Током четири деценије списатељског и редитељског ангажмана, Душан Ковачевић је потписао култне драме и филмове који су обележили филозофију генерација прошлог и овог века. По „Маратонцима..“, „Радовану Трећем“, „Ко то тамо пева“, „Балканском шпијуну“, „Професионалцу“ и „Подземљу“ препознају нас у свету, а по тим делима некако и ми сами себе најбоље разумемо.
Славни комедиограф, Стерија нашег доба, трагикомичним причама о суштини нашег националног карактера на духовит начин је испричао причу о архетипским српским вредностима. Директор је Звезадара театра, члан Крунског савета, био је амбасадор Србије и Црне Горе у Португалији, а прошле године је изабран за редовног члана САНУ.
Ви сте српски писац кога Срби свих генерација и степена образовања разумеју као свог, најрођенијег. Како Вам то успева?
- Од раног детињства сам био изузетно заинтересован за приче старијих чије сам поједине реченице, искуства и погледе на свет памтио. Имао сам и среће да моји преци који су преживели многа чуда и силне ратове буду одлични приповедачи. Имам искуство три века, а нисам стар. За писца је умеће слушања изузетно важно. После 40 година писања драма знам да оног тренутка кад почнем да пишем добар дијалог, пишем добру драму јер је драма уметност дијалога. Комад је жив када мој лик, после три, четири месеца скицирања проговори. Писац му помаже да почне да прича својим специфичним језиком. А тај лик је заправо моје сећање на сличне људе које сам упознао у животу. Моја професионална деформација даје ми могућност да на пример, путујући возом, слушам разговоре путника и да поједине приче запамтим врло прецизно да могу касније да их испишем скоро у реч тачно. Шаљиво речено, постајете ловац на приче, на исповести, на приповедање које је некада врло поучно, а неки пут крајње смешно. Те приче кодирам у свом сећању, направим архиву ликова по карактеру, изгледу, врлинама и манама и када ми затреба лик у комаду узмем из сећања те слике које су врло реалне, исликане жарким бојама и вратим их онима од којих сам их узео. Он почиње да говори језиком који сам ја запамтио који је стилизован и понекад у форми афоризма. У суштини, ја не измишљам мој комад.
Када би нас Дворниковић описивао у овом веку, како би изгледала карактерологија Срба којом се Ви истрајно бавите?
- Мислим да се суштински нисмо променили и да су наше највеће мане можда наше највеће врлине, или обрнуто. Једноставно, ми смо такви какви јесмо и менталитет као кичма одржава овај народ. Често га омета у добрим намерама јер је несавитљив, а опет у неким тешким ситуацијама издржава оно што други народи не би могли. Све те приче о нашем менталитету су основа наше литературе, од Сремца и Домановића па до реалиста. Они су исписивали приче о нашем херојству, као црти једног изузетно поносног народа који је с друге стране гинуо кроз ратове због неодговорности власти. И то се понављало. Писац има личну одговорност када говори о томе јер не сме да повреди част и достојанство тог истог народа. Када исписујем текст поставим себи задатак да прочитам сваку своју реченицу пре него што тај текст потпишем и напишем крај. И да иза сваке реченице могу да станем и за десет година. А сутра, када се представа појави, да могу да станем пред 500 људи и издржим све критике и све замерке и кажем - то је тако! Не постоји уметничко дело које се свима свиђа. Када пишем последњу верзију, то је на нивоу тестамента водећи рачуна о свакој речи, јер реч може да поништи целу оставштину.
Како онда доживљавате критике филма „Свети Георгије убива аждаху“ који је поделио је публику? Осуђују Вас због инсинуација да су Срби сами криви што већ сто година тумарају по мраку сејући кости по ратним стратиштима, чинећи при том огрешења мобилизацијом војно неспособних. Да ли је Ваша прича истинито виђење Церске битке?
