Високопреподобни архимандрит Мојсије, игуман Свете царске лавре Хиландара, сахрањен је 22. марта 2010. године, после опела које је служио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслуживање свих игумана светогорских манастира на челу с Протом Свете Горе.
Блаженопочивши отац Мојсије рођен је као Станислав Жарковић 10. фебруара 1923. у Каменици крај Ваљева. Потекао је из побожне породице, од оца Светозара и мајке Зорке. На његово духовно усмерење утицао је богомољачки покрет и личност Светог владике Николаја Велимировића. У манастир Жичу дошао је пред рат и био искушеник који је стасавао и сазревао поред Светог владике. Замонашио се 1947. Рукоположен је у јеромонаха за Божић 1949. Сабрат манастира Хиландара постао је 1964. године дошавши на Свету Гору из манастира Каленић.
Члан Свештеног сабора манастира Хиландара је од 1986. године. У периоду до избора за игумана Хиландара више година је извршавао послушање антипросопа - представника Светог манастира у Свештеној општини Свете Горе. Братство Светог манастира Хиландара изабрало га је за игумана 24. новембра 1992. године. Свечано је уведен у древни хиландарски игумански трон и преузео духовно руковођење братством, дан након манастирске славе Ваведења Пресвете Богородице, 5. децембра 1992. године. 
Блаженоупокојени отац Мојсије је био други игуман по обнављању општежића у Светом манастиру Хиландару. За време његовог игуманства, Хиландар је 1998. прославио 800 година од оснивања. Током деведесетих, као духовник је извео целу једну генерацију монаха, утврђујући својом кротком природом и личним примером општежиће. Познат по својој благој нарави и љубави према свима био је вољен и уважаван од стране братства али и целе Свете Горе. За своје 63 године проведене у монаштву, био је познат као тих и повучен монах, посвећен молитви и изванредан познавалац богослужења и типика. Светогорски старци су често истицали игумана Мојсија као пример смирености и ревности за богослужење.
На опелу оцу Симеону Митрополит Амфилохије је рекао: „Часни оци и браћо, призвао је Господ у Своје вечно Царство оца нашега игумана ове Свете Обитељи, Мојсија јеромонаха. Живот свој провео је у страху Божијем, вери и љубави. Васпитан од својих часних родитеља, благодатно надахнут од Светитеља нашег времена, Николаја Охридског и Жичког. Примио је анђелски образ у времену великог распећа наше помјесне Српске Цркве и нашег народа, 1949. године. Онда када су многи побјегли и напустили Цркву Божију и када се остварила она ријеч јеванђелска: „Ударићу пастира и овце ће се разбјежати“, млади Мојсије је примио крст на себе и пошао за Господом и служио је Господу и у отаџбини својој пролазној, до 1964. године, да би исте године дошао овдије у Свету Гору и овдије више од 45 година провео у посту и молитви, труду и подвигу.
Два догађаја ће остати записана у историји ове Лавре из времена када се у њој подвизавао отац Мојсије и када је у њој служио. Први догађај, изузетно значајан, јесте да је у његово вријеме враћен и утврђен општежитељни начин живота, и тиме враћен благослов овој светињи ктитора Симеона и Саве. На своме смирењу и трпљењу он је обнављао општежиће и тиме вратио и повратио тај свети начин живљења у овој Светој Лаври, остављен као завештање од Светих отаца Симеона и Саве. И други догађај који ће остати запамћен, везан за његов живот и служење, то је велико искушење које је снашло ову Свету Лавру. Није се уплашио старац Мојсије, него је и то искушење пожара, који је захватио велики дио ове светиње, искористио као опомену Божију и као подстицај, на првом мјесту, за своје духовно усавршавање и духовно усавршавање своје братије, на обнављање деснице Господње, оно најзначајније обнављање, због кога и постоји ова Светиња, обнављање братства Лавре Манастира Светога Хиландара. И друго, пун наде у Господа, он је заједно са својом братијом кренуо и у обнову и самога тијела ове Лавре, њених грађевина, обнову која је и данас у току. То су два изузетно значајна догађаја везана за личност овога смиренога и трпељивога настојатеља ове Свете Лавре.
Ево и данас трећи значајан догађај. Око његовога свештенога и освјештанога тијела сабрала се ево сва Света Гора. Поје пјесму Гора Атонска живоме Господу и молитвено једним срцем и једним устима испраћа овог часног духовника, старца и настојатеља ове Светиње. Нека би га Господ упокојио тамо где сија свјетлост лица Христовога, да заједно са Светим ктиторима ове Светиње, заједно са свима, који су Господу угодили у Светој Гори Атонској, прославља Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Свету Тројицу, Бога нашега, у векове векова. Амин“. |
