Радост која спаја време и вечност

Истрајношћу и стрпљењем треба да показујемо веру, а не само себе и свој успех, будући слободни од било какве потребе да по сваку цену нешто доказујемо. Јер понекад тако ризикујемо да заклонимо Христа једни другима, чега, нажалост, и нисмо баш увек свесни. Најтрагичније је то онда кад имамо жарку жељу и добру намеру, али се све то истопи у сукобима и расправама. Све ово није ни мало лако и треба знати да нипошто не смемо одступити са доброг пута вере у повлађивање лошим навикама. Само је у свему томе битно да не постанемо „ловци“ на туђе грешке, предајући се греху осуђивања.
Јасно је то како се пости, причешћује, моли, али ту само треба превазићи оно чувено, „кад могу ја…”, и увек бирати љубав уместо презира и мржње. Да бисмо у томе успели, важно је да једни друге видимо у радости васкрсења, да верујемо у богодаровану вечност свакога човека. Тада се нећемо поводити за било чијим лошим поступцима, поступајући и сами погрешно тако што све сводимо на осуђивање другога. Васкршња радост нам доноси дубљи смисао свега, уводи нас у другачије релације.

ВЕРА ЈЕ ЗНАЊЕ ИСТИНЕ О БОГУ, СВЕТУ И ЧОВЕКУ

Давно је записао апостол: „Вером ходимо, а не гледањем“ (2Кор 5,7), не умањујући тиме значај чула вида. Заправо, овде се не оспорава гледање телесним очима, додаје му се виши смисао живљења и на тај начин се све уводи у дубљу стваралачку динамику. Идење путем вере увек значи трезвено расуђивање и добро знање истине. То никако не може бити сведено на ризик, незнање и неизвесност, јер би тако нешто значило одустајање од богопознања и богоопштења. Све би било обузето страхом и несигурношћу, и сви би били у стању тескобне самоће. Вера је неспојива са таквим стањима која су могућа појава у човековом животу онда кад је човек самовољно одвојен од љубави Божје. То се може чак догодити и онда када мислимо да смо у вери, али нисмо успели да се ослободимо од несигурности и страхова за себе и од другога. Ту је највећи страх од Бога, кога у својој машти покушавамо да умилостивимо самоизмаштаном покорношћу. То нас исцрпљује до опасног незнања, тада не видимо све оно шта Бог чини за нас, не разумемо логику крста, гроба, васкрсења и вазнесења. Никако не видимо богодаровану част човеку да седи са десне стране Оца у будућем веку, по дару Христа и благодаћу Духа Светога. Све то је далеко од нас и нашег окогледа, ми видимо само жалосно стање отуђења и осаме, немоћно чекајући освету Онога који је за нас узео Крст, а не мач, у руке и претрпео смрт да бисмо ми имали живот. Не, ми то не желимо да знамо, пред нама је само грч и страх. То је велико незнање о Богу, свету и човеку које обузима наше биће. Тада све постаје несносна мука, пост није ослоњен на јеванђељску поуку: „А ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје умиј…” (Мт 6,17), него је сведен на самопотврђивање кроз „умилостивљење“ Бога, који је љубав неистрошива и неизмерна. Да, тако ми постајемо робови сопственог неостварења, па иако добро чинимо, то добро није пут ка Богу, него беспуће којим идемо од Бога у своју машту.

Онда кад знамо да нас Бог воли више него што ми можемо себе волети, и кад нас то покрене у боље стваралаштво, на добром смо путу правоверне сигурности. Неоптерећени смо неизвесношћу, знамо да нас Бог никада неће изневерити, ми увек сами себе и једни друге изневеримо, али Бог то никада не чини. Од нас тражи да му узвратимо прихватајући Његову љубав, а не ропску покорност. Зато није добро да било шта чинимо у страху и са рачуницом, јер Божји дарови не стају у наше бројке и поређења. Само онда кад постанемо слободни од себе, моћи ћемо да остваримо добро знање вере и стварну заједницу са Богом и међу собом. То знање се непрестано стиче, није нешто пасивно, давно саопштено и што треба само научити и понављати као дефиницију или паролу, то је свагда живи живот у Богу и са другим човеком у времену и вечности. Тим знањем видимо на прави начин све: и Бога, и створени свет, другога човека и себе, време и вечност. Тада је све обасјано васкршњом светлошћу и сви смо обрадовани радошћу непролазном.

Божја љубав је несводива на бројке и наше разлоге, она све доводи у безмерје и увек покреће нове и боље разлоге за заједничење. Своди Бога на земљу, у време и међу нас, што треба све нас да покрене у трезвеније разматрање и боље живљење једних са другима. Ту је веома важно да превазиђемо лоше навике претње у име Божје једних другима, које су лоша појава у нашим односима. Треба знати да је подједнако велики грех узимања узалуд имена Божјег, како псовка „неверника“ тако и претња „верника“ паклом, казанима и вечним мукама. Због тога је важно и потребно да се превазиђе очајничко стање уплашеног роба који свој страх покушава да заклони претњом. Да, то је лош покушај због тога што превиђамо љубав Божју, доживљавамо Бога као осветника умишљајући да смо Га ми умилостивили, што нам даје за право да од других изнуђујемо поступке претећи им казном и осветом. Не видимо колико смо на тај начин далеко од Бога, и што је најтрагичније, мислећи да је то пут вере.