- Ја нисам аутор тог филма, потписао га је Срђан Драгојевић. У овом случају ја сам био писац сценарија који је само на папиру водио рачуна шта се у тој причи збива до оног тренутка када је редитељ преузео причу и почео да реализује сценарио. Што је редитељ већи аутор, то је већа могућност да филм буде посебно добар, а с друге стране, постоји велики ризик да преузме на себе комплетну одговорност и поништи ауторска права осталих људи. Срђан Драгојевић је, бојим се, желео да буде апсолутни аутор филма и већ тешку причу он је замрачио и у слици и у односима људи, дописијући сцене које сам ја видео касније у монтажи. Имао сам са њим неколико прилично непријатних разговора око ствари које ми се нису свиделе, али сам схватио да ако на томе будем инсистирао - филма неће бити. А то је прескуп филм да бих ја до танчина истеривао своја убеђења. То је добар филм и проћи ће пуно времена да се скупи толика енергија, новац и људи за филм који је сниман пет месеци. Ја сам потписао „Професионалца“ и „Балканског шпијуна“ и одговарам за све у тим филмовима. А за ово ја не одговарам. У филму постоји дописана „историјска чињеница“ која није тачна - мобилизацију тих несретних људи није извршила војна команда. Група војника мачванског одреда упутила је писмо председнику владе да се мобилишу они који праве неред по селима док су војници на фронту и очекују напад, јер војска није хтела да реагује и да се меша јер је реч о цивилима. У комаду који је игран 15 година то децидирано пише. Трагедија је тачна. По пописима стоји да је из мог села, које је било веће у Мачви, одведено 17 људи. Лако се израчуна колико их је било из стотинак села. И тај догађај је прича о нашем менталитету - шта могу гласине и неистините приче да проузрокују. Последице су ужасне јер су произвеле националну катастрофу. Први светски рат је имао за последицу да нас данас има једва шест милиона јер је половина највиталнијег становништва изгинула. По старости смо четврта земља на планети. Сваке године изумре један град и за 20 година ће нас бити 700.000 мање. Ти ратови су нас коштали непроцењиве трагедије. Често смо страшне историјске грешке проглашавали за велика херојства.
Из којих разлога сте заједно са још 200 јавних личности потписали иницијативу да се распише референдум о уласку у НАТО?
- НАТО пакт је сила која је покушала да убије овај народ. Једна аморална рушилачка сила напала је народ који је био против политичког режима у својој земљи под оправдањем да ће срушити ту власт и истовремено заштитити Албанце на Косову. Испоставило се да они упадају на Косово да би отели део српске земље. Бомбардовање Србије је било лабораторијско испитивање нових технологија и трпељивости једног народа у случају да НАТО крене на неког озбиљнијег. Услед осиромашеног уранијума данас имамо 100% повећање малигних обољења и загађену земљу за наредних хиљаду година. Мени је НАТО асоцијација на нешто најстрашније што сам доживео и то је централни део приче у „Професионалцу“, који сам написао пре десет година. Некоме ко ме је понизио, ко је убијао мој народ у тој агресији и срушио лепу причу о Западу у коју смо веровали за време комунизма, не могу то да заборавим. Зато ја имам скепсу и према ЕУ. А Косово и Метохија је отето, окупирана српска територија, без обзира да ли ће то некад неко потписати.
Колико су вера и духовност јаки у српском народу и колико су интегративни фактор у српским поделама?
- Духовност је најбитнија за живот човека. Не знам и не разумем људе који могу да живе поштујући само материјано. Не разумем лепоту везивања само за ствари, предмете и богатство због којих човек продаје душу ђаволу. Не знам како човек може да се осећа добро а да нема осећање да је овај свет заправо наш реални рај. Слике описа Раја из Библије које су насликали највећи сликари су заправо слике овоземаљске. На тим сликама нема ниједне животиње или биљке која је непозната. Ова планета је рајски лепа и били бисмо срећни када човек не би нарушавао хармонију са природом. Наш народ је имао велике успоне према свему ономе што је разлог за честито и вредно живљења - за веру и начела живота која проистичу из вере. Имали смо и великих урушавања, нарочито после Другог светског рата, када су се сва начела доброте проистекла из Десет Божијих заповести урушила. Заборавили смо ко смо, шта смо, одакле смо, где смо и куда би требало да идемо. Све се претворило у страшан хаос, болест која је трајала више од пола века. Црква је служила искључиво за вређање оних који у њу иду. С друге стране, за вернике је то било велико искушење и самоиспитивање - може ли човек да опстане и у тренуцима терора и не узгуби своју христоликост и суштину.
Један од најузбудљивих догађаја који је показао да можемо да се призовемо памети је последњи испраћај Патријарха Павла. То ће ми остати као драгоцена слика да можемо да будемо добри. Преко пола милиона људи је ишло у тишини коју ја никада нисам чуо. И сви смо имали осећај да нас је напустио човек који је имао једну изузетно важну улогу. За живота је био мало видљив и сви смо били изненађени да је био толико утицајан, мада се никада није наметао. Одједном се појавила његова скоро митска скромност у величанственом издању богатства и срушила све те приче о богатству и људској незаситости. Тај добри и скромни човек са мало физичке снаге коју је имао, за живота се претворио у дива и ујединио разједињене Србе који су тих тренутака заборавили на све поделе. Патријарх нам је открио завет - будите такви као што сте сада били! Та слика ће остати у сећању свих нас који смо га пратили.
Колико је вера важна за Ваш живот и стваралаштво?
