćnih pred jednim otpadnikom dobrovoljno su ustanici i sebe oglasili „nemoćnim“. Više im je odgovralo da Bećir-paša bude nečiji talac nego gospodar grada. Tako, stanje sa Gušancem postaje „argument“ Srbima u pregovorima: „Posle proterivanja pobunjenika, Sultan će poslati drugi garnizon, koji će nad nama vršiti još gore odmazde. Oni ni do sada nisu slušali Sultana, a sad su svi sultani.“ Jasno je da im je više odgovarao Gušanac oslonjen samo na neku hiljadu svojih ljudi nego paša iza koga stoji vlada u Carigradu, iako su još dve pune godine sebe predstavljali kao tobožnje verne podanike sultana. I kao talac u turskom logoru, dve godine kasnije, Prota se tako brani: „Gušanac Alija sa krdžalijama dahijska tevabija (pratnja) i gori je nego sve dahije, a šta smo mi novaca dali dok smo Bećir pašu otkupili od Gušanca i njegovih krdžalija“. Tu su Srbi pokazali više dara za politiku nego za vojnu veštinu.
Primorani su da snose troškove boravka svih tih ljudi koji se izražavaju desetinama hiljada dukata, i to u vreme kad svoje sunarodnike po Sremu i Temišvaru mole za pomoć i zajam do deset hiljada dukata. Dva meseca ranije, pri prvom susretu u Ostružnici, postavilo se pitanje kako trgovcima isplatiti pet hiljada dukata. Takav odnos nije bez osnove već sledeće godine uz molbu sultanu biće priložen i spisak podnetih troškova koji uz ostalo treba da bude dokaz odanosti.
Gušanac je dopustio Bećiru da uđe u beogradsku varoš, ali ne i u tvrđavu. Time je dobio pre status zatočenika nego zvaničnika. Kad je rešio da se vrati Srbi su morali da plate za njegov „otkup“. Stoga je uveden novi namet po tri groša – dukat je tad bio oko osam groša po poreskoj glavi. U podnošenje tih troškova uključeni su i užički Turci. Očekivalo se da će otuda biti poslato 30–40 hiljada groša, a stiglo je samo pet hiljada za otkup Bećir-paše. S toga im Janko Katić u ime ostalih prvaka poručuje: „Nemojte se šaliti, novce što brže možete pošaljite, zašto uzjaha i drugi porez... Znate li, na svaki dan ide po deset kesa trošak u gradu, deset dana - sto kesa (pedeset hiljada groša), a vi ne znam šta mislite! Paša je sada sa sobom imao daleko manje ljudi nego pri dolasku jer ih je mnogo pomrlo ili se razbolelo: „Nenaučeni piti vruću vodu iz Save, poboledu se i mnogi ostanu na Vračaru, a proči koji su se vratili slabo je koji video svog otačastva.“ Srbi su morali da prevezu pašine topove i ostalu opremu. Učinili su to iako bi im dobro poslužili: „Da nismo caru pokorni, mi bi mogli i Bećir pašu pobiti i mogli smo one topove i municiju sebi zadržati koju je Bećar-paša u našim rukama ostavio, no smo prava raja careva...“ Nije bilo bolje ni sa potonjim pašom „Sulejman paša je samo ime nosio a Gušanac je, mesto dahija, bio pravi gospodar“. Po nekim vestima Sulejman je bio razboritiji i oprezniji od Bećira, ali u krajnjoj liniji našao se u istoj situaciji, sličnoj onoj kroz koju su ranije prošli njegovi prethodnici. Svoj očajni položaj saopštio je u pismu Porti: „Pristalice Gušanca su mnogobrojne i starešine tvrđave sa svom municijom nalaze se pod njegovom vlašću... Nagnati Gušanca oružjem isto je tako nemoguće pošto su bolesti i bekstva jako umalila broj Bećir-pašine vojske... a trebalo bi najmanje deset hiljada vojnika da se Gušanac-alija istera... i protiv volje u dogovoru s Bećir-pašom, primio sam Gušanca sa pomenutim pašom i zaogrnuoga počasnim binjišom...“