Добро је да на прави начин разумемо живот у вери као непрестано заједничење у Богу, са Богом и другим човеком и васцелом творевином. Тада нам је јасно да нас Бог непрестано све зове, не само неке, и да није довољно само да се одазовемо на позив љубави Божје, него је потребно да и сами једни друге са љубављу позивамо. То искључује нашу затвореност у сопствени доживљај вере и Бога и подразумева стрпљиво опхођење према свакоме. Тада једни друге видимо у стварности Божјег дара и призвања, а не у стању немоћи, пада и греха. То није превиђање стања, него сигурна вера у добре могућности свакога човека.

ХРИСТОС ЈЕ МЕЂУ НАМА, А НЕ МОЈ ИЛИ ТВОЈ ГРЕХ

Суштина вере јесте остварење заједничења у Христу, што сведочимо речима живог и животног сведочења: „Христос је међу нама – јесте и биће!“. Због тога није добро да све ово постане само леп поздрав којим осмишљавамо наше сусрете, требало би да то буде наше стално стање вере. Тада ћемо свему другачије приступати, преобразићемо нашу сурову стварност уплашености и сукоба у стање радости вере. Видећемо да није добро никога посматрати кроз призму било ког и било чијег греха, јер се на тај начин све подређује греховном стању. Вера је тада непрогресивна и некреативна, постаје само немоћно чекање казне, које у даљем беспућу постаје насиље над слабијим. То даље доводи до сопственог самопроглашења, или за највећег грешника или највећег праведника, свеједно. Јер, у оба случаја имамо немоћ под притиском огреховљености. Нема ту борбе са грехом, све је постало сукоб човека са човеком. Једина мера за све је то ко је више погрешио, тако да се праштање види као немоћ. Христова љубав је тада недостижно далеко од нас, и то због нашег самолишавања, а не због ускраћивања нама од стране Христа. Сами смо одступили из безмерја у слабомерје.

Христоликост као пуноћа побожности јесте стање у коме треба да буде свако ко мисли да је стварно верујући. То се остварује путем живе вере, не добија се само по себи и не ускраћује се никоме. Потребна је добра жеља у стварности сигурне вере, победа над собом, а не поражавање другога. Знајући ово, имамо непрестану радост живљења, како у времену, тако и у вечности. Ту видимо једни друге, а не свако само себе без других. Сигурно је да овде треба уложити много труда како бисмо преовладали сопствену несигурност која умногоме угрожава дело вере. Само, ту треба знати да свако треба себе да слободно исправља, што искључује лошу навику наметања и насиља над другим. Такође је важно знати да је прикривено насиље најопасније, почев од претњи речима, до лаких обећања која доводе у заблуду. Само онда кад нас стварно покреће радост васкрсења, моћи ћемо да се трезвено суочавамо са собом и једни са другима, не тражећи награде нити похвале, чинећи све у љубави. То је пут васкршње радости којим сигурно долазимо до Христа Распетог и Васкрслог. Тако се никако не умањује ничији грех као нешто неважно, него се сви покрећемо у радост покајања и праштања, препознајемо сав бесмисао греха, знајући да је осуђивање увек грех на грех. Све ово нам постаје стварно јасно знањем о делу љубави Божје којим Он побеђује сваки грех праштањем. То праштање је остварено на Голготи распећем на Крсту, полагањем у Гроб и васкрсењем из мртвих, а не неделатним проглашењем. Само онда кад све ово вером примимо и своју побожност осмислимо добрим чињењем, као што Христос чини, имаћемо непролазну радост васкрсења. Постићемо са радошћу, не оптерећујући се осуђивањем оних који то не чине, имајући увек добру наду за њих и према њима. Радоваћемо се онда кад они почну да посте, не сматрајући да смо било шта изгубили тиме што постимо како треба, и не тражећи поравнање са њима. Јер, сваким поређењем, самоистицањем и тражењем само за себе, поричемо добро које чинимо. Обесмишљавамо добродетељ тражењем захвалности, похвале и награде. Радост васкрсења је дубља и смисленија од свега овога, несместива у било чију себичност.

ПРОСВЕТИМО СЕ ПРАЗНИКОМ

Вера је увек живо памћење, није само повремено навођење лепих примера из живота другога, него је свагда живи живот у љубави Божјој. Зато нека у нашем живом памћењу буду речи Христове са Крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“, како бисмо знали да је праштање знак победе вере над маловерјем, сумњом и страхом. Такође, памтимо живо вапај Разбојника са Крста: „Сети ме се, Господе, у Царству Твоме“, како бисмо умели да се истински покајемо. Да победимо стид, срамоту и несигурност, знајући да је љубав Божја већа од сваког покајаног греха. Да, од сваког, и зато не оклевајмо робујући маловерју и несигурности, подвуцимо црту под свој живот и кренимо напред сигурним кораком. Видећемо да је вечност мера нашег живота, а не страх, несигурност и сумња. Тада ће сва лепота Васкршњег славља бити смислена и стварна, сигурна и непоколебљива. Неће остати иза нас кад прођу „слободни дани“, нити ће се истрошити у обичајима, трпези и поклонима. Трајаће увек у нама, и ми ћемо живети том радошћу увек, знајући да је у тој радости мера и смисао нашег живота.