- Вера у Христа је врста привилегије, некаква врста дара од Бога која вам помаже у раду, у животу, помаже вам да верујете да ћете истрајати, преживети, окончати започети посао. Када посумњате у нешто, онда немате коме другом да се обратите него Ономе који вам је помогао да дођете на овај свет, ко вас је определио да се бавите једним послом. У мом случају то је посебно важно зато што имам дар да се разликујем од других људи јер примећујем нешто више. И живим од тога. А да не причам да ми је Бог спасао живот неколико пута. Почевши од болести када сам имао шест месеци, а моја баба Љубица ми запалила свећу изнад колевке, па каснијих сличних догађаја у раном детињству, две јако тешке болести од којих се одлазило са овога света које сам преживео само захваљујући Божијем провиђењу да треба да живим, до дана данашњег. Ако човек посумња да је све баш тако и помисли да је само део трошне свемирске прашине, онда мора да сети битних догађаја из свог живота. У мом случају то се десило неколико пута а то је више од случајности.
Нема ниједног озбиљног уметника који није дубоко убеђен да је то што ради мисионарски посао за који га је Бог предодредио. И да има задатак да нешто уради. Често није свестан да је то његов задатак и оде са овога света а да не зна тачно ни шта му је био задатак. После сто, двеста година када се класификује у историји и време верификује и потпише или не потпише шта је био његов задатак, његова мисија се установи. Верујем да га обавесте горе, међу звездама да је урадио оно за шта је био на овом свету.
У Цркву одлазим и волим да одем када сам сам, када нема пуно људи. Смирује ме тишина и суочавање са са вечном истином да је наш живот хоризонтала а Црква вертикала према Небу. Човек не би био човек да не прави ужасе и да га ђаво не искушава стално због чега прави велике ужасе на планети. Земљу је изделио границама, камењем по верама а подела тих граница се као огледало види на Небу које је подељено као одсјај тих граница на Земљи. А Бог је само један. Човек је ратно биће, већина људи негде у својој природи има нешто што је склоно расправи, свађи, нетрпељивости која може да ескалира до степена неговорења, мржње, узимања оружја у руке па и до онога што је најстрашније - злоупотреби вере када се у име свог приватног бога чини злочин у Божије име. То је суштински разлог због кога ће човек бити кажњен и осуђен да напусти овај свет. Узалуд прича да се ових дана спрема мисија која ће ићи на Марс, када много људи гледа преко тарабе човека друге вере са мржњом.
Са каквим осећањем дочекујемо најрадоснији хришћански празник Васкрс, подсећа ли он човека у овом брзом времену на предукус Вечног живота?
- Васкрсење је осећање свакога од нас и не можемо делити људе на оне који га боље или лошије разумеју. Лепо је и узбудљиво видети да се већина људи тих дана битно промени. Ако ништа друго, то је велики помак у односу на период пре тридесетак година када се сматрало да је вид хуљења државе, Партије и тоталитарног режима заснованог на порицању свега светог изузев вође. А колико ко верује и колико је ко посвећен самом чину и сазнању шта је то Божији син учинио за човека је питање образовања. Нисмо сви у истој прилици да то разумемо. Разуме свако на свој начин по промислу Божијем. Можда се онај ко и не зна суштину вере највише радује Васкрсу. Најважнија је љубав за веру а ништа мање поштовање реда, правила, обичаја.
О усуду српско - српских сукоба и деоба писали сте у књизи „20 српских подела“. Да ли је дошло време да се земаљска и небеска Србија измири, опросте и забораве фаталну тежњу ка крајностима зарад које водимо без престанка немилосрдни рат „нас са нама“ и колики је значај Цркве на превазилажењу подела заснованих на „нарцизму малих разлика“ подељеног српског народа?
- Срба је све више у Цркви што је јако добар знак и добар пут да ће их Божија кућа помирити. Да ли ће се и волети - ни сама Црква не може да им наметне то осећање. Али је сигурно тачно да их Црква мири. Надам се да ће Црква, корак по корак, бити једна од најважнијих институција у успостављању мирног и разумног дијалога међу супротстављеним Србима по разним основама. Сама чињеница да имамо веома много подела које се виде је велика опомена и узбуна да ваља престати са тим. Црква је најодговорнија и зато поједини утицајни људи из Цркве понављају да у самој Цркви не сме бити подела. Догађаји на Косову су успаничили наш народ до највишег нивоа узнемирења и страха. То не сме да се догађа. То је последња велика опомена да се бар у Цркви та питања морају решавати на миран и битно различит начин на који ми понекад имамо права. Они на то немају права. И интелектуална елита, која је својим радом завредила да јој народ бар мало верује, при чему има већу одговорност него заслуге, потребна је Србији у свом јединству. |
